Жене велики књижевни ствараоци

27-02-2014 12:57:46 | | / mojenovosti.com |

Ових дана су светски медији пренели писање Дејли мејла да је текстолог и класични филолог са Оксфорда Дирк Обинк ( Дирк Оббинк),Макартуров стипендиса , рођен у САД, пронашао две досада непознате песме старогрчке песникиње Сапфо која је живела на острву Лезбос између VII И VI века пре нове ере и о којој је осало мало веродотојних чињеница, па чак се не за тачно ни град у коме је рођена, да ли је то био Митилен у коме је дуго живела или Ерес.


На острву Лезбос на коме су жене живеле слободније него у осталој Грчкој,Сапфо је предводила култно друштво девојака које је песникиња тобош припремала за будући брачни живот.

Сапфо-симбол отворене и страсне поезије

Сапфо је постала симбол отворене и страсне љубавне поезије и отуда је после смрти о њој су испредане легенде. Најпознатија од тих легенди ( и апсолутно неверодостојна ) је неузвраћена љубав према младом Фаону због чега се песникиња наводно бацила са степеништа .

Овој причи противуречи њена хомосескусална репутација која песникињу с Лезбоса прати до наших дана.

Како се већ показало, новопронађени тескотви њених песама ће помоћи не само да се прошире наше представе о стваралаштву Сапфо, него и да се разјасне неки аспекти из њене биографије.

Велика сензација

Нађени стихови представљају без сумње велику сензацију.

Оксофрдски професор је ова два песничка рукописа легендарне песникиње са Лезбоса пронашао на древном паипирусу који му је власник показао ради консултација.

Новооткривени рукопис је најстарије сачувано дело ове песникиње које је до нас дошло.

Харвардски професор Алберт Ханрихс ( Алберт Хенрицхс ) је приметио да су из прве песме загубљене само две почетне речи;ако се оне не рачунају, у песми нема ниједног другог спорног фрагмента.

После прве, следи почетак друге песме чији је крај изгубљен.

У првом листу размере 182X108 мм сачувани су фрагмени две песме са 20 стихова из једне ( условно назване “Браћа” ) и 9 стихова друге који се садржајно обраћају Афродити.Реч је о Ларсексу и Хараксу ,мушкарцима које древна грчка песникиња назива својом браћом.Пре овог открића није била позната ниједна песма у који би се браћа поетесе са Лезбоса појављивала.

Прекоморски поход песникињиног брата Харакса

Песма опева у дијалошкој форми успешност једног прекоморског похода Харакса; збго тога што је почетак песме изгубљен, не може се разабрати да ли је Сапфо један од учесника разговора.

Историчар Херодот је писао о Хараксу као путнику који је отпловио у Египат и тамо изгубио богатство тако да није могао да откупи робињу Родопис у коју је био заљубљен.Као што је спомињао Херодот, песникиња Сапфо је у својим песмама исмевала несмотреност свог заљубљеног брата.

Друга песма је од прве одвојена хоризонталним цртама и састоји се из неуједначених стихова , из којих се јасно може видети да се ради о обраћању богињи Афродити.

Обе песме су написане на солинском дијалекту у строфама карактеристичним за Сапфино песништво-античким квантитативним метром који је прва употребила баш песникиња са Лезбоса и који је њој у част назаван њеним именом.

У целини су сачувана 22 стиха, док у 7 недостсје од 3 до 6 слова при крају.Од 30. стиха остали су само нечитки трагови.Докуменат датира ит ИИИ века наше ере , а рукопис је и раније био познат научнику Обинку на основу других папируса.

Рукопис премазан иловачом

Пронађени рукопис је премазан иловачом или гипсом, а на неким речима су ударени акценти с намером,како научници претпостављају,да се обрати пажња на специфичност лезбејске акцентуације.

Како се објашњава,почетком XIX века су налажена античка дела која су много вековима лежала неоткривена. Од краја XIX до средине XX века могуће је било шетајући се по Египту купити различите папирусе као фрагмете , али у свима њима садржано је нешто нејасно и непознато о чему њихови власници ништа нису знали,наводи научник Фајер.

Нађени рукописи припадју тзв оксирној групи рукописа које су археолози проналазили у древном грчком граду Пемџу, а који се по грчки називао Оксирних.

У том граду су научници нашли многобројне фрагменте Сепстуагинте и апокрифе Јеванђеља, као и дела грчких писаца Пиндара,Софокла,Евритира Менадра,наставак дела Фукидида које је написао непознати аутор а у ком јер препричао садржај изгубљене књиге Тита Ливија.

И папируси Сапфо анђени 2004 . из Оксирних групе

Треба истаћи и да су папируси Сапфо нађени 2004. г. такође припадали Оксирних групи.Новопронађени папируси су постали су противуречни изворима античких текства и могу послужити да се помоћиу њих успешно анализирају постојеће музејско-научне збирке.

