ВАСОЈЕВИЋИ И ЊЕГОШ
У времену када прослављамо двеста година од Његошевог рођења морамо се присјетити Његошевог односа према тада најумнијим Васојевићима. Међу њима свакако је занимљив однос Његошев према кнезу Николи Васојевићу.
Године 1835. кнез Никола Васојевић обилази Скадар и Скадарски пашалук, па исте године из Скадра долази на Цетиње да се упозна са Његошем и обиђе завичај. 24.новембра те године Његош му, на основу Повеље коју је нашао у архиви Цетињског манастира, издаје увјерење којим се доказује племићко поријекло кнеза Николе Васојевића.
Увјерење гласи: ''Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину у свакој соби у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети, да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрбских кнежева потиче, који су у захумљу (Горња Црна Гора) владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. И да њихово поријекло и потомство и надаље од кољена до кољена у овом достојанству има да остане и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева србских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог тлачења турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву, у Гусињу, до године 1803. и следствено потичу кнез Николај Михајловић, његова супруга књегиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња Елисавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства (Васојевића) Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље предствављено, на коме је једна гола рука, го мач држећи, представљена. На објема странама је Мјесец са звијездом Даницом. У овјеру овог оригинала Књажества Захумског поткријепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом штићеној Црној Гори и престолници Цетињу, у години 1835. новембра 24. (м.п.) Петар Петровић књаз Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда''.
Ово увјерење је након сравњења преведено на француски и на крају увјерења пише: ''Из словенског оригинала на француски преведено и оверено у граду Београду од стране француског конзула А.М. Кодрие. Град Београд 13. јануара 1840. у Књажевству србскоме)''
Др Љ.Дурковић каже да ово прво црногорског владике да издаје увјерења о племићком поријеклу проистиче из насљедног прва те врсте које је имао србски патријарх Ј. Рајић. Колико је снажан утисак кнез Васојевић учинио на Његоша говори и то што му је за успомену поклонио вјечити Орфелинов календар, и на истом спјевао му похвалну пјесму, која гласи:
''Ратољупче старих доба
За удраго србско име,
Окади нам наших гробах
из пушака што задиме,
На Турчина хитро скочи
Нек се турска крв пролива,
Жертва ми је та милија
Него уља из кандила
И измирна и кадила.
Владика црногорски кнезу Васојевићу''
Познато је да је кнез Никола Васојевић убијен 1844. године под неразјашњеним околностима.
Такође веома значајна личност из Његошевог доба у Васојевићима свакако је био и игуман Мојсије Зечевић. Приликом Његошевог преузимања власти, послије смрти Петра Првог 1830. године, игуман Мојсије Зечевић је један од оних угледних личности на Цетињу која се највише ангажовала том приликом.
У једном писму упућеном Матеју Вучићевићу Његош каже:
''По принужденију главарах и народа био сам произведен 31. јануара 1831. года архимандритом и предјели су ми име Рада на Петар. Игуман наш Мојсеј показао се оно што сви у његово благодарно срце мислили да је.''
Приликом многих преговора, које је Његош обављао у тим бурним временима са околним турским првацима, у сачуваним документима, најчешће се као главни емисар и преговарач помиње Мојсије. То је, на примјер, случај приликом преговора са Хафиз-агом, са Хусеином Гарадашчевићем, као и са бегом Видаићем у Травнику. У свим тим мањим или важнијим дипломатским контакти- ма Мојсије је био изванредно опрезан и није се дао преварити никаквим лажним обећањима. У том дијелу његове животне активности најбоље га карактерише писмо које је писао Његошу крајем 1831. године.
Наравно у Васојевићима је ове године на свечаностима у Беранама и Пепићу код Мурине на скроман начин обиљежено двеста година Његошевог рођења. Васојевићи нијесу заборавили националне великане србског народа, али неће никада заборавити ни своје историјски најзначајније личности као што су били кнез Никола Васојевић и игуман Мојсије Зечевић.
На крају свим читаоцима ''Глас Холмије'' честитамо престојеће празнике Божић и Српску нову годину! На многаја љета!
