МАКИЈЕВЕЛИ -НОВИ САВЕТНИК ВЛАДАОЦА ВУЧИЋА
За време васкршњих, односно ускршњих празника, уочи формирања нове српске Владе ,мандатар Александр Вучић, лидер владајуће СНС је ангажовао и четвртог , досада најискуснијег и најславјијег саветника,Николу Макијавелија,обелодањено је из мандатаровог кабинета.
Да ангажује Никола Макијавелија , бившег генералног секретара Фиретинске Републике,за свог виртуелног саветника са дистанце од пет векова , Вучић се одлучио по препоруци једног од тројице својих актуелних саветника , Френка Фертинија , министра спољних послова Републике Италије , такође бившег, у чијем саставу већ пола миленијума чами бивша самопрокламована Република Италијанска Крајина, познатија као Фиретинска Република.
Добро упућени политички аналитичари, блиски будућем Вучићевом кабинету ,налазе више разлога овом и оваквом избору најмоћнијег политичара у Србији да комплетира четверац саветника у којему седе Доминик Старс Кан из Француске, Алфред Гузенбауер из Аустрије и већ помињани Италијан Френк Фратини још и харизматском личноћу Никола Макојевалија који без свог политичког бидикира Владалац (Il Principe) неће коракнути ни у сећање ни у заборав( и то из принципа).
На то је поред принципа „Владања у сто лекција „ иложених у књизи „Владалац“ , по мишљењу аналитичара који све чешће прелазе у синтетичаре, утицало плодно политичко искуство Макијавелија који је у опису послова генералног секретара Репубкике Италијанска Крајина, познатије као Фирентинка Реублика, на којој је дужности дуго остао, не само редиговао писма велможа и властелина , него их је сам као овлашћени диплоамтски поштар носио и лично дстављао уз потпис о пријему. Тако је два пута посетио немачког цара, а на француском двору у зваичној посети боравио чак четири пут,у римском два пута. Једино штто га пут није нанео до Брисела, иначе би се се његове и Вучићеве путање у размаку од пет векова потпуно поклапале.
Оним најпроницљивијим аналитичарима, а њих је , истина , мало, али не и сва мање, број им , на срећу, не опада, него само стагнира, али и такво стање ће, као и све у Србији корз две године кренути набоље, није промакло да је породица Макијевали, па и сам Никола, дакако ,била најпре присталица гибелина, затим гвефла,док је Вучић, са сигирношћу тврде аналитичари, један од оснивача Српске напредне старнке (СНС) , а био је, сасвим је ивесно најпре у једној другој, а која то беше странка, не могу се сетити па макар сад против њих због тог оманулог сећања и санкције увела нико други него Европска заједница консензусом.
Разум - једини компас и Макијеавелију и Вучићу
Оно што је Вучића привукло Макијевалију и због чега је одлучио да га уврсти у списак под редним бројем 4. својих саветодаваца ( несрбомрзаца ) је њихова заједничка особина да им је разум једини компас приликом процењивања структуре и менталитета, свако свога доба.
Вучић је спреман да прихавти формуле које је његов одбабрани ,виртуелни саветник на полумиленијумској дистанци преписао:успех по сваку цену ( сваког јутра ),употребљавати категорију корисног коју треба очистити од категорије Доброг и Правичнпог.
Политику ће , према рецепту свог одабраног политичког доктора, генералног скретара Фирентинске Републике, Вучић ,као најмоћмији и засада још увек ( полако, тек је почлео) једини неприкосновени Владалац Србије, креирати и водити као аутономни облик духовног живота, одвојен од моралности,али као храброст у прихватању сурове ствраности, ослобођене илузије.
Макијевелија С(Н)С порука Вучићу : Владај с леденим миром човека који је окусио с дрвета познања
Из свог кабинета фирентичког секретара , Никола Макијавели, као изабрани политички доктор ће СМС порукама на полумиленијумској дистанци слати свом пацијенту –добровоњцу Александру Вучићу,србском Владаоцу,да влада са леденим миром човека који је окусио са дрвета познања , и да управља Србијом не другачије него као хлдан посматрач и судија изоштрена погледа.
Вучић је прихватио „Владаоца „ као обвезну полтичку лектиру, пошто га је писао реалиста, па самим тим све догађаје,личности и околности у које су оне уплетене,описује онакве какве јесу,па слика коју добија није ништа друго него отисак живота који га окружује.
За разлику од осталих тајних саветника на двору Господара Вучића,Макијевали је једини јавни саветник и његови су савети иствремено доступни и Владаоцу и његовим поданицима.
Неке од њих смо пресрели и објављујемо ких као васкршњи прилог нашег портала.
