ДЕЉАГИН: Русија треба да учини све што може да јој САД уведу санкције!

10-03-2014 02:03:56 | | Факти/ mojenovosti.com |

Пише: Михаил ДЕЉАГИН - чиме нам, у ствари, прети Запад?

  • Ако јој Американци заиста уведу санкције, Русија треба да одмах обустави делатност америчког бизниса на својој територији
  • Потом да што је пре могуће потпуно прекине односа са „Боингом” уз преоријентацију како на европски „Ербас”, тако и на обнављање сопствене авионске индустрије, да прекине куповину америчких батака (бразилски су јефтинији и квалитетнији), да пребаци све државне структуре са Windows на Linux и да за државне потребе забрани куповину америчке робе
  • Искључиво из здравствених разлога треба да забрани производњу и продају „Кока-колу”, „Пепси-колу”, услуге „Мекдоналдс” и другу америчку брзу храну
  • Укидање виза је празна претња. Пасош поседује мање од четвртине становништва, а користи га мање од шестине, при том углавном за путовања у земље без визног режима или земље Југоисточне Азије
  • Русија треба да почне активно да ради на оснивању сопственог међународног система међубанкарских обрачуна, који би срушио монопол SWIFT (у чему ће нас подржати Иран, Кина и многе земље Југоисточне Азије)
  • Замрзавање сумњивих актива руске бирократије, био би изузетан поклон Русији и њеном народу пошто не би само једним ударцем пресекао финансијску основу владајуће клептократије, него и имао огроман оздрављујући утицај на укупан морал друштва
  • Уосталом, за учвршћивање Путинове репутације „велика осморка”била је потребна само на почетку његовог пута. А ако он почне реално „окупљање руских земаља”, његов углед биће већи од укупног угледа читаве „велике осморке” и онда неће она учвршћивати Путина, већ обрнуто - он њу
ДРЖАВНИ секретар САД, Џон Кери, припретио је Русији санкцијама. Нешто неартикулисано, али у ту исту свиралу промрмљали су представници Европске уније.
Русија не треба да губи историјску шансу: ми морамо да се енергично ухватимо за огромни поклон који су Американци несмотрено предложили и да извучемо за себе максимум могућег.
Прецизно говорећи, Русија треба да форсира спровођење референдума у Доњецкој области (и у другим областима тамо где је неизбежан) и ако то желе његови житељи, да је припоји себи, сада већ искључиво због тога да јој САД уведу санкције.
Јер, сматрајући за људе само себе, радећи по принципу „што је добро за „Џенерал Моторс”, добро је за цео свет” и користећи економске односе за подјармљивање других земаља и народа, САД заиста нису способне да схвате да ће се редукција тих односа у низу случајева за њихове партнере показати као дар који је буквално пао с неба.
Велики је грех не искористити ту кратковидост.
Да размотримо чиме нам конкретно прете САД и чиме у принципу може да нам прети Запад.
Прво се већ десило – добили смо обустављање трговинских, инвестиционих и војних преговора са САД.
Војни преговори се пре свега тичу коришћења транспортне базе НАТО у Уљановску. Сем разумљивих проблема: вероватних транспорта наркотика стратешком авијацијом САД-а, транзита војних терета (шта год да званична лица тамо запомажу о „тоалет папиру”, уредба владе их јасно дефинише), могућег гомилања америчке војске поред наших стратешких објеката, - сама по себи чињеница да НАТО база постоји у Русији, јесте чин чудовишног националног понижења без преседана.
Мислим да руководство Русије треба да следи пример тако велике силе каква је Киргизија и да саопшти руководству САД о престанку њихове могућности да користе базу у вези са јавном хистеријом њиховог државног секретара (учесника агресије САД у Вијетнаму, који сада о поступцима Русије на Криму бунца да су без преседана).
Преговори о трговини и инвестицијама између САД и Русије обично се своде на завртање руку руским чиновницима ради давања ових или оних предности америчким компанијама на руском тржишту. Ако се завртање руку прекине, мислим да ће са олакшањем одахнути не само бирократе него и бизнисмени, на чији рачун се те предности и дају Американцима.
Да, низ корисних споразума и уговора биће обустављени – али, ако се реализују, значи да нису за Американце мање корисни него за наше и зато ће у условима пораста глобалне кризе бити настављени чим се појави прва могућност.
С друге стране, званично прекидање свих контаката САД у трговинско-економској области објективно чини немогућом делатност читавог америчког бизниса на територији Русије.
Замислите: неко „префриган у еполетама” одједном почне са ноћном мором, на пример, „Сити-банка”, или „Мајкрософт”.
За нормализовање ситуације у обичним околностима довољан је један телефонски позив… Али, сад нема ко да то учини: САД су прекинуле преговоре! И зато је читав амерички бизнис у Русији одједном остао без политичког „крова”.
Разуме се да су опасности у вези с тим неприхватљиве, пре свега за Русију, јер могу ужасно да подрију њен имиџ.
