КАД СУ УЧИТЕЉИ У СРЕМУ У СВАКОМ ПОГЛЕДУ БИЛИ ДОБРИ

25-02-2014 02:09:52 | | / mojenovosti.com |

Што јесте, јесте : посматрано мало поиздаље, из Осијека на пример , сви учитељи у србским школама у Срему били су добри у сваком погледу.А кад тако, тврди барон фон Митезен , начелник Славонске генералкоманде са седиштем јој у Осијеку,онда
Дворском ратном савету у Бечу није ништа друго преостало осим да се дубоко сагласи са извештајем о стању у србским вероисповедним школама у „Сремско- славонској , а и Шајкашкој војној граници“. Који је на поменуту адресу на званичном, а уз то и матерњем му језику, немачком, послао ресорни барон дне 12. септембра 1780 . године .


Како су Срби намеравали да отворе и нормалне школе

Из општег прегледа србских школа „односно учитеља и њихових плата , као и локалних школских надзорника „ сазанајемо да се број србских вероисповедних школа у то време увећао , „ те да Срби , шта више, намеравју да отворе и неколико норамалних ( виших ) школа , за шта се већ припрамају.“ Па за те српке накане барон фон Митезен је на свом матерњем, немачком, а уз то и званичном , језику царевине, тражио одобрење и то не по некој протекцији ,него , дапаче, искључиво на основу законских прописа и то конкретно Илирског Регуламента са позивом на параграф 57.додатног Рескрипта који иде уз Регуламент.

Дворски ратни савет је усвајајући извештај са мерама „школске реформе „ барона фон Митезена , одобрио отварање „нормалних, главних и тривијалних школа пошто је то било законски могућно,ауз то и зато што би такве школе служиле за обуку деце обе религије .
Карактеристике као за пријем у Савез комуниста

Прелиставамо у овој доколици између изборних кругова и нараслих банкарских дугова карактеристике које је о учитељима сремским сачинио писар у Славонској генералкоманди са седиштем јој у Осијеку, а по инструкцијама барона фон Митезена , и у њима наилазимо и на наколико учитеља из нашег краја , из села која су неколико векова касније припала најпре срезу, а потом и општини старопазовачкој и остаће у њој све док се не издвоје , а ни то не треба сасвим искључити, него напротив ,озбиљно укључити, нарочито гледе Нове Пазове које у овој школској јој шеми нема, са умишљајем, наравно.

Животописи или каракеристике наших учитеља су биле толико афирмативне и препоручљиве да ниједном цензору у канцелрији Дворског ратног савета у Бечу, а бар у њима царевина нам, некадашња , није оскудевала, у којој су ове карактрситике „прорађиване „,није пало ни на крај памети да би би можда према неком учитељу требало покренути поступак лустрације, а од некаквих чистки су били у премислима далеко као војачка школа што оно некоћ беше удаљена од фискултуне сале , а сад, богами није ,или Техничка школа од растанка са скелама чуварицама .

Наведена су имена и презимена свих учитеља по селима сремским који беху већ тада световна , а не као раније свештена лица, и сви су били орни и способни за предмете које су предавали, а ту се нису много претргли, јер осим писања, читања и рачунања, ретко је ко држао факултатвину наставу , псалтир на пример.

Недочекани колективни пријем у КПЈ

Да су такве карактеристике добијали потомци учитеља сремских два века касније, били би колективно примљени у Комунитичку пртију или СКЈ , и уписивали се на листу чекања , ако не за секртара Општинског комитета СК, са једногодишњим мадатом, ( како би се што више њих попело на кадровске лествице ) , онда свакако за председника ОК ССРН, а командовање штабом за ОНО и ДСЗ не би им измакло. Радне каракристике неких учитеља сачињене у писарници Србима не посебно наклоњеног барона фон Митезена ,препоручили би их и кандидовали у ужи избор ако не за народне хероје просвећивања , а оно у сваком случају за народне хероје опште намене , ако не и синдикалне лидере у покушају .

Материјални положај просветних радника у Срему у то доба, другој половини 18. века, како би се то данас, транзиционим вокабуларом рекло, био је завидан,па се уочи почетка нове школске године није најављивао штрајк , као што се
данас прети обуставом рада пре него што је и почео, као у песми Мирпослава Антића Пера , коју је рецитовао јдан од политичких локалних лидера на недавно приређеној вечери Ромскле песме и музике „Сад ће доћи/ једно страшно чохано …“ ( чим ми одемо са политичке позонице ,на којој је већ цркла једна фаза , а шта ће тек бити мало сутра -вече )

Обавезан“видео надзор „учитеља

Карактеристике за сваког учитеља оверавали су школски надзорници који су углвном били свештеници и војна лица : потпоручник, оберлајтант, надпоручник, засатавник .

