eNovosti.info

Priča iz dnevnika jedne dame- Ljubav na kašičicu i Gospodin Savršeni- X deo

14-04-2014 04:50:44 | | / mojenovosti.com |

Imam savršenog dečka, upoznala sam ga na savršeno nesavršen način. U jednom mahu sam sve kodekse poslovne etike srušila i to sve zajedno sa mojim principima NIKADA NEĆU MEŠATI POSAO I ZADOVOLJSTVO. Ovo nije bilo samo zadovoljstvo, ovo je bila ljubav. Zaista ljubav, koja je negde bila zapisana i morala je da se desi baš takva kakv jeste i bila teška, stravstvena, lepa, voljena. Možda ovo zvuči kao jedno otrcano opravdanje u nizu opravdanja koje sam sebi pružala kao afrodizijak za bolji život.

Posle mnogih ljubavnih brodoloma i konstantnog proučavanja da li ljubav uopšte postoji ili je samo apstraktna zamisao, pitala sam se kako do sada nisam umrla od ljubavi. Sećam se posle prve veze i početka tog nekog emotivnog sazrevanja tata me je savetovao sa početnim prvim pravilom „Od ljubavi se ne umire, upamti to“. Umrla sam više puta tata, i opet se digla iz pepela kao feniks u prepuštanju nekome ko je opet probudio nadu. Baš tu NADU koja poslednja umire.
Tako je bilo i sada, prepustila sam se ovom čoveku do srži, do dubina, do dna, racio se borio sa srcem, pokušala sam, ali sam poklekla. Razum je izgubio još u prvoj rundi. Sateran je u ćošak, da ćuti, da se ne javlja, da ostane tamo. Nisam sve ovo priznavala sebi. NE! Ni sada ne priznajem, i ne pristajem ni na kakav kompromis, mada me ovaj čovek na to uporno tera. Krotio je moju pomalo divlju prirodu. Tera me na bezrezervni kompromis. S tim što tu ne bi bilo kompromisa. Bila je to klasična predaja! Sa podignutim rukama i belom zastavicom.Pitam se da li svaka devojka sebi zabrani da voli iz straha?!

Zaljubljenija više nego ikada pre, razmišlajm o čoveku koji mi i inače ne izlazi iz glave. On je moj sada. Posle strastvene noći koja je i dalje imala svoj odjek u mojim mislima u tome je krojila redove pesme sa rečima saten, gola tela, lupila me je jutarnja stvarnost kada se u mom opažajnom krugu našao kofer. Preseklo me je u stomaku. On je otputovao. Otišao je na destinaciju svog odmora. A sada je red da i ja odem.
Pakovanje kofera mi teško pada, i inače, a sada ga zaista mrzim. Teram svoj duh i telo da se radujem svom odmoru, ali mi ta stimulacija radovanja i ne ide baš.
Ubacujem garderobu, i to radim nekako sporo, tromo i ne želeći da idem. Šta to nije u redu sa mnom?! Sve je nekako sporo od najsporijeg.
Kada smo kod pakovanja kofera to je posebna drama mog života. Naime ja volim da putujem ali ne volim da se pakujem. Pakovanje mog kofera se uvek kretalo u tri faze. Prva je kada vidim da se nikakavom magijom u Large kofer XXXL neće spakovati ono što sam nameravala. Onda kreće etapa selekcije i odbacivanja onoga što mi je “trebalo“ ili ti opet apsolutno suvišnih stvari. Poslednja faza je plač koji nastaje iz besa moje nesnalažljivosti i hitan poziv drugarice. Ona dođe kao hitna pomoć u najhitnijim situacijama.

Ono što je sve vreme bilo tu i što je sigurno stajalo u kofer, jeste konstantan miris njegovog parfema, miris njegove kože, i slike prethodnih dana i večeri koje su se nizale u mojoj glavi. Ta strast koja nas je opkolila, i spajala u jedan vakum u kome iako nije bilo vazduha a nije ni bilo tesno i mi smo čak i disali. Izgleda da sam se ponovo rodila, jer sam sa prethodnom ljubavi umrla. Ovaj čovek me je probudio. Očigledno je, jer se kao eho oseća i čuje njegova odsutnost.
Dan mi se svodi na piljenje u telefon, pored pakovanja koje je išlo sporije od čete puževa zaglavljenih na nekom travnatom� prostranstvu...Od njega ni traga ni glasa, ni poruke ni poziva ni slovceta. Koliko ta poruka sa Sicilije može da košta?! Nisam izdržala da ne pogledam na auto kartu koliko ima do tamo kilometara i da zovem prijatelje koji su putovali u tom pravcu, postavljala� sam raznorazna glupo radoznala pitanja. U ljubavi sve se prašta pa čak i glupost. Tako sam čula negde. Istovremeno se potpuno ukalapam u ulogu paranoičnog sa primesama klasičnog ženskog mozga. Da li i on misli na mene? Zašto ako je odgovor da istim intenzitetom misli i on na mene, ne stiže taj preko potreban sms. S' obzirom na to da je nestrpljivost moja jača strana, preuzela sam stvar u svoje ruke, napisala poruku i poslala taj famozni sms. Ali ni tada nije bilo odgovora. Nastavila sam pakovanje svog kofera, dok me je drugarica sa kojom ću deliti ovo putovanje preko telefona non stop zapitkivala sta, kako, zašto, gde je, ne razmišljajući da ni najmanje nije trenutak za to...“Zašto se nije javio? Priznaj da je pomalo ispao gad, imaš priliku na moru da mu uzvratiš, nađi najboljeg frajera, klin se klinom izbija.“ Logika emotivnih luda...

