Хиландар се придиже и обнавља
СВЕ је као што бива у храмовима вере. Молитве за душе живих и душе мртвих. И звоно које призива да сами себе, и друге, призивамо. На најузвишеније: увек људи, никад нељуди.
Али, овде ништа није исто! Од оне ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, када је изненадни пожар најавио нове ватре које ће захватити Србију и њен народ. Прва, која је после ове најстрашније - захватила је древне косметске светиње. Седамнаести март, црно слово страдања српске цркве и народа.
Одговора на питање повезаности ових стравичних догађања још нема. „Ватра тиња у душама нашим“, записао је један косметски калуђер, добровољно пристигао на испомоћ хиландарском братству које чува вековну лозу Немањића на Атосу.
Хиландар: 2004-2014. Пуна деценија од катастрофалног пожара на овој светој узвишици осмовековног србског трајања. А, векови умало у потпуном пепелу. Прст судбине наменио им је, ипак, судбину - феникса! Хиландар се придиже и обнавља. Полако, али сигурно.
Уз помоћ посвећеника да Хиландар не буде препуштен угарцима и пепелу, путујемо на србски први, најзначајнији источник. Симбол духовног, културног и, чак, државног идентитета. Како данас изгледа? Како се обнавља? Ко га походи? Како се калуђери, у молитви и послушању, носе са невољама ововременог, земаљског.
Сва ова питања могу да стану у једно: Јесмо ли достојни Хиландара?
Одговор је у редовима који следе, а који нам даје Миливоје Ранђић, директор Хиландарске задужбине у Београду. Из данашње скице религијског центра србског народа изостају личне импресије, јер је потписнику овог текста, опет судбином, намењено да тамо - не буде.
За почетак, прелиставамо фотографије које нам је Ранђић проследио. Запажамо да је, на срећу свих нас, много тога урађено. Из пепела се придигао храм. Више од половине манастирског комплекса је завршено. Обновљен је манастирски конак из 1816. године. Средишњи део и западно крило Великог конака. Напредују и радови на источном крилу и улазној зони манастира. У току су припреме да започну радови и на Белом конаку. Потом, на игуменарији и дохију... Трпезарија Светог краља Милутина сачекаће наредну годину...
- Радови у Хиландару не могу се упоредити са било којим градилиштем, било где - каже Ранђић. - Приступ манастирском комплексу могућ је једино бродом. Немамо струје, осим из агрегата. Грађевинска сезона не траје ни десет месеци, као у Србији или остатку Грчке. Све је лимитирано очувањем светогорског поретка, загарантованог и грчким уставом и законима. Нерадни су сви црквени празници и недеље... Зато су се послови одужили.
Поново прелиставамо фотографије, начињене током ове године. Виде се кранови. Зидари. Монаси који у свакој прилици притичу у помоћ... У понедељак и уторак, на почетку Великог поста, радови су заустављени. Траје стална молитва коју ће, већ наредних седмица, смењивати беспоштедни рад.
- Најважније је да радови буду квалитетни - говори Ранђић. - То је први услов и једини циљ да обнова обезбеди дугорочно одржање Хиландара. Зарада, у овом значајном послу, потпуно је искључена.
Велики пожар у Хиландару, за само два сата, уништио је више од половине манастирског комплекса у зидинама. Потпуно су изгорели манастирски конаци, зидани од 14. до 19. века. Изгорела су и четири параклиса, мале унутрашње цркве. Пожар је избио на југозападној страни у игуменарији. Из димњака, кроз пукотине које су настале, како је наведено, услед слегања темеља у овом делу манастира. Ватра је захватила и кров и одатле се проширила све док није стала на простору између Белог конака и пирга (куле) Светог Саве. Пожар је уништио и манастирски магацин.
- У једном дану стихија је однела све што су стварале читаве генерације - подсећа Ранђић. - И пред наше поколење поставила још један велики изазов: да се, томе што су те генерације подигле, одужимо тако што ћемо Хиландар обновити. На срећу, томе изазову смо одговорили. Свако на свој начин, достојни самих себе. Ипак, тешко је проценити до када је могуће завршити цео подухват обнове Хиландара. Јер, поред изгорелог, током овог посла, неопходно је решити проблем темеља... И манастирска ризница је неуралгична. Рађена је седамдесетих година прошлог века, и веома лоше. Обнова изгорелог дела захтева посебну пажњу. И, уколико се обезбеди потребан новац, а то је између 500 и 600 хиљада евра годишње, тек за пет година могуће је завршити овај значајан део манастирског комплекса.
Миливој Ранђић ни једном речју не жели да било кога прозове или позове. Он каже да има разумевања за дубину економске кризе и искушења која су погодила и нашу отаџбину и Грчку.
- Право је чудо Божје што до сада није прекинут овако значајан и велики посао - говори. - Пре свега, захваљујући што Србија континуирано подржава обнову. Без обзира ко је на власти био и ко ће бити, овде се потврдила одговорност и осећање обавезе према националним вредностима, која на многим другим пољима недостаје.
ОЖИВЕЛИ ВИНОГРАДИ
Од катастрофалног пожара 2004. године Србија је за обнову Хиландара издвојила око 8,5 милиона евра. Србска православна црква прикупила је још два милиона. Из других прилога и донација добрих и племенитих људи, обезбеђено је још толико. Од 2006. године део новца преусмерен је на обнову пирга (куле) са параклисом Светог Ђорђа (припада најстаријем делу манастирског комплекса са сликарством из Савиног времена). Истовремено, обновљена је и унапређена манастирска економија. Тако су подигнути нови виноград и винарија и обновљено манастирско пристаниште из 18. века.
