Налазите се на страници > Почетна
> Политика > Александар Лукашенко за само 15 минута ликвидирао свој „евромајдан”?
Александар Лукашенко за само 15 минута ликвидирао свој „евромајдан”?
Председник Белорусије Александар Лукашенко суочио се у децембру 2010. године са крвавим сценаријем припреманим и изведеним по истим принципима – и у истим западним „лабораторијама” – као украјински „евромајдан-2014”. Само, ликвидирао га је и брзо и успешно и показао да није – Виктор Јанукович.
Утицајни московски недељник „Аргументи и факти” је о „Лукашенковом рецепту” написао ово:
„Политичке прилике у Белорусији нагло су се погоршале након председничких избора 2010. године. Опозиција полагала је у то погоршање полагала велике наде, сматрајући да ће победити актуелног шефа државе Александра Лукашенка. Упркос томе што је већина социолошких истраживања уочи избора показала је да ни један од опозиционих кандидата није у стању да буде реална конкуренција актуелном председнику.
Опозиционари су сматрали да Лукашенко неће објавити победу у првом кругу избора, јер би то тобоже значило да се радило о крађи гласова.
Иста таква резоновања била су лајт-мотив предизборне кампање Алексеја Наваљног на изборима за градоначелника Москве 2013. године.
Белоруски опозиционери су унапред саопштили да они – ако дође до крађе гласова на изборима – прелазе на тактику уличних протеста.
У складу са званичним подацима, Лукашенко је већ у првом кругу избора за председника Белорусије – који су одржани 19. децембра 2010. године – освоио 79,65 одсто гласова.
На другом месту био је кандидат „Против свих” који је скупио 6,47 одсто гласова. Најбољи резултат међу опозиционим кандидатима имао је Андреј Саников који је освоио 2,43 одсто гласова бирача.
Истог дана, 19. децембра, одмах по затварању бирачих места, опозиција је саопштила да су избори покрадени и да је Лукашенко освојио мање од 50 одсто гласова и позвала своје присталице да изађу на улице.
На неодобреној акцији опозиције у Минску која је уследила на Октобарском тргу, појавил су се седморица од девет Лукашенкових ривала на изборима. Разне оцене говоре да се на том проесту окупило између 10 и 60 хиљада људи.
Након митинга, маса на челу са председничким кандидатима кренула је према Тргу независности на коме се налазе зграде владе и администрација председника, Централна банка…
Током кретања колона, милиција није примењивала силу, већ је само упозоравала да је акција незаконита. Истовремено је демонстрантима саопштено да против њих могу бити употребљени сила и специјална средства.
Први сукоби између опозиције и полиције догодили су се око 20:00 часова. Колону коју је предводио један од кандидата за председника, Владимир Некљајев, зауставила је милиција. Маса је почела да на полицајце баца камење и палице, а милиција је употребила пендреке. На крају, повређених је било на обе стране, укључујући и самог Некљајева.
Током тог инцидента основна колона опозиције продрла је до Трга независности и почела да извикује пароле у којима се тражи оставка Александра Лукашенка.
Екстремисти су у 21:45 по локалном времену почели јуриш на зграду владе ломећи стакла и избијајући врата. За то време бандити су нападали милицију са циљем да је разоружају.
Интересантно је да је о плановима опозиције да изазове нереде на дан одржавања избора још 11. децембра упозорио шеф председничке администрације Владимир Макеј.
Органи реда нису интервенисали иако је напад на зграду владе трајао око пола сата. Лидери опозиције нису се ограђивали од изгредника.
Након извесног времена опозиција успева да продре у приземље згреде владе Белорусије што је маса на тргу пропратила овацијама, иако је милиција зауставила даљи продор у зграду.
Након што су опозиционари продрли у Зграду владе, светски и руски медији су пожурили да саопште да је она у потпуности освојена. Тек тада су белоруске полицијске снаге приступиле „чишћењу” трга Независности.
Активна фаза операције није трајала дуже од 15 минута.
Опозиционари су потиснути од владиних установа. Без обзира што су бивши председнички кандидати са говорнице говорили о својој намери да остану до краја, њихове присталице су убрзано напуштале центар Минска.
Јавни ред и мир је у белоруској престоници успостављен је око поноћи 20. децембра.
Похапшено је више од 600 људи укључујући и седморицу бивших председничких кандидата. Остала двојица – Јарослав Романчук и Виктор Трешћенко – одлучно су се оградили од вандала.
Романчук је потпуно резонски приметио да су опозиционари сами дали повод властима да згазе изданке демократије у Белорусији.
Током нереда повређено је неколико десетина љуи, међу којима је било 30 припадника милиције. На срећу, нико није погинуо.
За нереде у Минску подигнуте су кривичне пријаве по члану 293. Кривичног законика Белорусије (Масовни нереди).
Већина приведених прекршајно је кажњена затворском казном од 15 дана. Међутим, против неких најактивнијих изгредника и лидера опозиције подигнуте су кривичне пријаве.
Потпуно је нејасно зашто одређене међународне организације за људска права и до дан данас сматрају да су организатори и учесници минског „евромајдана” били жртве политичке репресије, а да шеф државе Александар Лукашенко крваво гуши слободе у својој земљи.
Очигледно је да борци за људска права сматрају да би било боље да је Лукашенко дозволио масовне људске жртве и да је силеџијама дозволио да центар Минска претворе у „спаљену земљу”, исто онако како се то сада десило у Кијеву.
За организовање масовних нереда, Кривични закон Белорусије предвиђа казну затвора у трајању од 15 година.
Али, лидери белоруског евромајдана прошли су далеко боље: Николај Статкјевич, најактивнији инспиратор јуриша на зграду владе, добио је 6 година затвора, Дмитриј Ус — 5 и по, Андреј Саников — 5, Владимир Некљајев и Виталиј Римашевски — по 2 године са одгодом извршења казна на 2 године.
Што се тиче још једног опозиционог лидера, Алесја Михаљевича, треба рећи да је овој чврсти борац, који је из затвора пуштен уз забрану напуштања земље, побегао у иностранство одакле тренутно прави планове како да ослободи белоруски народ.
Већина осуђених учесника у нередима раније је изашла на слободу и то још 2011. и 2012. године, захваљујући помиловањима и скраћењу казни.
Уз све недостатке које има Александар Лукашенко, као политички лидер, ипак му треба одати признање што није дозволио да његова земља склизне у крвави хаос како се то управо догодило у Украјини.
Слобода и демократија никада и нигде не могу бити синоними за анархију и сведозвољеност.
То никада не треба губити из вида.”
