АРТИЗАМ И СТИЛ НАСТАВНИКА
Тежња ка виртуозности, јер виртуози треба да постоје у сваком послу
Ко ће се, ако не провсертни радници , присетити шта је Чехов говорио свом пријатељу Максиму Горком о особини која би пре свега требало да краси учитеља:
“Учитељ треба да буде артиста, ватрено заљубљен у свој посао.“
Као што видимо , аутор дела од којих су многа, и приче и драме, налазе у школској лектири, је стално размишљао да све наставнике независно од тога који предмет предају, красе особине артиста .Неопходно је да се све науке, била то математика или биологија , историја или географија –предају као уметност.
Шта је то артизам примењен на учлитеља и школу?
Шта подразумевамо под артизмом који се примењује на наставнике и школу у процесу наставе и васпитања?
Није мали број наставника који принципијелно избергавају артизам зато што сматарју да школа није позориште , час није представа, а наствник није глумац.
Али има и других наставника, већином су то млади педагози који ће на питање :“Да ли је наставнику потребан артизам?“ одговорити да атризам ни у ком случају није претеривање .“Он је, напротив, животно неопходан.Треба само разликовати артизам од жеље да се на било који начин делује на ученике само да би то оставило неки ефектан утисак у окружујућој средини.“
Артиста је у ширем значењу виртуоз
У ширем значењу појма аертиста је виртуоз, мајстор свога посла .
Артзам је делатност подигнута на ниво уметности , то је највиши ниво савршенства који је могуће стећи у свом раду.Ако га наставник не поседује или не примењује , ни ученици се не могу уздићи на жељену духовну висину.
Наставник не располаже никавим позоришним пропратним додацима ,театралним средствима деловања :он нема ни сцену,ни декоар, нема костиме, ни симфонијски оркестар.Школско-часовни реквизити су врло прости :сто, столица, табла, очигледна средства.
С тачке гледишта позоришта, то је чиста реквизтна беда у „опремању представе „.Али, то нам не смета да говоримо о уметности наставника, о његовом артизму
Компоненте наставниковог артизма:ерудиција,
Па које би то могле бити компоненте наставниковог артизма ?Шта му то помаже да поведе децу за собом , да заједно са њима трага за научном истином,да доживљавају заједно радост открићима света који нас окружује?
1. Ерудиција, али да му груди не буду препуне набацаног матерјала
Наставник је за децу ако не изумитељ, оно свакако чаробњак који им открива свет.Ту улогу он може да оствари само у том случају уколико је високообразован човек који се непрестано труди да се усавршава црпећи знања из науке , уметности и стварности.
Наставник артиста стално борави у интелектуалној радозналости спознајући „тајне „ са дивљењем ,што доноси осећање сазнања новог, али и не одричући се при том постојане сумње .
Еудицаја је наставнику неопходна као ваздух .Наставник артиста уме да нађе јединствено, верно, тачно ,педагошко решење .
Други људи располажу далеко већим знањима, упијају у себе лавине информација .
Читајући много , пратећи непрестано телевизијске емисије, проводећи сате над интернетом,они освајају врхове чињеница и мисли.
Али кад слушаш такве људе,кад их посматраш и следиш за њима,добијаш утисак да су им груди препуне разбацаног матерјала.Оно што су јуче сазнали , већ је сахрањено да би се на том месту настаниле информације до којих се данас дошло.
Напротив, кад сретеш човека код којега је било које знање употребљиво и корисно,код тебе се рађа осећање дивљења и одушевљења према таквој особи.
Наставнику је потребна ерудиција.Свака изговорена реч мора имати своје место у ланцу догађаја, свака цифра саопштена тада кад је умесно да буде пласирана.
Неопходно је знати и умети да се брзо извуку из памћења потребне чињенице ,све време мислити, стварати, да би се што ефектниие износили факти ,изгорварале речи , изводили закључци.
2.Харизма креативног бића наставника
Постоје такви наставници који су паметни, образовани, честити, али не изазивају осећања човечјег братсва, духовног сједињавања .Они више воле свој предмет него ученике,него људе уопште.Њихова раздвојеност од ученика , недоступност у опхођењу , држање ученика на далеком растојању од себе , а при томе располажу опшириним знањима , умењима, личном моралношћу. Таквом наставнику недостаје харизма, таленат за привлачење и опчињавање људи , он не поседује креативно биће учитеља.
