Неки нас проучавају, а неки подучавају

15-11-2015 10:58:52 | | / vostok.rs |


Не постоји научни предмет нити материја школске наставе који би се стварали у уским круговима једне земље и једне научне оријентације. Зато се каже и зато се поштује реч о томе да је наука отворена, а научници слободни у избору тема којим ће се бавити и приступа којим ће у томе кренути. Зато је врло добро што смо у серији чланака у „Политици” дознали да се српским језиком не баве само српски граматичари и лингвисти, већ се овај предмет предаје и изучава и на универзитетима и институтима широм света – од Москве и других руских центара, преко западне Европе и Америке до Аустралије и Новог Зеланда. После ратова за разбијање Југославије интересовање за српски језик је ослабило, али није пресахло, о чему управо сведоче обавештења у серији чланака које објављује „Политика”. Но ти текстови садрже и друга обавештења, од којих нека могу послужити као симптоми или директни сигнали о ставу појединих политичких кругова и држава према Србима и српству.

„Тренутно на Московском универзитету”, извештава проф. Ј. Јакушкина, шеф Катедре за српски језик те еминентне високошколске установе, „има тридесетак студената који уче српски...“ И даље: „Српски језик уче и студенти других славистичких група: као други словенски језик током две године.“ Међу тим заљубљеницима у српски језик и културу посебно место имају студенти руског језика и књижевности, који се не задржавају на двогодишњим курсевима, већ „по правилу настављају и даље.

Интересовање према српском језику потхрањује се његовом реткошћу и занимљивошћу“, истиче на крају уважена професорка. Из њеног чланка сазнајемо да се у Русији српски језик, управо по Вуковој реформи и вуковским начелима ослањања језичке норме на народну књижевност и народни говор – проучава већ од 1835, као и да никада нису престајале студије српског језика без обзира на све догађаје и ратна искушења руског народа кроз која је пролазио последња два века. Руски професори се труде читаво време да акцептирају и у своје научне програме уграде ставове и српске науке о језику (неретко шаљући своје људе на студије у Србију или прихватајући српске професоре итд.). Несумњива је утемељеност изучавања српског у Русији и руског у Србији на узајамности и пријатељству два народа.

На другој страни, у западним лингвистичким круговима, влада друкчија „научна” атмосфера, друкчија интересовања и друкчији ставови према српском језику.

Тако, Американац, „професор Роберт Гринберг, слависта, стручњак за социолингвистику и језичку политику“ не извештава о месту српског језика у научним интересовањима и студијским програмима оукландског универзитета на Н. Зеланду, где држи катедру, или на америчким универзитетима, где је завршио школе. Предмет његових излагања јесте проблематика „нових језика”, односно норми и нормативних, политички мотивисаних узуса у новонасталим државама, на којима је заснована и идеологија сепаратизма, па често и језичког шовинизма, агресије и неког новог „интегрализма”, упереног искључиво против српског народа, који је у тим срединама постао мањински, па и у Србији, где је већински. Расправљајући о „Језику и идентитету на Балкану“ Гринберг у основи оправдава све ове појаве, мешајући појмове „језичког самоопредељења народа“ и језичке последице уништења српског елемента у Хрватској, или покушаја језичке и националне „интеграције” његове у Босни и Херцеговини.

Но праве последице језичког сепаратизма и реваншизма изгледа да ће се тешко сагледати у наше време. Потребна је извесна временска дистанца, и извесна трезвена смиреност политичких страсти, којих нису лишени ни наши западни пријатељи кад су Срби у питању. А и мало храбрости и самосталног мисаоног напора научних радника у односу на владајуће политичке ставове и тамошња пропагандна струјања, која потапају и наше људе у тим земљама, а у таласима се преливају и на нашу земљу и наш културни амбијент. Тако А. Бошковић, професор на Колумбији, извештава о изучавању свих сепаратних језика који овде добијају високу подршку америчких и других западних центара – пре политичких него стручних – као једног јединственог. Он то објашњава америчким прагматизмом, јер је јефтиније и економичније од посебних студија сваког од њих.

Укратко: наши западни пријатељи један режим и један став о језику пропагирају код нас, а други и друкчији имају „за себе”. У Америци је, наиме, „бирократизована администрација... закључила... да је далеко логичније, дакле јефтиније и исплативије за институције високог образовања, сматрати БХС за један језик“... А шта су закључили лингвисти? Зар и за њих то није „један језик”? Како је могуће да корпус који је „логичније сматрати за један језик” – онима чијом судбином једна велика сила практично влада – утувити у главу да су то четири или пет језика?

И поред јаке воље да се уздржим од сваког коментара, морам рећи да је овакав став у најмању руку дволичан... Зар је културна производња нпр. за пар стотина хиљада стопостотних Црногораца – у Црној Гори исплатива (колико ће људи купити и прочитати књигу штампану на езотеричном „црногорском”?!) , а на огромном америчком тржишту неисплатива? И зар у Америци студенти могу заједно седети у клупама и слушати заједнички, заправо српскохрватски језик, а опет у Црној Гори морају имати и две катедре за два „црногорска” језика (вероватно за укупно по стотинак хиљада људи!) поред оне за српски? А на крају морамо упамтити да је став западних пријатеља ипак одлучујући у свим збивањима на нашим просторима.

О чему се ту заправо одлучује, осим о нашој несрећи и интересу који неко од тога има? И делити нам језик, и чак исту веру! – да се око тога свађамо кад овако осиромашени, оголели и обосели, немамо ништа друго да делимо, ни око чега да се препиремо и тучемо? Divide et impera!

Професор Филолошког факултета Универзитета (у пензији)

Др Радоје Симић,
Политика