ПОНОЋ
Поноћ је откуцала на градском сату
док сам београдским улицама шетала са тобом у мислима.
Тразила сам те у шаренилу цвећа
док их је ветар повијао по парковима.
Ходала сам, љубави, све брже и брже,
а не знајући да ли постоји пут до тебе.
Твој глас је одзвањао невидљивом даљином,
а ти као да си ме држао за руку.
Шетали смо у мислима заљубљени
и кренули тамо према мосту где смо се увек састајали.
Твој топли додир миловао је
моје чело док је горело твојом врелином.
Моја рука као да твоју руку осећа
како милује моје таласе косе.
Уживала сам у твојој несебичној љубави
док су ме мисли носиле све ближе и ближе ка теби.
Гледам те витког и лепог док нешто из мене проговори :
нема те више, љубави моја.
Враћам се кући уплакана и тужна
док на извору бистре реке угледах опет твој лик.
Поново ме преплави радост неком топлином среће...
док се окретох- тебе нестаде.
Дозивала сам те, љубави, кроз ехо даљине,
а моје уплакане очи љубиле су твој невидљиви траг.
Узалуд сам чекала повратак
гледајући у јато птица које је кружило изнад мене.
Замолила сам и птице у хору нека одлете !
Нека са собом однесу моје мисли !
Нека однесу са собом и моје боли и моју тугу
остаћу сама са собом у овој песми, љубави моја.
