Милостиви руски царе, помози!
"Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли ..." - тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову.
Србски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У Скадру их је, међутим, дочекала глад. Почела је сезона киша, било је веома хладно, а нигде склоништа и заклона за изнемогле српске војнике. Умирање у Скадру је једна од најстрашнијих етапа Албанске голготе.
Србски војници умирали су на улицама, испред албанских кућа, у логорима око града где су боравили. Сведоци кажу да је капела у коју су доношени мртви србски војници свакодневно била пуна до таванице. Дневно је умирало од 30 до 40 људи. Остали су бројни записи који илуструју изгладнеле и изнурене војнике како у дроњцима седе по улицама Скадра и како једва успевају да изговоре само једну реч, само да кажу "хлеб".
По послератним записима свештеночувара србског војничког гробља у Скадру Лазара Матијевића, процењује се да је у околини Скадра умрло око 5.000 србских војника и цивила. То су жртве из балканских ратова и страдалници повлачења из 1915. и 1916. године. Краљевина Југославија је планирала да изгради спомен-костурницу у Скадру у знак сећања на умрле јунаке.
Србско војничко гробље у Скадру
До средине 60-их година прошлога века постојало је србско војничко гробље у Скадру где су били сахрањени србски војници умрли крајем 1915. и 1916. године. Војничко гробље налазило се у оквиру скадарског православног гробља. Данас у Скадру више нема ни православног ни војничког србског гробља. Гробље је поорано, на том месту изграђена је локална болница. Остали су високи чемпреси који као да причају трагичну причу једног народа и једне вере које у Скадру скоро више нема.
Идејно решење је урадио чувени руски архитекта Краснов, одређена су чак и финансијска средства те давне 1938/1939. године, али је новац потрошени за спомен маузолеј на острву Видо. Тако, у Скадру данас нема никаквог знамења које нас подсећа на страдање србског народа и државе.
А тих дана у Скадру и околини било је веома тешко. Више није било наде за избављење. Све оно што су чекали, спас којем су се надали, све оно што их је водило напред док су пролазили снежне планине и клисуре, сада је нестало. Постојали су само глад и умирање.
У Скадру није било хране јер савезници нису могли да транспортују терет до најсеверније албанске луке Свети Јован Медовски. Проблем је био што је лука исувише плитка, а непријатељ исувише близу. Од Котора, главне поморске базе Аустроугарске, до луке Свети Јован Медовски, хидроавионима је било потребно пола сата, непријатељска подморница стизала је за сат времена.
Сваки транспорт у Медови трајао је сатима јер је обала пешчана и плитка. Велики брод је морао да се усидри стотинама метара даље од обале, а то је давало довољно времена непријатељским хидроавионима и подморницама да дејствују. Сваки други брод који је дошао у ову луку био је потопљен. У броду Бриндизи, који је потонуо у непосредној близини Медове, страдало је око 400 црногорских добровољаца који су дошли из Америке како би се придружили и помогли србској војсци.
Тих дана, средином децембра, дувао је тако јак ветар да су промрзли србски војници и избеглице луку Сан Ђовани ди Медуа називали „Свети Јоване ти не Дувај". Данима су седели на плажи погледа упртог ка пучини, на хоризонту су тражили брод који је би био њихово спасење. Када су се ујутру будили, крај запаљених ватри на плажи остајали су да леже мртви војници. Сахрањивали су их тако што су тела полагали у море. Својеврсна „Плава гробница" настајала је тих дана и у водама медовског залива.
После бројних потапања бродова, савезници су средином децембра обуставили сваки довоз хране у Свети Јован Медовски. Србски војници добијали су једва по 200 грама проје дневно. За избеглице хране није ни било. Србска влада и регент били су очајни. Свакодневно су заседали у згради скадарске општине и са савезницима покушавали да пронађу решење за спас српске војске и народа. Није било јединственог става где евакуисати а потом и реорганизовати српску војску. Србска влада је инсистирала да транспорти крену из луке Свети Јован Медовски, савезници су тврдили да то није безбедно.
Регент Александар Карађорђевић на крају пише писмо руском цару и моли га за помоћ. После неколико енергичних дипломатских иницијатива руског цара Николаја Романова и министра спољних послова царске Русије Сергеја Сазонова, ситуација у Скадру и Медови лагано се побољшава.
Енглези шаљу помоћ у храни. Убрзо затим крећу и прве евакуација из Медове. У Бизерту, француску луку на северу Туниса, бродовима је транспортовано 1.400 најболеснијих србских војника. После молбе руског цара француска формира специјалну мисију на чијем челу је генерал Пијарон де Мондезир. Он долази на албанско приморје како би утврдио бројчано, али и опште стање српске војске.
Французи брзо доносе и одлуку да србска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Међутим, до избављења на Крфу, србска војска још страда. Пад Црне Горе и напредовање Аустроугара са севера, убрзало је евакуацију из Скадра и Светог Јована Медовског. Бродовима се није могло. Србски војници кренули су пешке ка новој сигурнијој луци, ка Драчу и Валони. Пред њима су били блато и мочваре, нових 240 километара пешке, нови пут страдања и умирања.
Савезници у почетку нису знали шта да раде са србском војском. Одлука да се србској војсци на Албанској обали помогне, донета је на савезничкој конференцији 6. децембра 1915. године у Шантијеу. Али где ту војску сместити и како је реорганизовати, ту није било јединственог решења. Италијани су предлагали подручје око Тиране и Елбасана, што није било најбоље решење јер би србска војска у том рејону била опкољена бугарским и аустроугарским снагама. Французи су прво мислили да је решење север Африке, Тунис. Напокон 7. јануара 1916. године донета је одлука да србска војска буде транспортована на грчко острво Крф.
Текст је део документарног филма "Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.
Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.
Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Слађана Зарић,
РТС
