У Араду пакао за 15.000 Срба

02-03-2014 04:47:03 | | / mojenovosti.com |

ПОВОДОМ 100 година од почетка Првог светског рата, општина Арад у румунској делу Баната је одлучила да преуреди два гробља србских интернираца, који су умрли од 1914. до 1918. године у логору Арадска тврђава, где су били заробљени по налогу аустроугарских власти. Овај логор је превасходно био намењен за Србе прогнане са простора тадашње аустроугарске провинције Босне и Херцеговине, затим из Краљевине Србије и осталих србских крајева, а било их је заточено око 15.000. Међу заробљенима је био и мали број Руса и других словенских народа.



- Логор у Араду је био саставни део једног огромног геноцидног система замишљеног и примењеног од бечког војнополитичког естаблишмента са јасним циљем да се физички ликвидира србски народ. Стожер читавог тог система за масовно етничко истребљење Срба, била је мрежа концентрационих логора у БиХ и Хрватској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији, Аустрији и Румунији. Из те ирационалне мржње двојне монархије изникао је и логор у Арадској тврђави као царска институција за прогнане Србе - писао је Владимир Ћоровић у својој „Црној књизи“, где је описао смернице тог бечког плана.
Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, преки војни судови осудили су на смрт и побили велики број Срба цивила, док је војска убијала без суда. Генерал Оскар Поћорек, заповедник БиХ, иначе, понемчени Словенац и велики србомрзац, основао је по налогу из Беча, помоћну милицију, злогласне шуцкоре, несрбског порекла. Шуцкори су имали неограничену слободу да се обрачунавају са Србима, да их понижавају, пљачкају, пале им куће, да скрнаве и пале цркве и манастире, па чак и да их убију, а да за то никоме не полажу рачуна.
Срби су довођени у Арад железницом и улицама града спровођени у тврђаву и бацани у казамате. Само једне недеље по подне, како је записано, „доведена су 274 политичка заробљеника из Дубровника, Шибеника, Сплита и Задра, те су интернирани у граду“. У Араду су им најпре дали неке војничке просторије за пребивалиште, где су трпали по 80 људи. Како је број заробљеника растао, пребацивани су у подруме да спавају по тројица на једној сламарици. Услед очајних животних услова, и услед изгладњивања, избијале су разне заразне болести, пегави тифус, масовно оболевање од туберкулозе. Дневно је умирало неколико десетина људи свих узраста, деце, жена, одраслих.
Познати србски новинар Радивоје Марковић, чији је стриц страдао у казаматима Арадске тврђаве, записао је:
- Сабијени у подземним мемљивим ходницима где не допире светлост, интернирци су се гушили у неиздрживом смраду. Зими, држали су их у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Ампутирањем удова много је логораша, посебно малолетних, обогаљено. Мучили су их жеђу, везивали око штапа и тако уквржене тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, силовали жене.
Срби су с почетка добијали само по једном на дан храну. „Месо“ се састојало од глава, црева, џигерица, гркљана, неочишћених репова, и доста пута од метиљавог и црвљивог овчјег меса. Изгладнели, људи су често купили храну са сметлишта, јер су оброци били апсолутно недовољни да им надокнаде трошење организма.
- Логор у Арадској тврђави је био оличење српске патње. Велика су злостављања чињена без обзира на узраст интернираца, мучили су их жеђу, тукли су их до смрти, стављали у окове, жене силовали. Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати - записао је лекар др Брандуша, који је своје писмо послао мађарском посланику у парламенту.
Према подацима Српске православне цркве Св. апостола Петра и Павла у Араду, из 1925, око 4.317 Срба интернираца умрло је од 1914. до 1918. у Араду. На расправи пред дивизијским судом, која је трајала више недеља у Темишвару, дознало се да је један армијски официр „поднео војном министарству пријаву, у којој је оптужио председника војног суда Чајку и аудитора Сахтера за разне злоупотребе и злочине.“ Они су „због увреде части, злоупотребе власти и претње“ осуђени само на годину дана тамнице и на деградацију, док су вешања Срба и убиства и даље трајала.
И дан-данас се ехо тог злочина над Србима затвореним у Арадској тврђави пре 100 година снажно осећа међу Србима у Румунији и Србији.
ДВА ГРОБЉА
НЕКОЛИКО стотина интернираца помрло је од средине 1914. до почетка 1915. Сахрањени су на градском гробљу „Помениреа“ у Араду. То место је обележено и постоји мали споменик. Друго интернирско гробље је поред тврђаве, на обали Мориша. То је масовна гробница за око 4.000 србских страдалника, која је дуго била запуштена.
ИСТРЕБЉЕЊЕ
ПРЕМА информацијама објављеним у арадском зборнику „Зиридава“ број 10. из 1978, кроз арадски логор у периоду од 1914. до 1918. године прошло је 15.000 Срба. Њима је, како је забележено, „претила опасност од потпуног истребљења, посебно после избијања епидемије пегавог тифуса“.