У чему се састоји велика тајна харизме, креативног бића наставника?
Сократ, философ из древне Грчке деловао је опчињавајућом моћи утицаја на своје ученике.Држао је заробљене у пажњи своје сабеседнике, владао је неком магичном снагом. Име те снаге је харизма , то јесте способност да се овлада пажњом, осећањима ,умом, маштом,вољом другог .
Харизматичан -значи очаравајући, онај који уме да води са собом људе из окружења које подстиче да се преображавају.
Неоходна је синтеза очаравања и духовности.
У очаравању се испољава унутрашња лепота човека , његова самобитност, саучествовање у окружењу , испољена мудрост на реакције стварности.
Јер управо унутрашње вредности и шарм у стању су да оплемене спољашњи изгед човека , да учине допадљивом чак и ружну сполајшности.
Искреност, вера и убедљивост –основне особине харизме
Основу значајног капацитета харизне чини искреност и убедљивост.Отуда и потиче поверење ученика .
У речима не сме бити ни лажи, ни фалша.
Наставник мора у себи да развија способност управљања својим осећањима остајући при том искрен .Живети на часу храбро и часно.На пример, у одељење треба улазити тако као да иде код познатог учитеља.
Вештачка уиграност засмејава ученике.
Не игра страсти, него унутрашњи доживљај суштине догађаја
Потребна је не игра страсти ,него уздржано унутрашње преживљавање суштине догађаја. Креативни наставник-то је човцек духа , он сав живи животом ученика.
Али педагошка креативност је немогућа без идејне зрелоти ; наставник у сваком тренутку мора знати шта он хоће од данас, сутра и у будућности.Ученик доспева к насатвнику под добру власт:он му се не потчињава ,него постаје под наставниковим утицајем самосвојна личност .
3.Самобитност
Наставник је самоботни артиста.Он има веома снажну развојену опредељеност према својем “ја”.Такав наставник увек има решење:псиохолошко, педагошко, методичко и друга.Он их укључује у садржаје часа , даје личносну оцену изложеном градиву.
4.Импровизација:мајсторство иза којег стоје дугогодишње припреме и унутрашњи душевни тренинзи
Општење са ученицима је стваралаштво.Наставник је унапред припремио замисао часа , утврдио програм његовог тока , али реални сусрет са ученицама ремете наставникову замисао уносећи корективе у његов план.
Наставник-арирста је увек импровизатор,увек ослобођен окова. Он ђаке стано к себи привлачи осећањем стваралачких захтева и решења које имрповизује пред њиховим очима уз учешће целог одељења.
Импровизација
Импровизација захтева од наствника непрекидни контакт са одлејењем И повратну информацију.
Такву слободу је могући постићи и “извојевати “само на нивоу беспрекорног и слобдоног владања предметом, а ту слободу може дати само знање предмета.
Имрповизација је мајсторство, иза које стоје професионалне припреме, године унутрашњих душевних тренинга .
У наставу и комуникацију са ученицима унети су сви садржаји животног искуства .
5.Сликовитост говора: данашњи ученик је веома осетљив на естетику речи: говор наставника из срца људског
Савремени ученик је веома осетљив на естетику речи.Слушајући радио,читајући новине , књиге, часопсие, посећујући интеренет,гледајући телевизију, деца се сусрећу са многстраном лепотом речи.
Она су уверена, или бар очекују, да сваки наставник, било да предаје математику, књижевност, стране језике,физику, историју и друге предемете, мора умети” говорити из срца јудског “ како би његова реч била осенчена уметношћу , изражајна и непоновљива .
Ученици доживљавају и схватају естетику науке, предмета ,часа , наступа, када наставник , пренебрегавајући сивило, тежину и хладноћу језика уџебеника и приручника , плете у својим исказима обавезјућу прецизност и убедљивост доказа, изражава мисли професионално , а истовремено и сликовито.
Сликовити говор је строг , научан, али наука у њему се јавља у допадљивом облику, ослобођена од строгих дидактичко –канцелраријских обрта, извитоперења књижевног језика .
То је говор емоционалан, индивидуалан.