Осим тога, класични филолози се као и пре надају да ће резултати ископавања открити и нешто ново, мада се откривени наставак текстова са пословнонм садржином чешће налазе од књижевних, а међу књижевним , опет 80 % чини Хомер, примећује научник Фајер.За последње критично издање “Илијаде “ као извори је коришћено око 1.500 папируса од којих већина садржи мале фрагменте ; премда се у њима Хомер срета врло често, сам број тих комада улива оптимизама да ће се пронаћи дела и других аутора .

Како је текст песме Сапфо доспео у Египат

На који је начин тескт са песмама Сафо који је писан између VII И VI века пре н. е. на грчком острву Лезбосу доспео у Египат III века нове ере?

Одгворо пре свега повезано са процесом формирања Александријске библиотеке који је почео у III веку пре нове ере.

Основни задатак алесксндријских научника је био посвећен Хомеру , али су они уз то пажњу скретали и на друге ауторе које су сматрали за класике и занимљиве и из других разлога.Филолози су проучавали њихове рукописе, упоређивали њхове текстове припремајући стандардна издања која су се чувала у Аександрјској библиотеци.Они су били доступни, каже Фајер , па они који су желели да имају свој приерак неког аутора,на пример Сапфо,могли су сами преписати текст или наручити препис.

Поверење у александријске филологе

Отуда кад ми данас читамо многа дела античке књижевност самим тим указујемо поверење раду александријских филолога последња три века пре нове ере.

Тако на пример , знаменитом Аристофану из Визатије, само су они могли разумети историју текста.Стога се може закључити да се сви извори нађених текстова на пергаментима који су најбоље сачувани управо у египатској клими а не у грчкој или италијанској, налазе ван тог региона.

Међу њима је и један од најпознатијих папируса, тзв папирус из Села из IV века пре н.е. који је сачуван само зајвачјујући томе што је био запаљен: са свитка је склоњен спољашњи слој,а изнутра су пажливо пинцетом извучена парчад и постављена на основу.

Међу другим неегипатским изворима издвојени су они који су пронађени около Помпеја .
Корпус древних текстова се може попунити оним књигама које никад нису изношене из библиотеке или приватних збирки, а при том нису страдали од спољашњих фактора.

Како је професор Обинк утвтрдио аутрство Сапфе на пронађеним папирусима
У том раду који је професор Обник публиковао на интернету , нема посебеног параграфа о атрибуцији. Научник на почетку разматра два текста унутар специфичне традиције.Очигледно је да се првобитна атрибуција заснива на основу еолијксог дијалкета и метрике сапогистичких строфа и тематике које са великом дозом вероватноће указују на Сапфо.Даје се , наравно, могућност , да увек може постојати вероватноћа грешка, али је специјалсити који се више од свега плаше разочарења , своде на најмању могућу меру.

“Теоријски би се могла замислити нека позната хеленска госпођица која се толико одушевљавала стваралаштвом Сапфо па је написала нешто у њеном стилу прилагођавајући се колико је могло, еолијанском дијалекту”, истиче Фајер.

У принципу,нађени фрагмети могу бити омаж или чак подражавање Сапфо предузет без намере да било кога обмане који ми тим више прихватамо као чисту монету.

Али за нас веће значење имају песме написане не само у VII веку п.н.е., него и у II веку наше ере – за читаоце XXI века све је то само далека прошлост.

Постоји традиција уважавања свих древних споменика , чак и оних који нису тако стари, каже Фајер:тако у корпусе текстова Аристотела и Платона улазе и они текстови за које се зна да су их написали други аутори , тачније непознати .То се односи и на спевове Вергилија:постоји тзв Аппендиx Вергилиан,корпус текстова у којима, како се истиче, може бити садржано нешто из младалачког стваралаштва славног римског барда .Он је био обавезен да покаже Мецанату кад је долазио у Рим ради свог имања и агитације у корист ветерана Августа.Чак и у случају да текст који се приписује древном аутору у понечему искаче из познате традиције ,њега штампају у сабраним делима макер у одељку Дубие ( Приписано ).

Уек постоји сумња у ауторство Сапфо

Основа за сумњу у ауторство Сапфо има увек, пошто еолошки дијалекат којји би омогућавао тачно извођењење атрибуције, није добро познат.Као аргумнете филолози користе натпсие на Лезбосу који се у суштини могу разликовати од књижевног језика .
Упућујемо и на постојање хипотезе да грчки књижевни дијалекти имају међу собом више заједничког него разговорни дијалекти тога времена и тих истих места, сматра Фајер.

Осим натписа постоји и корпус текстова Сапфо и Алкерја који су сачувани у врло лошем стању, као и корпус текстова који се у понечему разликују у језику, а у понечемну су слични, на пример такав је Анакреонте.