За Георгија Лазаревића из Старих Бановаца све пробрани епитети : као учитељ у сваком погледу добар,ђаци му уче читање,писање, псалтир и катихизис , а на име годишње плате прима у готовом 80 форинти од сеоске општине и то у ратама . То је гарантовао школски надзорник , заставник КУЗМАНОВИЋ, А ИМЕ ЈЕ НЕГДЕ ВЕРОВАТНО ЗАКАЧИО ЗАСТАВОМ ПА КАО НЕУПОТРЕБЉИВО СЕ ВИШЕ И НЕ ПОМИЊЕ. Његов колега , Глигорије Марковић ,који је учитељевао у Војки, иначе био добар наставник , примао је такође рекордну плату од 80 форинти распођену на годишње рате, док су принадлежности“ у свему доброг „учитеља Лазара Симеуновића из Белегиша биле за 20 форинти умањене, а исплаћивне су готовим новцем добијеним од прихода са саоског пашњка.

За свакодневни видео надзор војачког уче Глише Марковића, анагжвано је мини експертско надгледатејство у чијем саставу беху два војна лица , не зато што им је учитељ Глиша био посебно сумњив ,него су натпоручник Оме ( Оехме ) и каплар Арсеније Зековић били сувише докони , пошто у селу, а ни около њега , није било ремећења јавног реда и мира , а само један бирцуз, на раскршћу , па су морали мало да пораде на себи у циљу проширења видика бар до Тапавице и Пазове.

Тренинге ради стицања интелектуалне кондиције , опште информисаности , духовног и психичког сазревања ,су одржавали у месној, надалеко чувеној и тада, а посебно сада, војачкој школи, ограничавајући се при том само на умни рад, имајући у виду да у то време, као ни дан данас ,војачка школа континуирано трпи ситне проблеме по питању оскудације у фискултурним дворанама. За коју никад да се нађе одговарајучи плац , па су пројекти вазда премашивали понуђени земљишни максимум, који је био мали, премали за замишљену халу спортова ,ружу ветрова и раскршће векова.

Па би се пројекат проскитао и до поповксих башти , због чега је био здраво љут натпоручник Оме , ништа мање од каплара Арсенија Зековића, само што је он , будући да је био нижег чина ,морао да трпи и да се суздржава.

Инђија ради, Пазова се гради

Што се платног списка тиче , омиљене , а неретко и једине лектире просветних радника, како тада ,тако и данас , из њега се може сазнати да су пре два и по столећа учитеји на подручју садашње старопзовчке општине били најбоље плаћени, бар у чистом новчаном износу , и то не само у Срему, него су по плаћи надвисивали и славонске учитеље.

А било је и додатака у натури: посебан допринос за регрес,минули рад, јубиларне награде, отежале услове рада, несношљиви живот учитеља селског.

Учитељ из Бешке, Дунавска индустријска зона,општина Инђија, Лазар Дороњски, који је током године примио само 25 форинти и то у готовом и на рате ,а и 200 ока пшенице које је добио да се мало припомгне ,био је у никад прекиданој животној оскудацији, јер све што је добијао, а никад није то било бог зна шта, није било довољно за опширну потрошачку корпу његове вишечлане породице .

Ни интервенције школског надзорника, пароха селског Кузмана Јованова, нису много помогле. У то време,како преносе извори блиски канцеларији Славонске генералкоманде којом је руководио царски менаџер од посебног поверењња династије Хабзбурга , барон фон Митезен, у Инђији и блиском јој окружењу, није још увек било на помолу ниједне гринфилд- инвестиције, а ситем 48 био је , због неспосбности локалне власти једноумља , још увек удаљен чак и од 1848. године, јер је су те седмадесете, а посебено осамдесете године 18. нам века споро пролазиле због недовољно развијених комуникација као и селективног ретроактивног приступа Министартва за капетилане инвестиције тендеру за изградњи другог моста у Бешки у време кад се ни прва ћуприја још није наслућивала..

Стога се на културно-комеморативној манифтацији „Иду дани“, која је претходила Културном лету и Сцена –фесту у Индјији, као месту недалеко од Бешке, певало :“ Инђија ради / Пазова се гради!“

А сиротан учитељ Лазар Дороњски из Бешке, свуда је ишао пешке и хватао белешке, па је и ту песму некако ухватио, али је није записао зато што нити је имао чиме, нити на чему,него је запамтио и причао је даље, као да се из Бешке у то време могло икуд даље отићи кад је она сама била даљина и најудаљенија тачка на планети царевине ,осим за корисника прве ( социјалне ) помоћи без заштите учитеља сиротана Лазу Дороњског , који није крив што га је служба запала у једној заосталој,неразвијеној општини ( у најави ) као што је инђијска .

