Да то Ратко Младић није можда шугав?
Двије посљедње колумне нијесам писао сриједом, већ четвртком. Тако је Хаг одлучио. Сад се ја одлучујем за петак. На толико имам право. Моја је колумна.
Пише: Дани(ј)ел Симић
Сјетио сам се ових дана неког транспарента у Подгорици поводом агресије НАТО на СР Југославију, гдје су се у договору са ситнодушним колаборационистом Ђукановићем, својски трудили да мање гађају цивилне, али и војне циљеве. Од Србије су, по Ахтисаријевом обећању, правили равну плоху.
Гађајте и нас, нијесмо шугави – гласио је он.
Кад су, у тачно хефтичном размаку, судили Радована, па онда и Војислава, ред је сада о Младићу. Без симетрије. Да изненади у војничком маниру. А није, валахи, ни шугав. Не треба попуштати хистерију и ратно хушкаштво у Ефбиху. О Неовисној Републици Хрватској да не причамо.
Ваља је хранити и љуљати.
Требаће то иживљавање истрпити и након жалбених поступака, а онда остаје још мало идеолошко-дипломатско-медијске игранке по плебсу, када Ратко легне на даску за сјечење меса.
Све је исто, осим мржње
Тако се то страствено ради у Орвеловско-новоговорним државуљцима, не би ли сви позаборављали о каквој се етничкој маси ради. Подијељеној на три вјере, што прича истим језиком, који се у државној управи зове са више имена. Надаље, ти вјерско-језички национи су подијељени административним цртама државица бивше СФРЈ, и границама унутар њих самих, гдје у комбинацијама готово нико никог не воли.
Озбиљна је калкулација све то израчунати. Треба зовнути неко дијете са петицом из математике.
Сви ти национи разумију водитеља и госте у студију, кад гледају телевизијски програм из непријатељске државе, након неке нове хашке пресуде. Рецимо у Бањој Луци људи прате како у Сарајеву и Загребу непрестано заговарају њихов нестанак, протјеривање, истребљење. Тамо се то зове еуфемистички укидање Републике Српске. У свом том одличном разумијевању, заборавља се једно - између себе ти народи не налазе заједнички језик и лаки су на обарачу.
Накриво насађена злоба
Рат је завршен. Осим ако упалите ХРТ, БХТ, ФТВ... и припадајуће идеолошке иначице у приватном власништву. Тамо се Караџић управо телепортирао са архетипског брда зла. И коље. Шта би он друго. Шешељ је и даље бренд за рекламирање брзорђајућих кашика. Нијесам једном чуо ових дана, обично од врло толерантних и неполитичних особа, да им је драго што су ослободили Шешеља у Хагу, само да могу гледати како се с оне стране тв-екрана нервирају.
Но, медији у ФБиХ и Хрватској гријеше у старту. Много се више лијепе на Шешеља и Караџића, ако мисле да ћемо се више нервирати. Исто то су и захтијевали окупатори, па су далеко истрајније за вријеме бјегства им, тражили да се Радован испоручи у Хаг. Ратко је некако био у другом плану.
А Срби много више воле војника.
Војничина
Ратко Младић је у свијести народа остао као војник. Генерал. У љигавом гљиварнику постосцијалистичке крваве кише, у којем су бујали шверцери, лопови, проневјеритељи, отимачи, односно првобитни акумулатори капитала свих калибара; овај ратни селебрити се истицао одсуством таквих, чисто материјалистичких доживљаја себе.
Без обзира што постоје гласови да је намјеравао да се кандидује за предсједника након рата, Младићу никад није замјерано политикантство и лични интерес. Но, управо због политике је Караџић и покушао да га смијени, доживјевши умјесто тога меки војни удар. Генерали Војске Републике Српске су се изјаснили да ће и даље слушати Младића, шта год да Караџић командовао.
Е, зато га је народ више волио, и још увијек га више воли од Караџића. Примјера ради, Младића воле и СДС-овци и СНСД-овци, а СНСДовци не воле баш сви Караџића. Поготово они који га памте као шефа друге партије.
Не може помирење, прије разумијевања
То је нешто што у Загребу и Сарајеву не могу никако разумјети. Као што упорно покушавају да помогну Чедомиру Јовановићу давањем простора пред изборе у Србији, а заправо му тако веома одмажу. Исто као што зову пресмијешне тзв. „другосрбијанце“ да им гостују на телевизијама, искључиво тако залуђујући своју сопствену публику, да у Србији људи мисле као они. То је, ако ништа, непрофесионално. Уз свијест гдје живе, то је свјесно распиривање мржње.
У Србској је то још глупља и прозривија работа. Другосрбијанске клонове ту још мање фермају. Зато, док чекамо да пресуде Младићу Ратку, има времена да се увјежбају да буду што неподношљивији и јаднији, или да неко коначно проба да разумије другу страну и да схвати своју поражавајућу једнострану немоћ. Све је ту унапријед предвидиво. У препирци са другоентитетским комшијама једнако су битни, осим што је генерал можда неподјељеније дражи.
Гдје год Караџић и Младић представљају у нечијој свијести најрафинираније зло, код Срба то не постоји, нити ће икада постојати.
Што се прије с тим помирите, биће вам лакше живјети с нама.
Дани(ј)ел Симић, ,