1. Владалац који се мање уздао у срећу, увек се одржао дуже
„Пошто ми је намера да напишем нешто што ће користити онима који се у то разумју,чинило ми се да ће бити целисходније да о томе говорим уважавајући стварно стање , а не ослањајући се на сањаррије.
Али пошто већ сама чињеница да од обичног грађанина постане владалац,представља вештину или срећу, чини се да и једна и друга од ових врлина помажу да се преброде тешкоће. Али ипак, вадалац који се мање уздао у срећу , увек се одржао дуже.
2 .Владалац који хоће да се одржи треба да се навикне да не буде добар
„Многи су замишљали републику и монархију какве никад нико видео није, нити дочуо да негде заиста постоје.
Између онога како се живи и онога како би требало живети,постоји такав раскорак ,да ће човек ,који , уместо онога што се обично чини, ради оно што би требало чинити, пре пропасти него што ће се одржати ,јер онај који увек, у свакој прилици хоће да буде добар међу осталима који нису добри, пре или касније мора пропасти.
Поребно је , дакле, да владалац који хоће да се одржи навикне да не буде добар, па да се тиме , према потреби служи или не служи.
Још мање треба да га узбуђује кад почне да га бије глас како има оне пороке који су неопходни за очување власти, јер кад се све добро размотри,ако делује у духу онога што изгледа врлина, дешава се да пропадне,а да му нешто друго, што се сматра пороком, обезбеди сигуран и срећан живот.“
3 .Опасност од увођења нових закона
„Јер не смемо заборавити да нема подухвата који је теже предузети, ни у чији срећни исход треба више сумњати, ни који је опасније извести,од увођења нових закона.Против новатора устају сви они којима стари закони иду у прилог, а слабу подршку му дају они којима би нови закони могли ићи у прилог .Та подршка је слаба углавном зато што се плаше противника, то јесте оних који су задовољни старим законима, али делимично и због урођене људске неповрљивости према новинама. Која се лечи само дугим проверавањем и искуством.“
4.На престо се попети лакше него се на њему одржати
„Они који се, захваљујући срећним околностима,као грађанска лица попну на престо владаоца,то постигну лако, али се на том положају одржаају тешко.На путу не наилазе на препреке,јер се уздижу вртоглавом брзином.
Но , када седну на престо, тек тада се јављају те
тешкоће...
Да ли ће се такви одржати на власти, зависи
искључиво од добре воље и судбине ( а оне су обе променљиве и ћудљиве ) оних који су их подржали.Сами владаоци не знају да сачувају тај положај,а то и не могу, јер су увек живели као обични грађани,а кад човек није широка духа и изузетних спосбности не уме да заповеда, па чак и ако уме, не може јер нема верну и одану војску.“
5. Онај који постане владалац вољом народа
„Кад обично грађанско лице постане владалац у својој отаџбини не на неки други начин него само вољом својих грађана, треба имати у виду да би се дотле стигло није потребна ни врлина ни нарочита срећа,већ пре успешно лукавство.
Онај кога народ доведе на власт сам заповеда и окружен је веома малим бројем људи који не желе да га слушају или таквих око њега уопште нема..
Онај, дакле , који постане владалац вољом народа, увек треба да настоји да сачува његово пријатељство, што ће му бити лако,пошто народ тражи само да не буде угњетавана.
Али онај који урпкос народу, а вољом странаца постане владар,треба пре свега да покуша да придобије народ што ће му опет бити лако ако га узме у заштиту.
Најгоре што један владалац може да очекје од народа који га не трпи, то је да му окрене леђа.
6.Однос према поданицима ,или ко зида на народу, подиже на блату
„Остаје нам сада само да видимо како један владалац треба да се понаша са својим поданицима и пријатељима.
Оне који своју судбину испреплету са судбином владаоца , а нису грамзиви, треба обасути почастима и љубављу.
Оне који остају по страни треба осмотрити са два становишта:или то чине из малодушнпсти и због и о урођене психичке мане , и онда треба да се њима служиш,поготову онима који ти могу дати добар савет, јер кад те буде пратила срећа, њима ћеш се поносити,а у невољи нечеш морати да их се плашиш.
Но када се лукави држе по страни зато што су сујетни,значи да мисле више на себе, него на тебе.Њих владалац треба да се чува и да од њих зазире као да су му отворени непијатељи, јер кад се буде нашао у невољи,потпомоћи ће његову пропаст.
Људи су захвални за доброчинства кад им добро долази од онога од кога су очекивали само зло, а владалац је нарподу пријатнији кад га сам није довео на власт.
Наклоност народа може се освојити на разне начине, али о томе не желим да говорим, пошто зато не постоји одређено правило већ све зависи од случаја.
Закључићу само да је сваком владаоцу потребна љубав народа , иначе, кад се нађе у невољи, пропада.
