Дејвид Петреус са припадницима Делта одреда ловио Караџића
Док је Радован Караџић шетао београдским улицама као др Драган Дабић за њим су трагале специјалне јединице Делта одреда, Фока, САС-а, а био је главна мета обавештајних служби ЦИА и МИ-6. О напорима и необичним методама којима су прибегавале специјалне јединице како би га ухапсиле подсетио је „Гардијан”, позивајући се на књигу „Касапинов траг” Џулијана Боргера.
Како пише „Гардијан”, а преноси Радио слободна Европа, „лекције научене из потраге за Караџићем и његовим господарима рата, коришћене су касније у Авганистану, Ираку и у трагању за Осамом Бин Ладеном”.
Дејвид Петреус, будући командант снага САД и директор ЦИА, у то време био је бригадни генерал стациониран у Сарајеву и, фасциниран методама специјалних снага, инсистирао је да иде са њима у ноћне акције.
„Једног дана сам га сместио у хеликоптер, обученог као цивила са бејзбол капом на глави”, испричао је вођа потере и пуковник Енди Милани биографкињи Паули Бродвел, с којом је Петреус касније имао аферу која га је коштала каријере.
Након лета преко босанских врлети сусрели су се са Миланијевим војницима из Делта одреда. „Ускочили смо у комби са затамњеним стаклима и могли смо да закључимо да се он осећа као дете у продавници слаткиша”, сећао се Милани.
Петреус и његови људи би дошли у ненајављену посету усред ноћи код Љиљане Караџић, супруге бегунца, покушавајући да је уздрмају причом о његовом скором хапшењу. Надали су се да ће она одјурити да га упозори на опасност и тако одати локацију на којој се крије.
Петреус је то звао рутином Едија Марфија, мислећи на његову улогу осуђеника који постаје полицајац у филму „48 сати”.
Ипак, реалност Балкана није функционисала по холивудским сценаријима, мада је Љиљана Караџић била праћена где год је ишла и била једна од првих мета дронова за надгледање, нове играчке коју су специјалне америчке трупе испробале у Босни. Но, то је било „тапкање у мраку”.
Потера је користила сваки могући инструмент кога се могла сетити. Непрекидно су скенирали села уз границу између Босне и Црне Горе не би ли уочили било какав сигнал необичних активности, рецимо приступање интернету усред ноћи.
Америчка агенција за националну безбедност (НСА) била је убеђена да треба да се одрекне уобичајене праксе и јединицама које су радиле на праћењу Караџића у Босни допусти пресретање и дељење нефилтрираних обавештајних података.
У једној од бизарнијих епизода потраге војници Делта одреда лежали су и чекали Караџићев конвој на планинском путу, а један од њих био је обучен у костим гориле достављен из САД претходног дана. Идеја је била да Караџићеве телохранитеље, познатије као превентива, збуне тако да успоре довољно дуго да припадници Делта јединице из заседе испале на врата аутомобила специјалну гранату која би ошамутила путнике. Та операција требало је да постане део историје Делта одреда, али се њен објекат није појавио. И први и последњи пут дојава је била погрешна, намерно или случајно.
У време скривања њихов недостижни плен бавио се постизањем свог литерарног врхунца. Караџић је објавио збирку песама у којој је једно од поглавља било насловљено „Могу се бринути о себи”. Његова књига „Чудесне хронике ноћи” распродата је на београдском Сајму књига.
Годинама касније, након испитивања чланова Караџићевог унутрашњег круга, истражитељи трибунала за ратне злочине дошли су до закључка да је напустио Босну и Херцеговину на Божић 1999, прешавши Дрину након што је пала ноћ. У том случају, интензивна потрага Клинтонове администрације, са свим геџетима, елитним јединицама и детаљно разрађеним шемама – организована је прекасно. Тражени коњаник већ је био одјахао.
Политика