Дакле, полазећи од интереса одржавања добросуседских односа са САД, у насталој ситуацији Русија је само обавезна да што је пре могуће обустави делатност америчког бизниса на својој територији: више нема ко да га штити! Америчка влада сама је уништила једини инструмент за његову заштиту!
Поред осталог, Русија треба што је пре могуће да означи пуни прекид односа са „Боингом” уз преоријентацију како на европски „Ербас”, тако и на обнављање сопствене авионске индустрије, да прекине куповину америчких батака (бразилски су јефтинији и квалитетнији), да пребаци све државне структуре са Windows на Linux и да за државне потребе забрани куповину америчке робе.
Искључиво из здравствених разлога у Русији треба забранити производњу и продају производа који су несумњиво штетни по здравље (посебно деце), укључујући „Кока-колу”, „Пепси-колу”, производе „Мекдоналдс” и другу америчку брзу храну.
Мислим да ће европски и кинески конкуренти САД бити толико одушевљени због такве перспективе да ће Керија са задовољством примити на посао после његове оставке.
Друга потпуно конкретна претња постало је могуће отказивање самита „велике осморке” у Сочију.
Увредљиво, непријатно – па још у време нашег председавања… Па још и „либерални абажури”, као што је познати Гозман, нагазиће на то у свим друштвеним мрежама…
Али, способност за деловање – дакле, реални, а не фиктивни значај – „групе осам”, једнак је нули (што је правно доказано појављивањем и функционисањем „велике двадесеторице”), у Сочију је било довољно беспосличара и пре појављивања страних лидера, а за учвршћивање Путинове репутације „велика осморка”била је потребна само на почетку његовог пута.
У случају реалног, а не фиктивног почетка „окупљања руских земаља”, Путинов углед биће већи од укупног угледа читаве „велике осморке”, и онда неће она учвршћивати Путина, већ обрнуто - он њу.
А ради чега се треба бавити доброчинством?
Ради тога да не буду празне, вероватно, већ резервисане просторије у Сочију, вреди сазвати самит другачијег формата са јаснијим дневним редом. Заправо, одавно је актуелно разматрање питања како и по којим правилима треба живети у „постамеричком свету”у којем је амерички егоизам, укључујући и област глобалне финансијске структуре који умногоме испољава разорни егоизам глобалног бизниса, за светску заједницу од проблема постао потпуно очигледна, „директна и отворена” опасност.
Одавно је сазрело јасно и отворено разматрање и механизама за доношење глобалних одлука – оних не увек очигледних и скоро увек неформалних снага и фактора који немају везе са народима који бирају своје руководиоце, али који често имају одређени утицај на поступке тих руководилаца.
Таква дискусија била би веома занимљива и корисна за Кину, Индију, Пакистан, Белорусију, Казахстан, Украјину, Израел, земље Југоисточне Азије и Латинске Америке – па и за чланове „велике осморке”, који пожеле да у њој учествују.
Озбиљна претња од стране Керија јесте обећање да искључи Русију из СТО. То значи скидање са Русије свих наметнутих ограничења која је она на себе примила у оквиру дуготрајног процеса прикључивања тој организацији још од краја 90-их година.
То значи могућност за брзи развој агроиндустријског комплекса, машиноградње, дела хемијске и лаке индустрије. Будући да је корист Русије од приступања у СТО једнака нули, како показују, али не америчка истраживања, већ горко домаће искуство (и говор председника Путина на Валдајском форуму), Русија ће остварити десетине милијарди долара добити.
Обновиће се пораст инвестиција, који је ступањем у СТО под очигледно наметнутим условима прешао у опадање, као и индустријски раст (који је сада једноставно прекинут), а слабљење БДП не само да ће прећи у смањење његовог пада, него ће га заменити ново убрзање пораста. Пад реалних прихода основног дела становништва, који је прошлог лета био очигледан, замениће њихов пораст као средином 2000.-их.
Протеривање из СТО ослободиће Русију либералног ропства и пошто јасно побољша конјунктуру, убрзаће наш развој.
Ако Кери то стварно уради, мораће му се подићи споменик на Црвеном тргу у истом простору са Мињином и Пожарским и са натписом „грађанину Керију – захвална Русија”.
Он ће стварно заслужити нашу срдачну захвалност.
… Значајна претња је отежавање издавања виза руским грађанима и одустајање од увођења зоне без виза са Шенгеном.
Да, уистину: могућност за путовања у иностранство једина је реална корист коју је руским грађанима донела „демократија” и тржишна економија.
Има једна невоља: да би се та могућност користила потребан је новац. На крају, како год се рачуна, пасош за иностранство поседује мање од једне четвртине становништва, а користи га мање од једне шестине, при том углавном за путовања у земље без визног режима или земље Југоисточне Азије.
Земљама које стварно могу да пооштре издавање виза – САД и земље Шенгенског споразума – у условима глобалне кризе толико је животно потребан новац туриста, укључујући и руске, да наведена ограничења тешко да ће поднети за неко дуже време.
Да ли то само тек тако у конзулату САД сваком руском грађанину који се обрати ради издавања годишње визе обавезно нуде да је издају на две године?
