Ћерање ћирилице из Црне Горе

10-11-2015 07:20:34 | | / vostok.rs |

Најдрастичнија je забрана ћирилице у вријеме Првог свјетског рата


Континуитет ћирилице на подручју садашње Црне Горе може се пратити кроз вјекове. Она је показатељ и свједочанство да су ови простори имали писменост. Не може се поменути ни један важнији споменик са простора садашње Црне Горе да није написан ћирилицом. Ћирилицом је писано Мирослављево јеванђеље, повеље и писма зетских владара, Иловичка крмчија Светог Саве, богате ризнице манастира Свете Тројице код Пљеваља, цетињског манастира, Врањанске повеље, штампане књиге Ободске штампарије... Ћирилицом су писали и Свети Петар Цетињски, Петар Други Петровић Његош, краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша...

Ћирилица је носилац и колијевка духовности, историје, традиције, културе, писаног и књижевног насљеђа Црне Горе, али покушај ставарања новог идентитета у Црној Гори, у који се не уклапа њен ћирилични историјски идентитет, доводи до дубоког реза на смјени вјекова, 20. и 21, када се дешава готово потпуна латинизација и(ли), чак, нажалост, долатинизација Црне Горе, што се писмености и писма тиче.

Зашто ћирилица смета новом идентитету?! Између осталог, ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. Тако је и на простору данашње Црне Горе. У овом погледу нарочито је значајна једна библиографија радова о Далмацији и Црној Гори издата на латинском у Млецима 1842. Тамо стоји да су књиге штампане на Цетињу... српским словима. Године 1517. потврђује млетачки дужд Л. Лоредан тестамент Ђурђа Црнојевића на молбу његове жене Јелисавете (преведен на латински). На више мјеста стоји да је тесатамент писан српски, преведен са српског итд. Али на једном мјесту стоји да је писан и потписан српским језиком и српским словима. Божидар Вуковић Подгоричанин године 1521. записује да је, видећи како други народи штампају своја „писанија“ пожелио да штампа „и наша српска, а такође и бугарска“ слова. Вићенцо Вуковић „тражи искључиву дозволу да штампа књиге језиком и словима српским ради опште добробити народа и језика српског“. Надбискуп барски Андрија Змајевић, Пераштанин, написао је још 1675. године једну расправу, гдје каже да жели „да он поучава само читати и писати са словима илирским српским, а да остави латинска“.

Свима су познати Његошеви стихови (у посвети на књизи Вукова даница из 1826. године): Српски пишем и зборим,/ сваком громко говорим:/ народност ми србинска,/ ум и душа славјанска. Интересантни су и сљедећи примјери: „1838. и 1839. добива владика црногорски Петар Други (Његош) неколико писама од босанског везира Веџид-Мехмед паше. У првом каже: ’Ја сам написао једну турску а једну сарпску, обе су једнаке’... Стефан Митров Љубиша назива ћирилицу „српским аманетом“.

Најдрастичнија je забрана ћирилице у вријеме Првог свјетског рата. Била је званично забрањена у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. Након окупације Црне Горе 1916, аустријска власт, наредбом генералног гувернера Виктора Вебера од 18. септембра 1916, забрањује употребу ћирилице у школама, установама и поштанском саобраћају, а из школских програма искључује народне епске и патриотске пјесме, као и предмет Српска историја. Ово је пратила и кроатизација језика и увођење хрватског имена за језик.

О школству и писму у Црној Гори у "Beogradskim novinama", које су на њемачком језику излазиле у Бечу, стоји да је назив језика у Црној Гори – хрватски: „Već u proleće su izrađeni novi udžbenici i nastavni plan po uzoru na austrijski i u septembru se moglo u svim osnovnim školama početi sa nastavom. U Staroj Crnoj Gori su postavljeni crnogorski, a u Novoj Crnoj Gori austrijski i mađarski nastavnici hrvatskog jezika. Ćirilica će biti zadržana samo u nastavi religije, a u ostalim predmetima je latinica.“

Што се тиче Црне Горе данас, оно што се дешава веома подсјећа на аустроугарску политику из Првог свјетског рата: приводи се крају процес нестајања ћирилице. Ево, само неких примјера. У Црној Гори латиница је „окупирала“ све, од имена фирми, кафана, ресторана, продавница: по разним градовима Црне Горе око 95 одсто назива исписано је латиницом. По свим градовима има више кинеских него слова ћирилице.

На јавним установама још има заосталих старих ћириличних натписа, али је уочљива тенденција замјене у новије вријеме латиничним. Тек покоји стари (заостали) назив остао је ћирилично исписан чекајући скоро „пресловљавање“. У Црној Гори нема ни једна ТВ станица са ћириличним рјешењем лога; не постоји ни један ћирилични званични сајт Владе Црне Горе; сви путокази су исписани латиницом; табле с називима градова (изузев неких на сјеверу гдје имамо и ћирилични и латинични натпис) такође су исписане латиницом.

Са ћирилицом изгледа једино радије путујемо на онај свијет јер су називи погребних предузећа ћирилични; посмртне плакате су (са малим изузецима, који су видљиви у посљедње вријеме) штампане ћирилицом; надгробни споменици − такође.

Др Јелица Стојановић

Професор Филозофског факултета у Никшићу, Универзитет Црне Горе