Сликовитост говора у многоме зависи од способности наставника да јасно и разговетно артикулише своје мисли . Говор наставников не треба да буде брз.Ученици увек обраћају пажњу на дикцију наставника, кристалну ”провидност “ његовог гласа, јасност,милозвучност,мелодичност.
Интонација –главна изражајна особина гласа
Главна изражајна особина гласа је његова интонација.Она изражава душевно стање говрника:дивљење, одушевљење , огорчење, свечаност.И тако за сликовитост настравникове речи од посебног је значаја пријатност звучања његовог гласа,његова мелодичност, његово обогаћење многобројним карактериним бојама и разноврсношћу нијанси и осенчености , артизма.
6.Пластилка –унутрашњи апарат осећања мора бити раван телесном апарату
Наставник-артист уме “ стићи “ и “утећи”, то јесте распричати се , али и заћутати.
Он је остварена личност персоналне особености , са израженом и разуђеном пластиком понашања.
Пластика-то је језик покрета тела, његова изражајност и умешност владања њиме.
Још је Макаренко истицао пластичну културу као органски елеменат педагошког талента.По његовом убеђењу, учитељ треба да влада мимиком , да се уздржава у изражавању свог расположења , да се самосавлађује и контролише своје гестове и поступке .
То је могуће постићи једино самоваспитањем.
Родоначленик нове руске педагогије совјетске ере, А. С. Макренко је маштао о томе да се пластична култура тела уведеде као посебна дисциплина на виоским школама за наставнике .Наствнику је неопходно да учи и не сме спутавати изражавање својих односа ,преживљавања , расположења према догђају о којему предаје путем гестова, мимике , гласа.
Код доброг учитеља унутрашњи апарат осећања је увек раван телесном апарату .То је неоходан услов стваралачке активности.
7.Наставник-то је стил
У саставне компоненте артизма наставника можено убројити ерудицију,креативност, самобитност,импровизацију, сликовитост говора, пластику.
Све те особине играју огромну улогу на формирање личности наставника , која одређује његов индивидуални стил.
Индивидуални стил као свеукупност својеобразних форми деловања наставника на ученике
Наставник са стилом је индивидуалан, оригиналан, непоновљив , самобитан.
Ииндивидуални стил наставника, његово личносно “ја” можемо окаректерисати у неколико потеза.
а)Јасност понашања .Наставник не сме бити загонетна сфинга.
Добродушност , одмереност, искреност,доследнсот поступака и јасне побуде, то би били критеријуми јасности понашања.
Обе реалности живота наставника :свакодневна (ван школе ) и примерна ( пред очима ученика ) треба да чине једну нераздвојну целину
б)Благородна једноставност .Подејднако изражавање пажње према свим људима, независно од узраста , друштевног положаја,интелекталних и моралних квалитета , искључујући савку увредјиву реч и поступак,ни сенка фалша, лицемерја,изверштачености,позе.
У свеме припродност и скромност.То су одлике умне јендоставности .
в) Мужествена уздржаност.То је неспособност изазивања конфликтних ситуација,дизања тензију због ситница.
То је издржљовост, трпљење, самосавлађивање,душевна прибраност, умење да се од самог почетка све разуме, а затим да се предузму одговарајућа решења.
Премда је могуће да ватрени блесак избије И током стваралачког рада.
г)Лаконизам.Добри учитељ ће увек избегавати празнсловље ,реторуку наравоученија.
Реч његова мора бити разговетна,јасна,разумљива, убедљива.”Поставити паметно питање , велико је дело, “”Истоија је учитељица живота”,такви изрази се лако схватају и дуго се памте .
На часу и током целог настацвог процеса учитеља мора водити мисао ( фраза у којој се мисао настанила ) коју ђаци брзо схватају и дуго памте, а све се то односи и на похвале,које такође треба да се запамте.
Настатвник пресудно утиче да ученици формирају и развијају спосбности доживљавања света
И тако, артизам, естеске црте стила живота и делатности, креативност,-својствене наставнику су просто неоходни.Сваки наставник у идеалу мора бити такав.Неопходно је развијати дате квалитете , како би наставник формирао способности доживљавања света,његово прихватање и осмишљавање.
Од наставника деца добијају такав расадник идеја , погледа, схватања , решења проблема , који искрсавају из односа личност-човек током формираја погледа на свет.
Јер ученици ће разумети само оно што виде, осећају и у шта верују .