Дешава се да филолозима остаје врло мало основа за извођење било каквих поређења .
Отуда, ако се у нађеном тексту сретне граматичка форма које нема код Сапфо,тада сумњу можемо оправдати позвивањем на сиромаштво корпуса. Уколико нека форма противуречи граматици натписа на Лезбосу , онда се може позивтаи на особености поетског језика и његову разлику од свакодневног:на пример , ако је то хомеровска форма,онда је Сапфо у потпуности могла да је употреби.Па чак ако се код Сапфо сретне та форма у другом виду , ни то није 100% аргумент,наглашава Фајер:опет код Хомера морфолошка варијнтност једне те исте речи превазилази представу носиоца неког другог језика.Другим речима,атрибуција Сапфо, ма колико несумњива била, ипак је и условна:што је више легенди о поетеси,што је више тачних биографских података,текст дистрибуције атрибуције ближи је некад конструкцији, сапфофистичкој традицији него реалном човеку.

Предање каже да је Сапфо имала три брата : Еригеја,Ларикуса и Харакса
Међутим, најзначајнији аргуменат у корист Сапфо повезан је са сдржајем новопронађених текстова. Као што је већ речено, у првој песми се говпри о браћи поетесе.

Предање каже да је Сапфо имала три брата :Еригеја,Ларикуса и Харакса.Легенда коију су други подржавали није имала потврду текстовима саме Сапфо.
Међутим,у првој од нађених песама помињу се одједном два од тих имена, премда речи “браћа”у тексту нема.

На почетку песме , имитирајућим дијалогм Сапфо пише о Хараксу.Њен саговорник, ко бајаги, стално понавља да се Харакас враћа бродом.Истина, почетак тог текста до нас није дошао, али можено претпоставити , да песникиња говори у своје име, наглашавајући да о томе тачно знају само богови, при чему долази до изражаја њена опрезност, па сматра да је сигурније, а и привлачније да се моли господарима са Олимпа , Хери на пример, да се Харикс врати неоштећен у целом бродом и “нас “ нашао у здрављу и весељу.

Харкасови доживљају са путовања морима у песми могу бити одјек најпознатије приче о њему за време боравка у Египту.Прва фиксирана на писму рецепција Сапфо почије управо од њеног брата.

Херодот у Другој књизи своје историје описује недаће хетере Родопис коју познају не само Сапфо и Езоп с којима се једно време налазила у ропству.
“Отац историје “ пише да кад је Родпис допутовала у Египат да би се бавила својим занатом,” она је потом била купољена од Митилернца Харакса , сина Скамендрома , брата песникиње Сапфо…

Пошто је Харакс откупио Родопис,вратио се у Митилену, па га је Сапфо наружила у једној својој песми.”

По каснијим верзијама , које се не би могле назвати веродостијним,песникиња је сама могла изгубити главу због лепоте робиње па је ко бајаги њој посветила песму са насловом “Мојој љубљеној “.

О породичној историји песникије,њеног брата и његове љубавнице, касније је спеван не мали број песама .

Тако јер Посидит ( III век п .н.е ) који је наставио после Херодота да пише о Хараксу у једном епитафу на надгробном споменику хетери , фиксира кратки телесни живот Хараксове љубавнице која је овековечена у ситиховима Сапфо :
“Умину време кад је Харкас, другар мој, лежећи наг,с бокалом у руци сретао зору / а стихови Сапфе остаће вечни ,/ у свитање занесене песме њене живим звуком звоне / ,Зато јој је име, увек и одавно постало незаборавно “/( Превод с француског: Б.Р.)
Сасвим је могуће да је сам Харакс ширио приче о свом пропадњу с намеом да се поново обогати.

О томе је у лицу Сапфо писао на пример Овидије :
”Брат мој је раскућио кућу обузет страшћу према једнпј блуднци .”
И шта му је онда још преостало ? Ништа осим позора и срамоте.”Оно што је без стида проћарадао покушава да надокнади .

По мишљењу професора Обинка, нађене две песме припадају првом од девет томова лирике Сапфо , који је био посвећен породично-биографским темама као и љубави и култу богова , посебно Афродите.

Нађени папирус потиче из II –III века нове ере из египатског града Оксирниха чије геогафско подручје се одликује сувом климом што са још једном гогодошу (одуством расељавања и досељавања нових житеља ) ствара повољне услове за чување многобројноих древних рукописа на пергаментима.

Сапфо (Сафо ) је живела у VII веку пре нове ере на грчком острву Лезбосу, писала је на еолидском дијалекту старогрчког језика.

Од девет томова њене поезије до нас је дошло 170 фрагмената међу којима је једна цела песма и још четири у знатној мери сачуване ( не рачунајући ове две које је открио Обинко.)

Једна од те четири у знатном обиму сачуваних песама Сапфо,пронађено је 2004.г. , такође у египатском граду Оксиринху.