Да ли Република Србска посустаје под притиском ЕУ?
У Бриселу су недавно одржани преговори око тзв. „структуралног дијалога“ у вези правосуђа Републике Српске и Федерације БиХ, те усклађивањa правосудног система на нивоу државне заједнице и проблема са Судом БиХ, а који Република Србска оспорава. Остаје нејасно шта је договорено на тим преговорима, односно да ли Република Србска посустаје под притиском ЕУ.
На ову тему смо разговарали са војно-политичким аналитичаром пуковником др Гостимиром Поповићем.
.jpg)
Политичари Републике Српске говоре да се они и даље држе става да се укину закони који су наметнути од стране Високог представника, те да не одустају од референдума по питању Суда БиХ и наметнутих закона. Шта се ту дешава?
- Када говоримо о фамозном структуралном дијалогу требамо се вратити неколико година уназад када је исто тако у време актуелног референдума Република Србска требала да се изјасни о статусу правосуђа на овом простору. Тада је дошла некадашња висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност и обећала много шта, али изгледа да је циљ био само да се ситуација замагли и да Република Србска, односно њене институције одустану од референдума и да се крене чак у неком правцу који је веома лош и који треба да направи још гора решења. Како онда, тако и сада, наставља се нешто што они зову „структурални дијалог“, а што у стручној јавности нико не зна шта је, и што не постоји као категорија у стручној јавности. Круна тога је био састанак у Бриселу када су била три министра правде чији резултат је или „нула“ или веома лош. Знаћемо када дођемо до папира где су они потписали неки протокол. Ако се сви навелико заклињу у јавност рада, већ данима после тог протокола нико није видео шта је потписано. Постоје нагађања, приче, сукоби између опозиције и позиције, али чињеница је да нико не зна шта је ту конкретно потписано. Када се нешто не зна шта је , то је у правилу лоше по нас. Према томе, „структурални дијалог“ или шта већ то било, треба под хитно ставити на увид целокупној стручној и општој јавности, те видети у коме правцу то иде. За сада се то не зна. Неке информације говоре да би то могло ићи лоше по Републику Српску. То значи да одлука Народне Скупштине Републике Српске о референдуму једноставно мора да се оствари јер би било погубно по читав систем Републике Српске када би се одустало од тога. То поготово у овим условима када смо доведени у позицију да се даје све, а низашта, што значи да би последице тога, дугорочно, биле веома тешке и опасне по сами опстанак Републике Српске.
Сада се помиње се само тај фамозни „структурални дијалог“, међутим ниједна реч није речена о наметнутим законима високих представника, а које евентуално референдумско питање је такође формулисано и према томе. О томе нема ни речи. Шта то треба да значи?
- То значи да неко хоће по сваку цену да баци „прашину у очи“ јавности и институцијама Републике Српске да би одустала од референдумских активности, јер би се на тај начин направила амнестија и чак у неку руку би се дао и легитимитет свим нелегитимним и нелегалним активностима Високог представника, Савета за примену мира и многих других међународних организација и снага. И то је један од разлога, да се од изјашњавања грађана и предузимања одговарајуићих мера после референдума, ни по коју цену не би требало одустати јер би тек онда ови странци добили крила ка уништавању Републике Српске.
Ако Република Србска не испуни зацртане циљеве, односно укидање наметнутих закона од стране Високог представника, као и надлежностима Суда БиХ, да ли ће то значити као једна врста политичке капитуалације?
- Ми врло често долазимо у позицију да станемо на пола пута или на првој трећини пута, што значи да и у овом случају многи официјелни представници Републике Српске или нису свесни, или не смеју, или не знају, или нису способни да до краја одрже одређену причу и пројекат који воде. У вовом случају је важно да се овај пројекат изврши и одржи до краја. Завршна активност није референдум него доношење одлуке Народне Скупштине Републике Српске по којој се проводи воља народа исказана на јавном изјашњавању. Када то почне да се проводи, тек тада ће се моћи говорити о неком успеху. Међутим, за сада ми се бавимо само неким припремним првим активностима и не идемо на то да јасно ставимо до знања да ћемо ићи до краја у решавању свих тих питања. Ако се то не деси, онда ови имају сасвим довољно инструмената да ураде то што науме. Друга ствар која је такође битна је да се те пренешене активности на нивоу заједничких институција управо доводе на ниво заједничких институција. То нису никакве „над“ институције или „врховне“, него заједничке институције и оне су у најмању руку у ингеренцији Републике Српске 50%, као и Федерације БиХ. У том правцу треба да иду наше активности те да се те институције ставе у такав полажај, управо тако како се зову, заједничке институције, а не неке „изнад“. Ако се то уради и доведе до нивоа како је дефинисано у Уставу – 10 заједничких функција, онда ће се на неки начин моћи рећи да Република Србска може да одахне и да се врати свакодневним стварима и побољшању других услова живота. У овом случају и даље траје борба за опстанак, коју опет, желим да нагласим, многи службени представници у тим институцијама изгледа не схватају озбиљно и не прилазе им са довољном дозом озбиљности, стручности и упорности.
Зашто ми уопште преговарамо са ЕУ о правосуђу у нашој земљи, када они нису чак ни гарант Дејтонског мировног уговора?
- Било би веома добро када би се ствари везане за Дејтонско-париски мировни споразум свеле у оквире међународног права, а то значи да разговарају и да одлуке доносе стране у постпуку, дакле Федерација БиХ и Република Србска, да заједно буду гаранти Споразума. Међутим и та ситуација је разводњена, те ми сада имамо неко фантомско тело – Савет за примену мира, у којем се налази Малезија и Турска, а које немају везе са Дејтонско-париским споразумом ни са било чим, те наравно оне дају читав тон у Сарајеву, за разлику од Русије која покушава на сваки начин да то доведе у легалне оквире. Технички би било најбоље да Република Србска каже „Да, разговараћемо, али са Федерацијом БиХ“. У супротном, ако се не дође до заједничког решења заједничке активности се не би требале примењивати на територији Републике Српске. Једноставно, док се не дође до решења, нема примене. Међутим, опет треба рећи, ни у позицији ни у опозицији у Републици Србској нема ни снаге ни смелости ни стручности да се тако нешто уради, а то је једини пут да Република Србска добије стабилне основе за даљи развој.
КАТЕГОРИЈЕ
