Албанска голгота Александра Каначког
Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке, говорио је после Великог рата угледни банатски трговац, кога је од тифуса лечила чувена Шкотланђанка Елси Инглис
У елегантном салону куће Каначких у Панчеву, на централном месту, уоквирена породичним портретима, стоји урамљена Албанска споменица. На њој, избледелим краснописом је исписано: „Указом, Његово Величанство Александар Први, а на предлог Министра војног и Морнарице, за верност Отаџбини 1915. године, одликује свог ратног друга, редова Александра Стевана Каначког, Споменицом“. – Не прође дан да ме не подсети на оца – почиње причу Љиљана Каначки, професорка енглеског језика у пензији.
Сећања сежу далеко, век уназад и време када је голобради Александар одлучио да буде трговац. Родом из Модоша, данашњег места Јаша Томић, по обичају оног времена већ са двадесетак година, кренуо је у вандровање монархијом. Живео је у Дарувару, Тузли, Доситејевом Чакову и пекао занат. Обрео се и у Сарајеву, упознао многе младе, идејом слободе задојене Србе, а у подстанарској соби делио зид са Петром Кочићем, и ноћима га слушао како шета и изговара слободарске говоре, спремајући се за седнице Народне скупштине. Њих, показаће се, Александар никада није заборавио.
Одгађао је одлазак у редовну војску, али дође време и он заврши у аустроугарској униформи. По повратку у Панчево, намеран да још изучи немачку трговачку школи и најзад постане трговац у фирми „Јаношевић“, изби Први светски рат.
Одмах је мобилисан, али Каначки као добар Србин, православац, задојен причама о прецима који су се увек борили против завојевача још од турских времена, ни замислити није могао да у рат иде против своје отаџбине, Краљевине Србије. И тако, са пријатељем Војиславом Мичом, реши да побегне у Србију. Једне ноћи, у униформи, пливајући, успевају да се домогну јединица српске војске, у којој Александар постаде баш артиљерац.
Зашто артиљерац, објашњава нам ћерка Љиљана, казујући да је отац увек био осетљив, душеван и није могао поднети да види да убија човека, макар то био и непријатељски војник. Вукући топ, прешао је Цер, Колубару, борио се на Мачковом камену, Текеришу, Ветернику... А онда завлада болест, негде код Скопља Александар, онако млад и јак, успе да преживи три тифуса – пегави, трбушни и рекуренс (повратни) и шпанску грозницу. – Није много говорио о својим мукама, али је увек спомињао пажњу и негу шкотске лекарке Елси Инглис. И данас чувам рукавице, вунени појас и штитник за плућа које су исплеле брижне болничарке – додаје Љиљана.
Морало се даље. Рањени, нарушеног здравља, ослабелих плућа и промрзли, повлачили су се србски војници преко Ђаковице, Чакова и Андријевице, прошли крај Пећке патријаршије… У камењару и гудурама стиже и Свети Никола.– Ту, у албанском кршу, окованом ледом, са својим ратним сапатником Војиславом, прославио је мој отац крсну славу. Иако стално изгладнео, за ову прилику, месецима је чувао једну конзерву и ни по коју цену није хтео да је раније отвори. „Свечани ручак“ је почео тако што су се прекрстили, конзерву поделили и тако се у славу нашег свеца заштитника почастили – прича Љиљана.
Остављајући за собом и голготу у кршу Проклетија, стигли су на море и код Драча се укрцали на брод „Ил де Франс“. Лађа их је превезла преко Марсеља на Корзику, у Бастију. Војске је било много, сви на ивици снага, изнемогли од болести и пута. Корзиканци их примише као своје. Прво су их нахранили, а онда лечили и неговали три пуне године. – Отац је волео да каже да нема лепшег осећања него кад се испуни дужност, а то је, понављао је често, марљивост у свакодневном послу, љубав према најближима, помоћ невољницима без икаквог интереса. Био је интелектуалац, говорио је седам језика, али пре свега добар човек, прави Банаћанин. Никада није заборавио ово горко искуство. Још га чујем како говори „нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке“ – сећа се госпођа Каначки.
Заиста, Александар Каначки никада није заборавио албанску епопеју. Током читавог Другог светског рата, већ као успешан трговац и власник радње са супругом Паулином, слао је стотине пакета помоћи и писма утехе заробљеницима у немачким логорима широм Европе.
Олга Јанковић