Да ли је то тек тако да се драконски режим издавања туристичких виза у неким земљама Шенгена (рецимо, визе за Немачку издају се само за датуме добијене авионске карте) повезују са највећим гостопримством других земаља (и не само Финске)?
Зато су проблеми са визама могући – али ће имати спорадичан карактер, а обичне људе који нису повезани са политиком, највероватније уопште неће ни дотаћи.
Одустајање од разматрања будућности безвизног режима са Шенгеном јесте озбиљно.
То плаши.
Али, само оне усијане главе у окружењу руске либералне бирократије и у јавности, које још озбиљно прихватају разговор о тој могућности.
Они који се и најмање интересују за тај проблем знају: без обзира на све званичне изјаве (укључујући и Запад) то у принципу није могуће. С једне стране, такав режим није добила, чак ни потпуно прозападна Украјина из времена „наранџастих”, с друге – Шенгенској зони апсолутно није потребан руски организовани криминал (првенствено етнички). Као што учтиво дефинишу западне дипломате (истина, у приватним разговорима) „ нама је више него довољно проблема са мафијом косовских Албанаца и са Ромима”.
Зато је претња да се Русији не да безвизни режим са Шенгенском зоном потпуно аналогна претњи да нам се никад у животу не поклони сто билиона долара.
Ми и тако знамо да нам их Запад никада неће поклонити (чак ни зимбабвијске, за које може да се купи шоља лоше кафе).
А претња да нас оставе без заноса Шенгеном, само ће либерале лишити једне од шаргарепа, чијим махањем испред носа припрежних коња они покушавају да кола руске државности одвуку у провалију…
То нема никаквог реалног значаја – исто као ни разговори о могућем ограничењу трговине.
Либерални фундаменталисти који полазе од љуте мржње према Русији и не могу да јој опросте само њено постојање, нису у стању да схвате да се трговина одвија из најобичнијег разлога: зато што је корисна.
Управо због тога Европска унија може колико хоће да полази од мржње према „Газпрому” као симболу Русије, али не може да смањи његов удео на свом тржишту ниже од одређеног минимума (који је познат стручњацима и сасвим одговара „Газпрому”).
Дугорочни уговори обезбеђују стабилност и сигурност снабдевања по унапред приближно познатим ценама – док промене коефицијената праве непредвидљиве скокове и често се испостави да су веће од цена дугорочних уговора.
Због наведених разлога ограничење испорука руских сировина неће мање нашкодити Западу него Русији – а прекид испорука ових или оних роба у Русију ништа више, сем што ће Кини отворити одговарајуће пролазе.
Прекид критичног увоза, који стварно може да уништи низ руских производњи довешће до сувише разорних последица.
Ипак, само постављање питања о ограничењу трговине са Русијом заслужује пажњу и захтева од нас да почнемо активно да радимо на оснивању сопственог међународног система међубанкарских обрачуна, који руши монопол SWIFT (у чему ће нас подржати Иран, Кина и многе земље Југоисточне Азије). Такође је неопходно да се почне припрема за дознаке за извоз сировина са долара на евро, јуан, швајцарски франак и рубље. Са становишта узајамне добити према споразуму са владом Велике Британије могло би да буде веома занимљиво преношење дела извоза на фунту стерлинга што би довело до њеног јачања.
Керијева изјава је правни основ за то да се у најкраћем року смањи удео доларских инструмента у међународним резервама владе Русије (у Резервном фонду и Фонду за националну заштиту) са садашњих 45% до највише 10, а најбоље 5%. То може да се уради како на рачун превођења одговарајућих средстава у хартије од вредности других валутних зона, тако и на рачун њиховог упућивања на модернизацију Русије.
Та средства САД неће смети да замрзну: показивањем да је то могуће оне ће себе дискредитовати, изазвати бекство светског капитала и разорити сопствени финансијски систем.
А ми – сада, захваљујући Керијевој изјави – имамо све основе да почнемо тај процес.
Полако и са задовољством.
На крају треба указати на претњу која за сада није наведена, али очигледно лебди у ваздуху, на замрзавање сумњивих актива руске бирократије и то најмање на територији САД, а највероватније и у свим земљама света на које се распростире њихов утицај.
То би био изузетан поклон Русији и њеном народу пошто не би само једним ударцем пресекло финансијску основу владајуће клептократије, него и очигледним доказивањем лоповлука имало огроман оздрављујући утицај на укупан морал нашег друштва.
Кад би Кери постигао тај корак – не бисмо успели да прођемо само са спомеником, он би због праведности заслужио најмање достојну сахрану у зидинама Кремља.
Сумирајући хтео бих да истакнем: кад би наша дипломатија била ефикасна, она би се већ договорила са г-ном Керијем о извршењу аката Русије – било да је то припајање Доњецке области или „чишћење”украјинских евронациста – после којих би он испунио своја обећања и увео најављене санкције.
… Само, плашим се, обмануће: ипак, он је, Американац…
Аутор је директор Института за проблеме глобализације, доктор економије и издавач часописа „Слободна мисао”