Скопски споменик цару Душану
06-12-2013 09:06:06 | | Чедомир Антић/ mojenovosti.com |
У региону је стање идеално. Сви су у Европској унији или надомак ње, а Србија је „фактор стабилности”. У Хрватској већина грађана верује да је србска култура извор злочина. Усташки фашисти, према томе, били су борци за слободу и правду, истина на погрешној страни, али нико није савршен. У савременој Хрватској, међутим, има и грађана и политичара који не желе да разуларена руља разних фашисоидних и верски затуцаних фанатика одређује како ће бити тумачен закон. Да улица и разни потомци „државотворних” „јасеновачких месара” замене државни сабор. Међутим, разлика у односу према Србима, рецимо вођства владајућег СДП Хрватске и екстремиста који сакупљају потписе за стављање српске културе ван закона, лежи само у углу гледања. Први би их гонили у планини, а други би могли и да их истрпе, али у Националном парку. За све наведено није крив хрватски народ, већ његова идентитетски нестабилна и мржњом затрована елита. Наравно, много су несхватљиво и неопростиво криве и савремене владе СР Немачке.
Европом лута члан председништва Босне и Херцеговине и објашњава како је ислам у ову земљу дошао пре хришћанства. Поручује и да је у Србији сазрела генерација политичара спремна да „прихвати суверену Босну”. Пошто две деценије имамо дипломатске односе, то само може да значи прихватање недемократског и противуставног рушења равноправности србског народа и укидања Републике Српске.
У Македонији су, међутим, прилике другачије. У својим замршеним, себичним, чудним и често бесмисленим плановима, Слободан Милошевић се одрекао Срба у Македонији. Срби су уочи 1912. чинили петину становништва Вардарске Македоније, данас једва да чине између два и пет одсто. Ипак, 2001. албански устанак и клиничка смрт македонске државе довели су до уставних промена и успоставе двонационалне власти у Скопљу. Македонској држави и њеном националном покрету тада су устребале друге мањине, међу њима и србска. Тако је дошло до чудног обрта: србска црква је у Македонији одавно забрањена и гоњена, званична Србија јавно прокажена, али је србска странка постала парламентарна и у савезу с владајућим македонским партијама укључена у власт. СР Немачка и ЕУ билесу равнодушне према политичкој улози малобројних Срба. Албанци и социјалдемократска наследница македонских комуниста, постали су још нетрпељивији. Српске владе, по правилу странчарске, понекад су чак наступале против Демократске партије Срба у Македонији. Тако је било, рецимо, у време Тадићеве владе, када су неки кругови блиски властима ступили у пословне везе с македонском опозицијом, па су покушали чак да поделе и маргинализују ионако нејаке српске политичке представнике. ДПСМ је, међутим, у повољним политичким приликама, упркос великим искушењима – хапшењу и вишегодишњем заточењу архиепископа Јована Шестог, признању независног албанског Косова и слабом положају у коме се налази Република Србија – стицајем околности, али и пожртвованим радом њених чланова на челу са Иваном Стоилковићем, успела да постигне извесне успехе. Тако је у Македонији Свети Сава постао један од званичних празника. Пре годину дана Република Македонија је, заједно са Републиком Србијом, код Куманова прославила велику победу српске војске и ослобођење из 1912. године. То је био највећи ударац европским политичким покушајима ревизије тумачења Балканских ратова. На Зебрњаку је обновљен запустели, од бугарских фашиста и македонских комуниста срушени, споменик-костурница. У Куманову је србски поново постао један од службених језика. Србски посланик у Собрању је био једини који је гласао против једностраног признања албанског Косова и политикантске резолуције којом је усуђен злочин у Сребреници.
Пре неког времена првакиња македонских социјалдемократа сручила је бујицу гнева на Ивана Стоилковића зато што је мост на Вардару назвао његовим старим именом – Душанов мост. Њему, рођеном Скопљанцу, рекла је и да може да се пресели на Косово. Није било реакција страних дипломата. Ћутала је и европска, баш као и национал-бољшевичка Србија. ДПСМ је, међутим, ових дана успео да постигне да у Скопљу буде подигнут споменик цару Душану. Србски император, који је крунисан у Скопљу, макар је,за разлику од Александра Великог и Скендербега (којима су Македонци и Албанци претходно подигли споменике),извесно боравио у овом вардарском граду.
Подизање споменика цару Душану у Скопљу није објављено у медијима Србије. Није јављено ни да ли је србска влада, чији су први људи пожурили да тамо прошле године држе говоре, до данас платила свој део обавеза око обнове Зебрњака.
