Берански зет
26-11-2013 12:56:55 | | Дан/ mojenovosti.com |
Ако се зет у Црној Гори покаже као добар, обично му тазбина приређује посебну пажњу и поштовање. Коље се јагње у знак добродошлице, износи се најбоља ракија, а није ријеткост да се њему у част и музика доведе. Доласку добрих зетова, нарочито оних који су се дохватили неке важније функције, радује се не само тазбина него и цијели крај, јер такав човјек може свима да буде од користи. Но, чини се да нико као Беранци нијесу имали среће по том питању, јер су за зета добили оца најновије црногорске државности, ненадмашног визионара и човјека који са само 27 година постаде предсједник Владе Црне Горе. Свакако да није тешко погодити да се ради о Милу Ђукановићу, зету над зетовима, јер то што је он учинио за Беране ријетко би коме пошло за руком. Он је за кратко вријеме постао заклетва бројних Васојевића, увјеравајући их да ће употријебити све своје капацитете да на простору Лимске долине уведе благостање о коме ће се причати и приповиједати. Дугачак је био списак његових обећања, тако да су многи повјеровали да ће убрзо почети да једу златним кашикама и да ће им сваког мјесеца на кућне адресе стизати толико новца да неће моћи да га потроше.
Зато су и пјевали: „Вило наша, Мило зете, волимо те к’о своје дијете“. Толико су га обожавали да су му слике постављали не само у кућама, умјесто очевих и дједових, него и на гаражама и помоћним објектима. Многи су освитали поред његове слике узвикујући ‘’благо нама дивна зета, висок ли је, лијеп ли је, добар ли је’’. Називали су га сиротињском мајком и спасиоцем свега што се спасити могло, уз констатацију да бољега и љепшега није прошло чувеним беранским корзом.
Вријеме је показало да су били у праву. Он им је, прије свега, отео мотике, истичући да та алатка треба да постане музејски експонат који ће подсјећати на времена кад се крваво зарађивала кора хљеба. Казао им је ‘’ви сте рођена господа која, због оданости зету и господару, заслужује посебну пажњу и која ће, умјесто прихода са имања, добијати социјалне апанаже довољне за живот достојан човјеку’’. Но, то је био само почетак његовог доброчинства, јер је зет Мило убрзо затворио све фабрике у Беранама, наводећи да су Васојевићи мудри људи и да њима не приличи да буду радничка класа која ће своје здравље остављати у производним погонима на Рудешу. Онда је укинуо војску, како се народ не би излагао трошковима приликом испраћаја регрута који су одлазили да, без паре и динара, чувају своју земљу од евентуалних непријатеља. Казао је ‘’ко хоће да ратује ратоваће за паре у страним државама, чиме ће уједно давати пуни допринос очувању свјетског мира’’. Ни ту није стао. „Угасио“ је планинске катуне, али и бројна села, уз образложење да су умне васојевићке главе потребне урбаним срединама, а не неким вукојебинама, одакле и мечке бјеже. Посебно се заложио да беранске шуме уступи моћним концесионарима како локално становништво не би сјекло дрва и излагало се бројним ризицима по неприступачним предјелима наше једине домовине. Тако је сељацима и радницима скинуо „јарам с врата“, доказујући да је зет који заслужује да му се за живота подигне споменик испред зграде Општине у којој тренутно столују творци „бољег живота“ и чувених „инвестиционих бумова“.
У свом емотивном сагледавању историјских прилика посебно га је забољело то што су Васојевићи деценијама путовали за Метохију како би тамо купили основне животне намирнице. Знајући како су то била напорна путовања, одлучио је да призна Косово и Метохију и спријечи даље муке незнавених горштака који су по беспућима хрлили ка братској Србији. Рекао им је ‘’заборавите на Србију, све ћете имати у Црној Гори и сусједној Албанији, нама одувијек пријатељски наклоњеној земљи’’. Уз то, посебно је повео рачуна о омладини, наводећи да Беранцима не треба спортска дворана, јер у њој неко, бавећи се спортом, може да поломи руку или ногу. Савјетовао им је да иду у кафиће и да тамо, уз одговарајуће мирисе и напитке, стасавају у праве људе и перјанике актуелне власти.
Своју приврженост Беранама зет Мило је показао и недавно када је ставио до знања да народ Васојевића једно вријеме мора да пије флаширану воду, како би се навикао на европске стандарде и лакше схватио значај прикључења Црне Горе НАТО пакту. У свом заносу отишао је и корак даље вежући народ Берансела у ланце како се не би погубио у овим сулудим временима, запријетивши, онако добронамјерно како само он умије, да ће они непослушни морати да скокну до затвора коко би се, због еколошког добра, мало дозвали памети.
Послије свега, не чуди што се Мило онако достојонствено дочекује кад долази у Беране и што се сва полиција са сјевера Црне Горе диже на ноге. Јер, не дај боже, да се овако узорном зету деси нешто ружно у тазбини био би то црн образ довијека за славне Немањине потомке, посебно послије последњег Миловог увјеравања да ће убрзо све незапослене Беранце послати на море да тамо мало радуцкају код провјерених страних инвеститора и да тако уживају у обећаном благостању. Људски од зета да људскије не може бити, јер да није њега не би се знало колико Беранци знају да буду захвални онима који чине велика дјела.
Дарко Јововић
