Налазите се на страници > Почетна
> Политика > Комунистички злочинац Јово Капичић умро као слободан човјек
Комунистички злочинац Јово Капичић умро као слободан човјек
Господар живота и смрти у послератном Београду, некадашњи генерал Удбе Јово Капичић преминуо је после кратке и тешке болести у 94. години живота, на слободи и никада процесуиран за злочине којима се јавно хвалио у медијима.
Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће. Убијени су тада немачки заробљеници, па они који су радили за окупатора, а онда и четници, говорио је за „Блиц” Јово Капичић (тада 90 година), у тексту са насловом „Шта ја сада да се мирим са неким коме сам брата убио”.
Он објашњава да је 1946. био начелник Удбе за Београд (пошто је те године Удба основана из Озне прим. аут.).
- То је тада било као да сам бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете. Зато Дража није добио гроб да се не иде на поклоњење, па нећу ја сада да му правим споменик низашта на свету - каже Капичић и додаје:
- Не би рек’о где је Дражин гроб ни да ми главу узму, па да пљунем на своју борбу, идеологију и мртве другове!?
У једном интервјуу за Б92 Капичић је тврдио како је на Голом отоку, чији је један од главних архитекта био, страдало највише Црногораца а не Срба, те изнио теорију како они једни са другима немају ништа, јер су Црногорци "илирског поријекла".
Величање злочинца по телеграфској агенцији нове југославије
У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Без права на редовно школовање приватно се припремао и гимназију и матуру завршио у которској гимназији. До 1941. године је студирао на Медицинском факултету у Београду. И у то време је неколико пута хапшен и затваран. Његов отац је био професор Цетињске богословије и члан Црногорске федералистичке странке.
Јово Капичић се као веома млад укључио у омладински револуционарни покрет. Као петнаестогодишњак примљен је у чланство СКОЈ-а, 1934. године, а две године касније и у чланство Комунистичке партије Југославије. Априла 1941. године, после капитулације Краљевине Југославије, по задатку Партије, упућен је у Црну Гору где, јула 1941. године, постаје члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње. Активно је радио на организовању прикупљања оружја, формирању герилских група, јачању организације КПЈ и општим припремама за устанак. Као један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају, и члан Окружног комитета КПЈ, био је успешан у дизању и развоју устанка.
Од формирања, 1941. Прве пролетерске бригаде био је њен члан у којој се као политички комесар више пута истакао, поготово у Игманском маршу. Нарочито се истакао у борбама с четницима на сектору Мојковца и Колашина. После ослобођења земље обављао је високе дужности у ресору министарства унутрашњих и иностраних послова. Као генерал УДБЕ, из Вишеграда је координирао хватање Драже Михаиловића, а потом је био упућен у Црну Гору, као министар унутрашњих послова. Био је и помоћник министра унутрашњих послова ФНРЈ. Након резолуције Информбироа, као заменик министра унутрашњих послова Југославије, Александра Ранковића, био је на командним дужностима везаним за Голи оток. Према разним сведочанствима, његова улога у овом периоду је изразито негативна, а о томе је посебно писао бивши логораш Владо Дапчевић који је забележио: „Од њега је зависила судбина људи..„
У време распада Југославије, почетком деведесетих, Капичић се противио Милошевићевој политици и подређеној улози Црне Горе у односу на Србију. Био је међу последњим народним херојима из Другог светског рата. О Капичићу је објављено више књига претходних година у којима је детаљно образлагао дане партизанске борбе као И своју улогу тада И после рата. У жижу јавности Капичић је доспео такође после напада с леђа 12. децембра 2011. око 15 сати на углу улица Станоја Главаша и Цвијићеве у центру Београда. Тај напад оштро је осудила јавност Србије. Он је И тада тврдио да је „Голи оток био неопходан али тамо није било малтретирања и убистава затвореника”. То је изазвало бурне реакције јавности.
Капичић је признао да је на Голом отоку било невиних људи, али је напоменуо да су за то криви судски и други државни органи, а не управа затвора: „Било је хапшења без контроле. Чак трећина је била невино оптужена. Држава дугује извињење тим људима”, рекао је Капичић.
