СРПСКА ИСТОРИЈА: У Младеновцу открили спомен-плочу чувеном “Доктору Русу” уз присуство ЊЕ Чепурина, беседа проф.др Димитријевића
Плочу су заједнички открили амбасадор Руске Федерације у Србији господин Александар Чепурин и проф.др Брана Димитријевић, председник Секције за историју медицине Србског лекарског друштва. Господин Чепурин је не само својим говором, препуним емоција, већ и својом исказаном радошћу да се осећа као међу својима одушево све присутне. Проф.др Брана Димитријевић је одржао сјајну беседу у част “Доктору Риса”, коју је проф.Андреј Тарасјев назвао правом ПОЕМОМ и одмах је изразио жељу да је преведе на руски језик и пошаље за Москву.
Сјајан час историје и добра лекција свима нама заборавнима. Беседа проф.др Бране Димитријевића председника Секције за историју медицине Србског лекарског друштва у Младеновцу на откривању спомен плоче чувеном “Доктору Русу”, која је многима натерала сузе на очи. Беседа је и код амбасадора Руске Федерације господина Александра Чепурина изазвала дубоке емоције, тако да је и његов говор после проф,др Бране Димитријевића био препун емоција.
Ваша ексцеленцијо, колегинице и колеге, даме и господо,драги гости…
Тридесетих година прошлог века, у варошицу Младеновац стигао је на штакама др Сергеј Георгијевич Каринковскиј. Тек што је прешао тридесету своју годину, а за собом је већ имао један рат, тешко рањавање, избеглиштво, студије медицине у Загребу; већ проживљен читав један живот.
Али, доктор Сергеј Георгијевич, не беше уморан, ни клонуо.
Стизао је оран, одлучан да се ухвати у коштац са страшним злом – туберкулозом, која је харала овим крајевима.
Није туберкулоза за Србију била нека нова болест. Памтимо колико је србских великана од ње пострадало – Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Лазаревић, Војислав Илић – а колико ли је тек гимназијалаца, студената, богослова од ње у гроб пре времена отерано, колико честитих занатлија и тежака.
Први светски рат, а нарочито епидемија шпанске грознице, крајем тог истог рата, посебно је допринела разбуктавању туберкулозе у овим питомим крајевима.
Зло беше превелико
Превелик беше и – изазов; који је др Сергеј Георгијевич прихватио.
А то је значило рад даноноћни, пре подне у државној служби, по подне у приватној ординацији. Рад непрекидни, чак и недељом, па и празницима. Рад проткан дубоким саосећањем, према истим тим болесницима, које је чупао из чељусти смрти.
Добро је, и те како је добро, др Сергеј Георгијевич, познавао све подмуклости ове каткад кратке, а каткад веома дуге болести. Знао је да са сваким излеченим болесником спречава да барем неколико здравих не оболе – деца нарочито – и да је борба против заблуда исто толико важна колико и само лечење.
А лечио је често бесплатно све оне који нису имали од чега да му плате, студенте и ђаке нарочито; често је своје сиромашне пацијенте снабдевао лековима о свом трошку.
И… народ га је прозвао „Доктор Рус“. Дао му је надимак који у себи садржи далеко више од пуке ознаке занимања и народности.
Доктор Рус.
Ослушнимо.
Доктор Рус.
Попут уздаха, али уздаха олакшања.
Доктор Рус.
Попут небеског дара, и наде у избављење.
И … покушајте да речи „доктор“ додате реч која означава било коју другу народност, ни једна неће, јер и не може тако да зазвучи. Да нам призове, сва она наша вековна уздања у Мајку Русију.
Доктор Рус…
У народу га и дан дањи по добру памте.
Само…
Откуда то да и ми, лекари, одједном, све то знамо? Откуда да и нама та готово митска реч „доктор Рус“ одједном постаје толико блиска?
Јер, туберкулоза је, кажу, савладана. Чак ево и ова зграда, која је сазидана захваљујући силној упорности „Доктора Руса“, више не служи првобитној својој намени, као лечилиште туберкулозних. Све је постало прошлост.
И… зашто би нас сад та прошлост занимала?
Гледајмо напред и само напред у – будућност! Без освртања!
Каква заблуда!
Јер ако као нараштај, као професија, нисмо у стању да видимо великане прошлости, нећемо бити у стању да видимо њима сличне и да их препознамо у садашњости, све и да се такви налазе сада и овде међу нама. Остајемо слепи код очију, и … залуд нам је да зуримо и пиљимо у маглу будућности, када смо неспособни да схватимо шта речи „величина“ или „пожртвовање“ уопште значе.
Поклонимо се, зато, и докторки Момири Обрадовић, духовној кћери „Доктора Руса“. Која је својом тихом али непоколебљивом упорношћу, учинила да, ево, сви ми прогледамо; која можда ни сама још не схвата да је следила речи Христа Спаситеља упућене светим врачима, безсребрницима Кузману и Дамјану: Исцељујте! Рече им Спаситељ. За бадава сте добили, за бадава и дајте. А знамо какве су њихове заслуге за ширење Христове науке потом биле.
И њој је, ево, докторки Момири Обрадовић, исто тако било дато да види.
Дато јој је да свима нама помогне да и ми прогледамо. И да се сетимо да је наша дужност, исто тако – борба против зла.
Зла које у наше доба има само неко друго име.
Нека нас стога сећање на „доктора Руса“ испуни радошћу и срчаношћу, нека нас испуни храброшћу, упорношћу а изнад свега сазнањем да смо способни да, у бољим условима, следимо његов траг.