�

Na pomen drugog muškarca osećam se kao posle noći sa puno alkohola, mamurno i bez želje. Dakle ta ideja ne dolazi u obzir. Nisam znala šta da joj odgovorim na sva ova pitanja, zaboravljajući da me ne vidi, samo sam slezala� ramenima.
On je koristio prefinjene parfeme, stil njegovog mirisa koji je upijala njegova koza je bio visoko brendiran ali redak. I on je bio drugačiji, znam da non stop ovo ponavljam... Toliko drugačiji da sam ga videla kao oca svoje dece, ali je ta pomisao bila pomalo strašna. Ipak, vratimo se u stvarnost, na fabulu, on se ne javlja, moja nesigurnost raste. Dugo mi je trebalo da bedeme moje istrošene duše porušim, i sada kada sam konačno pustila u svoju dušu nekoga, očekujem nagradu za tu hrabrost! A ta nagrada u ovom slučaju moze biti jedan sms, neka bude bilo kakav, samo neka ga pošalje. Moja gradacija želja iščezava. Moj vapaj je ostao samo vapaj, nije bilo poruke, nije bilo njega...

Konačno kofer spakovan, za ženu od 173cm, suviše je velik i težak, baš kao i moje misli. Drugarica dolazi po mene u više nego dobrom automobilu za put i već me i pored svega euforija pomalo steže. Idem na odmor, sve svoje misli ću ostaviti ovde ne želim da kvarim nešto nečim što možda ipak nije toliko dramatično kao što ja mislim. A i može mi proraditi jedna ženska osveta. Ali ne, nikada nisam bila taj tip. Kako sam pakovala svoje misli tako sam pakovala i stvari u auto. Drugarica se trudila da menja teme i da On više ne bude toliko značajan u svemu ovome.
�
Želela sam posebnog muškarca, ne samo fizički da me privlači, već i duhom, želela sam sa njim i jagode sa šlagom, zajedničke korake, zajedničku piramidu, dva ramena i jedan zajednički oslonac. Čvrsto sam verovala u to da on nije isti kao svi obični muškarci, lažni romantici, fejk frajeri, i ljudi bez srca, i afiniteta ka tome da žele da zavole.
Dok smo se pakovale naleteo je na nas njegov drug, koji se ponašao kao da me prvi put u životu vidi, bio je u ženskom društvu, pomalo sam bila u čudu koje je raslo kada je jedna romkinja uporno tražila da mi gleda u dlan, ne drugarici već meni „Devojko čeka te jedan lep život, ali prvo moraš osetiti bol.“ Kakav je ovo početak odmora za ime svega svetog?!� Dokle više?! Ma sigurno joj je to prvo palo na pamet videvši me u totalnom haosu koji se odražavao i na moj izgled.

Krećemo na naš put, napokon. Tamo ni o čemu, ni o kome neću razmišljati, obećala sam sebi, naglas sada! Zvanično izjavljujem neću ni ja misliti na tebe Gospodne Savršeno Nesavršeni!

Probudilo me je široko morsko prostranstvo, posle vožnje tokom pola noći, stigle smo. Konačno. I dalje je crv sumnje grizao moje misli i moje telo, postavljao mi gomilu pitanja. Da li sam trebala posle toliko godina nekome da se prepustim? Da li je moj ideal ljubavi zaspao na krilima nekog drugog sveta, a mene bacio u neki svet koji je meni nepoznat?
Od devojke koja je bila sigurna u sebe emocije su je napravile krhkom vilom koja se izgubila u njegovim očima, emocije su rušile moju sigurnost i dolaze kada je kasno već za povratak na staro... Gde si?! Zašto si?! Da li si?!

Život svoj sam klasifikovala na Doba mladosti kada me je jedna ljubav pregazila i Novo doba mladosti kada sam srela Gospodina Savršenog. Ono što ovaj put neću dozvoliti jeste da mi opet neko zgazi srce koje ja opet moram da krpim. Već je jednom zakrpljeno. Ali tada neću moći da volim bezrezervno. Jer samo� to i jeste prava ljubav. Mada, sada ništa nije ni bitno sem ovog pogleda koji mi se pruža do pučine u zalasku Sunca na plaži. Gledam svoja stopala koja su zaronjena u pesak, skupljajući kamenčiće zaključujem život je trenutak, a samo je onaj pravi koji će trajati zauvek. Svakako o tome ne odlučujem ja. Dodala sam novo pravilo u svojim mislima. U trenutku sam se osetila lakše, toliko da više nemam nameru da blenem u svoj telefon koji sve vreme ,kao da je kriv, ćuti.
