Снага поуке – легенде о Светом Сави
Памет је оно чиме гледамо на свет, а чистоћа је највећи украс на свету, преносио је народ кроз приче о Светом Сави, како би моћ његовог примера свима постала узор понашања
За очување бројних легенди о Светом Сави заслужан је, између осталих, и један учитељ. Његово име је Станоје М. Мијатовић, а, осим што је подучавао децу, био је етнограф и фолклориста. Рођен у Коњушима, Станоје Мијатовић (1868–1946) завршио је Учитељску школу, службовао у Неготинској крајини, Малој Дренови и Пољни. Био је школски надзорник за подручје Копаоника и Жупе, сарадник Српске краљевске академије, учесник балканских, као и Првог светског рата – отац десеторо деце!
Не би било тешко закључити да је Станоје Мијатовић био човек препун обавеза. То му очито није сметало да сваки годишњи одмор посвети истраживању. Проучавао је и бележио народне обичаје Жупе, Расине, Темнича, Левча – песме, приче и игре, поуке народне медицине, описивао старе занате… Поред тога, објавио је низ књига и чланака о школству и настави. Између осталих дела, 1935. године, у Крушевцу објављена је Мијатовићева збирка „Свети Сава у народним причама и песмама”.
Мудрац и учитељ
У легендама и песмама које је сакупио Станоје М. Мијатовић, србски светитељ описан је у другачијем светлу од осталих, бројних легенди. Он није само хришћански светац, чудотворац, па чак ни паганско божанство, како бива у извесним народним митовима. Свети Сава се овде јавља као мудрац и веома практичан учитељ који своја знања и искуства преноси на поколења како би живели боље, али у врлини. Укратко, народне легенде које је сакупио вредни Станоје М. Мијатовић говоре о снази узвишеног примера који је негован у нашем народу. Тај пример требало је да их наведе да сопственим прегалаштвом, учењем и радом личну судбину преобрате на срећу и успех.
О томе сведоче две легенде које је забележио Станоје М. Мијатовић и објавио у својој збирци. Прва повест говори о томе како је мајка са тек рођеним сином у наручју дошла Светом Сави, јер је чула да он деци дарује још један пар очију. Желела је да и њен син посматра живот са четворо очију.
Светац је предложио да пођу на оближње брдо и да она добро погледа унаоколо. Питао је шта види. „Ништа”, одговорила је млада мајка, описујући да су јој пред очима само брда и долине. Не објашњавајући посебно разлог, Свети Сава јој је предложио да, ипак, поново дође следеће године.
.jpg)
Истог дана, наредног лета, појавила се мајка са сином код Светог Саве. Заједно су отишли на друго, још веће брдо. Жени је поставио исто питање, али она опет није видела ништа нарочито. Само брда, долине и шуму. Поново је светац предложио да се нађу следеће године.
Треће године догодило се мање-више слично. Попели су се на још веће брдо. И још једном исто… Шта видиш? Брда и долине и дрвеће… И тако седам година, заједно су се Свети Сава, мајка и дечак пењали на све већа и већа брда. А онда је те, седме године, дечак, када су завршили успињање, са врха брда нешто угледао… Повикао је да у даљини види нешто што сија. И мајка је уочила исто светлуцање.
Свети Сава им је објаснио да у даљини сијају школа и поред ње црква. Рекао је мајци да што пре одведе дете у школу и да ће тамо, поред она два ока која му је Бог иначе подарио, добити још два. Мајка је најзад била срећна. Прича о којој је слушала још као дете, испоставила се као тачна. Њен син ће дакле добити четири ока.
Дечак је у школи остао четири године. Када се вратио кући, мајка је с жаљењем закључила да и даље има само два ока. Узела је дечака за руку и одвела га поново код Светог Саве. Пожалила му се, подсећајући на његово обећање да ће у „сјајној” кући добити још два ока.
Свети Сава је узео једну књигу и питао жену шта у њој види.
„Овде нема ничега. Само ситне шаре црне боје”, одговорила је.
Ту исту књигу Свети Сава дао је дечаку, упитавши га шта све ту има. Дете је узело књигу у руке и почело да чита.
Станоје М. Мијатовић овим речима завршава легенду о Светом Сави који је детету дао четири ока:
„Ето видиш, ти си код очију слепа, јер очи имаш, а не видиш оно што ово твоје дете види. А ово твоје дете има још једне очи у глави, у памети. Зато више види и више зна но ти. То му је школа дала. Зато њојзи хвала.”
Од тога дана поносна мајка свуда је причала о томе како је њено дете од Светог Саве и школе добило још један пар очију. Додуше, те се очи не виде одмах, јер су скривене у памети!
Златорука чистуница
Друга прича из збирке Станоја М. Мијатовића говори, такође, о жени која је неком приликом походила Светог Саву. Чула је да постоје жене са златним рукама, па је желела да се лично увери у то. А ко би јој то боље објаснио од светитеља? Свети Сава позвао је да заједно крену у потрагу за девојком са златним рукама.
Најпре су наишли на жену која је спремала ручак и месила хлеб за своје укућане. Знатижељна жена питала је Светог Саву да ли је то особа са златним рукама.
„Није”, одговорио је Свети Сава, те су кренули даље. Затим су видели жену која је на реци прала кошуље. Али, ни она није била та која је имала златне руке, па ни она која је за разбојем ткала платно. Прошавши са Светим Савом поред девојке која је прела вуну, жена је сазнала да ни она није златорука… Чак ни мајка која је сину шила кошуљу.
Најзад су дошли до једне девојке, везиље која је везла оно што је сама изаткала и то вуницом коју је сама спремила. Шаре су биле предивне. Она их је измислила…
„Је ли то та женска?”, записао је народну легенду Станоје М. Мијатовић.
„Јесте”, одговори Свети Сава. „То је.”
Зачуђена љубопитљивица добро је осмотрила девојку и закључила да на њој не види никакве златне руке. Свети Сава јој је предложио да боље погледа, јер девојка управо њима везе. Жена није примећивала на девојци ништа другачије од свих оних које су претходно срели.
„Знам”, одговори Свети Сава, „али код оних других није рад био тако чист и тако леп као код ове. Па не само то што ова девојка ради тако чисто и лепо, већ је и све на њој чисто. А чистоћа је највећи украс на свету. Погледај је само, све што је на њој она је сама својом руком израдила. Оне чарапе, они опанци, она кошуља, она сукња, онај појас, оно јелече, и она марама на глави. Све су њене рукотворине. Ништа туђега нема.”
Радознала жена се задовољила одговором Светог Саве. Решила је да и своје кћерке подучи како би постале девојке златних руку.
Аутор: Мирјана Огњановић
Илустровао: Душан Павлић
Забавник
