ВЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО
Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Вулком Шћекићем, пјесником који пише духовне пјесме.
Вулко Шћекић је рођен 6. јуна 1953. године у Курикућама код Берана. Осмогодишњу школу је завршио у Лубницама, Гимназију ''Панто Малишић'' у Беранама, Правни факултет у Подгорици, а правосудни испит у Београду.
Своје пјесме објављује у књижевном часопису ''Поета'' из Београда и електронским медијима: poetabg (Београд), у balkanskazora (Нова Варош), poezijascg (Београд) и другим. Приказ његове књиге Богородично јеванђеље дат је у књижевним часописима: ''Развитак'' (Зајечар) и ''Свитак'' (Пожега), као и у електронским часописима: rukopis.artija.net, poezijascg и poetabg.
Објавио је књиге: - Богородично јеванђеље, Глас цркве, Шабац, 2010., и - Време милости, Графокартон, Пријепоље, 2012., а у припреми су му књиге Сновиђење и Азбучник Православља из које су узете пјесме о слави и прислави Шћекић.
Живи и ствара у Мајданпеку и Курикућама. Радо се одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и да нас упозна подробније о свом књижевном раду, држећи се гесла:
'' Верујем у Бога и у Српство ''.
КИКОВИЋ: Господине Шћекићу, као мирјанин, бавите се духовним темама, проговоривши стихом о великим и вјечним темама. Откуд та идеја?
ШЋЕКИЋ: Када је Хришћанска религија, како неко рече, поезија љубави и доброте, писати о ономе о чему се говори у Библији, у књизи над књигама, на било који начин, је неисцрпна тема. Ја ћу ризиковати да кажем неколико ријечи са надом у Свевишњег Господа да се због њих нећу кајати. Сваке године из свих области науке излазе из штампе милиони најразличитијих књига. И то је добро, али није добро што има врло мало духовне литературе. А те књиге су од великог благослова за читаоце. Пошто је поезија одраз љепоте, љубави, среће, туге и бола у времену и простору, вјерујем да је Бог приликом подјеле дужности и занимања људима, пјеснику намијенио посебно мјесто, у непосредној својој близини, одређујући му тако судбину да буде најпобожнији међу људима. Како није постојао, нити постоји иједан песник који је вјеровао да је грађевина постала без грађивинара он је тиме кроз своје стваралаштво и увидио савршенство Онога, који је све створио и први Бога објавио. Зато с правом Дучић рече: ''Одиста постоје само два творца у свемиру: Бог и пјесник, први све почне а други све доврши''. Они сматрају да љепоте никад није ни довољно ни много, да овај свијет није ни довољно лијеп, ни довољно велик, зато граде да би га доградили и стварају да би га довршили. Оно што је засигурно истина а што ме подстакло да покушам да пјесмом проговорим о овим темама је то да се кроз вријеме и кроз историју, све велико међу људима изразило пјевањем. Велики Пророци су говорили језиком великих пјесника. Многе птице и инсекти када раде пјевају. Уосталом, три најфаталније теме пјесничке инспирације кроз вјекове, где ни један пјесник није достигао врх савршенства, биле су: Бог, љубав и смрт.
КИКОВИЋ: Како видите духовно стање бића србског народа у овом тренутку, с обзиром на то кроз шта је до сада све прошао?
ШЋЕКИЋ: Србски Народ посједује особине које чак и потцјењује, а које су крајње мериторне и које припадају вриједностима које значе вјечност једног народа, а народ који посједује те врлине вјечности, ни по коју цијену и никад неће изневјерити. Зато је тај народ међу народима одувијек био једно чудесно чудо. То потцјењивање не долази самo од народа и свјетовних власти већ, на жалост, често, и од духовних. Видите, сви знаци времена и догађања указују да су ово, засигурно, библијски давно најављена ''последња времена'', уочи Другог Доласка Господњег, у којим се води одлучујућа битка између зла и добра, између Господа и Антихриста, када Антихрист преко архитеката Глобализације, жели поништење свих особености нациј и народ до којих је овима стало, те свих религија, богова, и пројектовање себе кроз новац као једино божанство. Они, без стида, узеше исто име, исти наслов какав је Хитлер узео, ''Neue Ordnung'' – ''Нови Поредак'', унапријед израчунавши, по вертикали Србског историjског, великог, вјечног и слободарског ''НЕ'', да ће му тај народ, једини дати отпор. Народ којег су од давнина огромно врједновали и због тога га страховито мрзили. Народ којем су покрали и сакрили историју, којем је како рече св. Николај Велимировић познат једва њен десети дио. Девет десетина његове историје остаје тајна, скривена и дубока судба србског народа. Народ који не смије да буде друго, већ само оно што пише у архивама Беча и Берлина. Из страха од Србског Народа, у минулим вјековима, што – шта чинише да Србском Народу униште писане трагове о његовој историји, да би историја и почела и завршиола се са Јеврејима, Хеленима и Латинима. О томе свједочи избацивање Аријаца (најчешће Меди, Рашани, Пелази) из културне историје свијета, одлука римског сената о комплетном уништењу писаних докумената Рашана, паљевина Александријске библиотеке, коју су докусурили хришћани, пљачка писаних извора Десјатинске капеле у Кијеву, налог византијској војсци да сваку српску књигу спали, Млетачки и Аустроугарски преплаћени откуп српске књиге, спаљивање народне библиотеке у Београду напал бомбама, од стране ''савезника'', у циљу уништења србског културног идентитета. Зато је и био циљ, тај народ, споља и изнутра разорити и тако га раслабити, јер у том случају нема више препрека за њихов нови ред.
