Руски цар, велики србски пријатељ
Николај II Романов је био један од ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије.
Руско-србско пријатељство је имало своје успоне и падове од васкрса српске државе 1804. године до данашњих дана. Русија се показала као сила заштитница, како србског тако и осталих хришћанских нрода на Балкану, током њихове борбе против Отоманске империје. Руски утицај на Балкану је често долазио у сукоб за утицајима других великих сила, превасходно Аустроугарске империје, која је у великој мери креирaла политику Србије крајем 19. века и утицала на њено ширење на југоисток.
Промена династија после Мајског преврата и долазак Карађорђевића на власт представљало је златно доба односа Србије са Русијом. Романови су се у многоме повезали са две тадашње српске династије, Карађорђевићима и Петровићима, тако да су све три породице међусобно ородиле.
Николај II Романов је био један од ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије. Владавина Николаја II је је била време када је Руска империја запале у велике проблеме који су били присутни већ деценијама а ескалирали су за време његове владавине. Констатно је претила револуција, која се на крају и догодила. Прва у низу још 1905. године, током рата Русије са Јапаном. Да је тадашња земља била гладна реформи сведоче и касније мере, познате као Стољипинове реформе. Оне су предвиђале економске, војне и политичке промене у империји, које би омогућиле Русији да постане модерна државе и настави да живи као моћна империја. Сличне мере Русија је употребила и после Кримског рата 1856, што је резултирало великом руском победом против Турске 1878, а тиме и започињањем Берлинског конгреса на коме је Србија добила своју независност. Николај II је помагао и остале народе, пре свега Бугаре, у добијању независности 1908. године.
Током Првог балканског рата је био предвиђен за судију у случају да дође до спора око поделе територија у Македонији. Због мешања других сила и стварање независне Албаније дошло је до промена у околностима и теритријалног спора између Србије и Бугарске. Затражена је арбитража цара, међутим, Бугари су се одлучили за војну опцију што је довело до Другог балканског рата.
За разлику од својих претходника, који су се залагали за Велику Бугарску и то отворено показивали, Николај II је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:
“Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси србског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.”
Своје пријатељство Николај II је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира неуспехом, а у даљој инстанци и социјалним немирима.
Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну србској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Николај II је представљао снажног србског савезника у будућој подели Европе. Штитио је интересе Србије, поготово од италијанских претензија на јадранској обали. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:
“Уколико се србска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.”
Дведесет петог октобра 1917. по старом, односно седмог новембра по новом календару, почела је Октобарска револуција. Довела је до краја Руске империје и утицала да Русија изађе из рата 3. марта 1918. године. Дошло је до крвавог грађанског рат и интервенције западних монархија. Због огромног значаја царске породице целокупна фамилија, рачунајући и четири кћерке и четрнаестогодишњег сина наследника Алексеја, под изговором да иду на сликање, стрељана је од стране комунистичких власти 17. јула 1918. године. Због овог стравичног чина руска црква је прогласила Николаја Другог и чланове његове породице за свеце.
Србија је позната по „специфичном“ односу према својим пријатељима. Николај II је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији данас потпуно заборављен. Последњих недеља је покренута иницијатива да му се у Београду, у знак захвалности, подигне споменик. Прилика је за то идеална, на стоту годишњицу од почетка Великог рата.