И нека нико моме мишљењу не супростави ону отрцану пословицу да ко зида на нарпду, подиже на блату, јер то важи само кад на њему подиже темељ обичан грађанин који се уљуљкује надом да ће га народ извући из руку непријатеља или достојанственика.„
7. Како оставити утисак благог, а не свирепог човека и бити одмерен, обазрив и човечан
„Прелазећи на остале раније поменуте одлике духа,напомињем да сваки владалац треба да настоји да остави утисак благог,а не свирепог човека, али у том случају благошћу се мора служити смишљено.
Владалац који жели да његови поданици док им је он на челу,буду јединствени и покорни, ни најмање не треба да се осврће на приговоре да је свиреп,јер, ако изрекне мали број казни,биће хуманији од оних владара који из претеране попустљивости дозвољавају нереде у којима долази до крвопролића и пљачке што погађа целу земљу, док казне изврешене по наређељу владаоца погађају само појединце.
Осим тога,не сме да буде лаковеран и нагао, не сме се плашити и своје сенке,мора бити одмерен, обазрив и човечан.
Његово поверење не сме прећи у несмотреност, а неверица у нетрпељивост.
8.Боље да те се људи боје, него да те воле
„Сада се намеће питање: да ли је боље да те људи воле или да те се боје и обрнуто?
Мој одоговр гласи да би најбоље било и једно и друго, али пошто је тешко та осећања сјединити,па се треба одрећи једног или другог,сигурније је кад те се плаше него кад те воле.
Јер се може рећи да су сви људи углавном незахвални,непостојани, притворни,да беже од опасности, да су лакоми на добит.
Док им чиниш добро, душом и телом су твоји.Скочили би за тебе у ватру и воду, жртвовали би ти децу,како сам то раније рекао,али када за тим не осећаш потребу , а кад се нађеш у опсанпсти, окрећу ти леђа.
А владалац који је поверовао њиховим обећањима, а сам се ничим није обезбедио,пропада, јер пријатењства која се купују новцем,а не величином и плементошћу духа, стичу се, али се не освајају и , кад су нам потребни, не можемо на њих рачунати.
Људи се мање устежу да увреде онога коме је стало да буде вољен ,него онога који жели да га се плаше, јер љубав је веза коју људи, по природи махом зли, кидају чим из ње извуку личну корист, док страх потхрањује мисао на казну која их непрестано прогони.
Па ипак, владлац треба да заузме такав став да га поданици, плашећи га се , бар не мрзе,ако не могу да га воле...
А никако не сме да дира у имање осуђених,јер људи брже заборављају смрт оца, него очевину.
...На основу тога закључујем , враћајући се на питање је ли боље бити вољен или уливати страх,да се мудри владалац , пошто људи воле себе,а боје се владаоца,мора ослонити на оно што је његово, а не на оно што је туђе,па му зато преостаје само да се труди , да не буде омрзнут.“
9. Треба ли владаоци да држе реч или треба бити лисица па познавати замке , и лав па плашити вукове
„Опште је познато да је за сваку похвалу владалац од речи који се чита као отворена кљига и не служи се лукавством.
Но из искуства знамо да су у данашње време велика дела учинили владаоци који нису водили много рачуна о задатој речи, који су вешто знали да обмањују људе и који су најзад побеђивали оне који су се поуздавали у њихову часност.
Треба дакле бити лисица и познавати замке и лав па плашити вукове.
Онај ко уме да буде само лав, не познаје свој занат.
Стога мудар владалац не треба да буде од речи кад му то не иде у рачун и кад се промене околности у којима је дао реч.
И да су сву људи анђели,ово правило не би било добро, а пошто су ниткови,ни на крај памети им не пада да испуне обеаћње , па не мораш ни ти бити од речи, а увек ћеш наћи оправдање за то што си пекршио веру.
...Могао бих навести хиљаду примера из савремног живота да је онај владалац који је боље умео да подражава лисицу, имао више успеха.
Али треба играти своју улогу, па бити притворан и дволичан,јер људи су безазлени и навикли да се окрећу како ветар дува и да савијају шију под околностима, па ће варалица увек варати онога који ће дозоволити да буде преварен.
Један владалац не мора да буде обдарен свим оним врлинама, које сам раније навео, али мора да се претвавра да је њима обдарен . Додао бих чак да је оспано ако је валдалац тим врлинама обдарен и ако се њима слжи, али да је увек корисно да се претвара да га оне красе. Он треба да оставља утисак да је благ, поуздан,човечан, побожан и частан, и да то и буде.
Али треба и да уме да влада собом како би по потреби могао и умео да се понаша сасвим друкчије.
Треба схватити да један владалац, а посебно нов владалац, не може да испољава све оне особине због којих се људи сматарју добрима, јер кад се нађе у прилици да мора сачуавти државу,треба да предузима неке кораке који чак иду на уштрб начела поузданости,човечности и вере.