На несрећу истину о Србима крију и они сами. Срби су одувијек били велики народ у великим стварима, а најмањи у свијету у свакодневним стварима, да истина о њима може да продре и до њихових непријатеља али никако и код њих самих. Несавјесност и помодарство узродише недостатак самопоштовања и нечињење, које је опасније од чињења да је и досадашња историја Срба свједок њиховог нестајања. На срећу и Руски Народ је поново ојачао и подигао се са кољен на која је био бачен да би се покоравао њиховим одлукама, Кинески такође, што даје наду и улива охрабрење. Ако знамо да је у програму Свјетске владе и Новог Свјетског Поретка зацртано свођење укупног становништва на земљи са 6 милијарди, колико данас има, на само једну милијарду, просто речено уништење 5/6 земаљског становништва, које ''по њима'' само троши ресурсе, да би та ''златна милијарда'' могла да живи, и чији програм се активно остварује и преко наводне заштите људских права, злоупотријебивши не малу (ЛГБ) популацију и њен изљечиви порок. Тужно је гледати наше политичаре, и у Црној Гори и у Србији, како приморани и уцијењени – вјероватно и својим животима, од стране креатора Новог Поретка, за Јудину плату (шаку новца и много обећаних шарених лажа) пред њима клече и пропагирају вриједности којих се беспорочан и нормалан човјек стиди. Вјероватно се тога што пропагирају и сами стиде, али сила Бога не моли. Зато сада нимало није лако бити Србин, ни у самој Србији, а камо ли изван ње.
КИКОВИЋ: Шта се онда у будућности може очекивати и чему се надати ?
ШЋЕКИЋ: Већина тог западног свијета, коме ми као под утицајем тешких наркотика у трансу хрлимо у нади да ћемо са њима и уз њих доживјети благостање и препород, одавно има формирано мишљење о Србском Народу да је он највеће зло и то ми, за сада, тешко можемо промијенити, без обзира на било које уступке. А са друге стране у задње двије деценије на дјелу имамо живу митологију Свезла усмјерену да се разори Србски Народ. Зато сви Срби, без обзира на страначку оријентацију, осјећају да им је нанијета ужасна неправда. Када се носи у себе осјећање ужасне неправде онда је толика снага да она постаје најубојитије оружје за опстанак читавог народа. Како се ништа случајно не дешава, па ни све оно кроз шта је прошао Србски Народ, Христове муке које је поднио, одавно себе на крст распевши и гинући ''за крст часни и слободу златну'', вјерујем да ће тај велики дар Господу бити разлог адекватног уздарја и да ће та историјска имуна снага, и јединство народа по том основу успостављено, и бити разлог да ће уз Србе бити живи Бог који је непобједив и да ће Срби, уз Божију помоћ и са својом матицом, не само опстати, већ и да ће у једној блиској и чудесној будућности доживјети такав препород какав нико од стручњака и не сања.
КИКОВИЋ Шта мислите о часопису ''Глас Холмије'' до сада и шта од њега очекујете убудуће?
ШЋЕКИЋ: О Холмији, на промоцијама часописа и у интервјујима које сте до сада са уваженом господом обавили и објавили, рекоше да је часопис васкрснуо у вихору глобализације, да је он историјска читанка, да су у њему многе истине угледале свијетлост дана, да нас он подсјећа на наше историјске и културне вриједности којима се дивила Европа, да је он својеврсна брана од насртаја и наметања сумњивих вриједности, да је он будни хроничар свог времена, да се он бори против крчмљења националног достојанства, да покреће значајна питања прошлости и будућности, да су се у њему појавиле многе историјске истине и културни садржаји и да он има у Васојевићима мисионарску и просвјетитељску мисију. Са свима њима би се сложио, али би и додао да он јесте и треба да буде, Запис за будућност, Хронолошка биљешка за будућа покољења свих тренутака шта се све са Србским народом радило и шта је све Србском народу рађено, јер је медијски зид, кроз који Срби покушавају да лансирају истину о себи, за сада и даље непробојан. Неко рече описујући ово вријеме: ''Kао да је ђаво сада навукао на људске душе неку језиву ноћ безумља, да се не препознају и да лутају као у мраку''.
Краљ Црне Горе и пјесник Никола Петровић рече:
'' Све од чојка човјек прима,
Сваки дан се уче људи,
Од добрих примјера се,
Не користе само луди.''
Сви ми врло радо и често цитирамо нечију пјесму, нечије стихове, нечији афоризам или изговорену мисао, и наравно то нам се не узима за зло, већ напротив.
Не бих био оригиналан када бих за крај цитирао задње ријечи великог пјесника Јована Дучића, за којег рекоше да је светост и свечаност Србског језика:
''Верујем у Бога и у Српство''.
Иако тим ријечима не бих ништа одузео већ их само поновио, али и додао нешто због чега ћу ризиковати да помислите да сам малициозан, ако вам кажем да сам срећан што сам рођен у ово вријеме, и ако је свако вријеме Господње вријеме и што сам рођен као Србин, иако све народе, све религије, све вјере поштујем и њихово постојање и ту разноликост доживљавам као богатство, а не као терет, јер је ово вријеме оно које је много великих светитеља, великих духовника и вјерних Хришћана кроз вјекове жељно ишчекивало.
Ово је вријеме испуњења Откровења Св. Апостола Јована Богослова.