Зашто учитељ из Сурдука није скочио у мутно Дунаво ?

А шта је било са г.Андријом Ивановићем,учтељем из Сурдука , како је састављао крај с крајем и колико му је пута долазило да скочи у мутно Дунаво, да га у томе није спречио његов, а царски, видео надзор, школски му надзорник ,отац Теодор Вранић?

Па уз речи:“ Не ,док се не заврши изградња фискултурне сале !“ којој је у то време положена цигла темељица и озидан један зид који је једва издражао гарантни рок од два века, али дуже није могао , па се ничим изазван срушио далеко од извођача радова посакриваних под Тендер- планином и њени врх врхова Жути чот !

На то питање је једино могао да одговорин његов колега Тодор Радивојевић, учитељ из Крњешеваца , чија је плата чак за 7 форинти мања него сурдучког уче Андре, али се није жалио. Није хтео да се жали, или није смео од свог надзорника попа Павла Лаушевића, здраво опасног и разгранатог видео -надзорника јер је по уговору о делу видео надзор обављао и у школи у Крчедину , као верни пратилац тамошњг еколошког уче Јована Натошевића.

Крњешевачки уча са платом од 43 форинте могао је једино да баца перспективне поглед на узроке и последице по лединама овог села , онако докон и сирот, на којима ће се касније комунално уредити две радне зоне са циљем да усисавају страни капитал . А прдседник општине из ондашњег футура другог , ако буде на њега дошао ред да дела , ће узвикнути :“ Зона, А, зона Б , општинске су обадве“!

Пилот издање војачких пудрских дана у Боровом гају у Чортановцима

На пробним пударским данима, пилот издању, Војчане је у Боровом гају у августу 1781. дочкао Сима Томашевић, учитељ из Чортановаца који је понудио да једну трећину своје плате од 45 форинти приложи као донацију, али се томе оштро успротивио школски видео надзор му ,отац Аксентије Станисављевић, напомињући да то прописи о трезорским трансакцијама не дозвољвају , и да ће, ако то буде учинио, обавестити министра финансија, који је и тада, као и данас ,био надлежан за српску просвету без културе ,са којом би било лепше да је било, али није , као што је ни данас нема,па мотд ваљда и оволики и инолики центри за културу, а културу ни за шта.

Како су прошли ти први војачки пударски дани организовани под називом „Војачке партизанске пударске ватре „ нема сачуваних поузданих сведочења .

Из нечитких бележака спонзора у најави пилотске манифетсације „ Војачки пударски дани Војчанима „ на Боровом гају, учитеља Аксе, а не Максе, као што је у неким записима било обелодањено, не може се сасвим разабрати да ли је било довољно приложника за ову војачку веселицу, али се после диванило како се ту зачела песма „Ајде , Јејо, краву да продамо, / да продамо , Јејо, само да играмо...“

Као учитељ добар, а као човек осредњи

Школски надзорник из Бољеваца , поп Стојан Марковић, сведочи да је учитељ у овом сремском селу ,Павле Стефановић, као педагог добар, али је зато као човек тек „осредњи“, па је тако настала хамлетовска дилема да ли је уча заслуживао тих 60 форинти годишње, а уз то и 6 хвати огревног дрвета у натури .

Једну од ретких негативних карактерситика , али без бојазни да добије отказ или да му се одузме лиценца, добио је Петар Веселиновић из Батајнице који је „исувише млад и неподобан за свој позив“. Са овом драконском оценом се сагласио, ако је није и сам изрекао , потпоручник Пантелић у својству школског надзорника.

Ко се соли, тај се воли

Учитељ Софроније Калајтић, у сремском селу Грку , у време инспекцијског прегледа, који је обавио школски надзорник потпоручник Стојчевић, своје ђаке није могао ни учити, а још мање научити ничему осим буквару , пошто је школа са радом почела кад јој чак ни у тадашењем добу време није, 20.јул (178О.) , па због нестанка на тржишту клима- уређаја до којег је дошло енормном потражњом, учионица није била климатизовна чак ни за сабирање, а камо ли за одузимње , или за псалтир.

Ипак је учи из хуманитарне сеоске помоћи увек невладиног секторра ,додељено на име додатака плаћи од 40 форинти годишње и 300 ока брашна,једно дебело свињче и четири фунте свећа за кућу и уличну расвету око куће, а није се заборавило ни најпотребнији зачин из укрштеница , па му је припало и 4 фунте соли.

Ко се соли, тај се воли !

(Културно лето, 2008., Стара Пазова )