Треба , дакле, да је способан да се окреће како ветар дува и да се управља према околностима, и како сам раније рекао, да се не одваја од добра ако само може, али да такође , уме да загази у зло , само ако је потребно.
Владалац, дакле ,мора будно да пази, да никад не превали преко језика ништа што не би било у духу раније поменутих пет врлина, тако да се човеку кад га слуша, чини да је он сушта благост , сушта поузданост, сушта честитост ,сушта приврженост вери.
Најважније је ,међутим, да се претвара да поседује обу последњу особину ...јер свако види спољну страну твоје личнсоти, твој привид, мало их је који знају оно што јеси, а та мањина се не усуђује да се супростави мишљењу већине , јавном мњењу, које је увек заштићено достојанством држвне власти.
Нека се владалац , дакле, труди само да побеђује и држи власт,средства којим ће се служити увек ће се сматрати часним и биће хваљена , јер се светина задобија увек спољном страном ствари и успешним исходом подухвата, а у свету постоји само гомила , док маљина излази из сенке једино онда кад већина не зна на кога да се ослони...
10. О владаочевим министрима:људи који га окружују огедало су његовог духа и разбора, или:постоје три врсте памети
„ Избор министара који су добри или рђави, већ према томе да ли је владалац приликом бирања био довољлно опрезан, није тако безначајан посао.
Људи који владаоца окружују огедало су његовог духа и разбора.
Кад су способни и верни, можемо и њега сматрати мудрим,пошто је умео да оцени њихову способности задобије њихово поверење. Али кад то нису, о њему се не може донети поверљив суд , пошто је рђав избор највећа од свих грешака.
Постоје три врсте памети:људи који су обдарени првом врстом све схаватају сами по себи (1.); који су обдарени другом врстом,разумеју само оно што им други објасне ( 2.);и најзад они из треће врсте не разумеју ни себе ни друге ( 3).
Прва памет је сјајна, друга добра, трећа некорисна.
Кад владалац има толико памети да распозна шта је дбро, а шта рђаво од онога што неко чини или говори,мада сам по себи није човек од духа,он познаје добра и рђава дела свог министра,одобрава једна , испрваља друга,и његов министар, пошто се не може надати да ће га преварити , остаје човек на своме месту.
Не постоји ниједан поуздн начин на који се добро може упознати један министар.
Кад приметиш да твој министар више мисли на себе него на тебе,и да у свему шта ради тражи само корист за себе,он ти никад неће бити добар сарадник и нећеш се моћи на њега ослонити.
Они који обавњају послове једне дражве , никад не треба да мисле на себе,већ увек на владаоца,и да му никд не помињу оно што није у вези с његовом државом.
Али владалац са своје стране , да би остао са својим министром у добрим односима, треба да мисли на њега:да га обасипа почастима,да га богато награђује, да га обавезује додељујући му одликовања и чинове,тако да у обиљу части и богатства не пожели да их има више и ипак схвати да без владаоца не може опстати на том положају.
Ако владалац и министар буду овако поступали, моћи ће да се узадју један у другог, а буду ли радили друкчије,то ће бити на штету и једног и другог.
11. Како се треба клонити ласкаваца:најбоњи начин да се ослободиш ове куге је да дозволиш да ти људи кресну истину у очи
„Нећу заборавити једну тему и једну заблуду које се владаоци тешко ослобађају ако нису веома мудри или ако нису добро изабрали сараднике.
Желим да говорим о лаксацвцима којих су дврови пуни јер људи су самољубиви и тако их је лако преварити да се једва могу одбранити од ове куге , а кад хоће да се ње ослободе,излажу се опасности да буду презрени.
Најбољи начин да се ослободиш ласкаваца је да увериш људе да те не могу увредити ако ти кресну истину у очи.Али кад дозволиш сваком да ти говори истину,пада ти углед.
Стога мудар владалац треба да изабере златну средину бирајући људе који ће му једини моћи рећи истину и то искљућиво о ономе што их он буде питао не мешјући се у остало.
Владалац треба много да пита , да стрпљиво слуша искрена мишљења и да се покаже нетрпељив према онима који се устежу да му кажу истину.
Неоспорно су у заблуди ои који верују да неки владалац није мудар својом заслугом,као што о њему влада мишљење, већ зато што има добре саветнике,пошто је опште и непогрешиво правило да владаоцу који сам није мудар не помаже добар савет , осим ако не дозволи да га води само један човек који је веома мудар.
У том случају могао би бити усмераван, али краткотрајно,јер би му тај савтодавац убрзо одузео државу...“
(Хрестоматија савета узета из Макијавелијевог трактата“Владалац“, превод Југане Стојановић,издање Модерна , Београд, , 1989.)
