Emocionalna inteligencija - Jelena Pantić
Izuzetna mi je čast da vam predstavim vrsnog psihologa, nekoga ko je jedna među najboljima u oblasti Emocionalne inteligencije. Nadam se da ćete kao i ja uživati u ovim redovima.
-Nekoliko reči o tvojoj biografiji u ovom profesionlnom pozivu, i zašto baš psihologija?
Psihologiju sam upisala nakon godinu dana studiranja prava, nekad je potrebno da prvo shvatimo šta nije za nas, da bismo došli do toga šta jeste za nas. Zašto baš psihologija? Nemam neki racionalan odgovor na to pitanje, dok sam bezuspešno i bezvoljno spremala ispite na pravnom fakultetu, u meni je sve više jačao osećaj da je psihologija ono što me zanima i čime želim da se bavim u životu. Zanimalo me kako funkcioniše ljudska psiha i još više šta je to što možemo da uradimo da ovaj život koji nam je dat živimo lepše, lakše i ispunjenije. Želela sam da bolje upoznam i razumem sebe i druge ljude. Osnovne studije psihologije su mi dale dobar temelj za sticanje daljih saznanja, najviše kroz edukacije iz transakcione analize i geštalt psihoterapije. Pred kraj studija sam se usmerila na pozitivnu psihiologiju i emocionalnu inteligenciju i to je oblast kojom se i danas bavim. Nakon završenih osnovnih studija volontirala sam na Odeljenju za neurologiju u Kliničkom centru Novi Sad, zatim dve godine radila u SOS Dečjem selu „Dr Milorad Pavlović“ u Sremskoj Kamenici, na projektu psihološke podrške deci i mladima lišenim roditeljskog staranja. Tu sam stekla značajno iskustvo u praktičnom radu i naučila kako usaglasiti teoriju i praksu. Od 2008. godine sam zaposlena kao asistent na Pedagoškom fakultetu u Somboru, prvo na razvojnoj psihologiji a sada na pedagoškoj psihologiji.
Paralelno sa radom na fakultetu, vodim stranicu Emocionalna inteligencija na Fejsbuku (https://www.facebook.com/emocije) sa više od 75000 članova i blog Emocionalna inteligencija (http://emocionalnainteligencija.blogspot.com/) koji je posećen više od milion puta. Od nedavno nalazi na novoj adresi i u lepšem izdanju (www.jelenapantic.com )
-Šta je emocionalna inteligencija,koliko je važna za sve nas i kako se do nje stiže?
Emocionalna ineligencija je skup znanja i veština koje se tiču emocija, a koja nam pomažu da bolje i potpunije funkcionišemo u svakodnevnom životu. Ova relativno nova grana psihologije daje odgovor na pitanje „da li je bolje biti racionalan ili emotivan?“ Taj odgovor je da je idealno kada emocije i razum sarađuju, kada uspemo da uskladimo ta dva aspekta našeg funkcionisanja. Izuzetno je važna za sve nas jer tek kada uzmemo u obzir sve ono što nas čini ljudskim bićima, a to su svakako i emocije, tek tada možemo da živimo jedan celovit i ispunjen život. Jednom prilikom sam napisala da su emocije dobre sluge a loši gospodari. Kada ih prihvatimo i razumemo mogu u velikoj meri da nam olakšaju i ulepšaju život. Kada ih negiramo one upravljaju nama iz podsvesti, a mi se svesno pitamo šta nije u redu sa nama i našim životom.
Emocionalnu inteligenciju možemo da razvijamo i usavršavamo. Kao i svaka veština, zahteva posvećenost i ulaganje vremena i energije. To možemo da radimo kroz čitanje, posećivanje seminara i treninga na tu temu, razgovore sa prijateljima, saradnju sa psihologom, psihoterapeutom ili životnim trenerom. Načina ima mnogo, potrebna je samo dobra volja i spremnost da učinimo nešto važno i korisno za sebe.
-Koliko je zapravo teško "ući u sebe" i izbrojati svoje mane naglas i raditi na njima? Da li je takav "pohod" na sebe ušpešan po pitanju rada na sebi u težnji ka zadovoljnijem i srećnijem životu?
U početku nije lako, ali vremenom ljudi shvate da se takav „pohod“ itekako isplati. Nije lako ni priznati sebi da nešto ne znamo ili ne razumemo, priznati svoje mane i nedostatke, ali to je prvi korak ka promeni i poboljšanju. Svako ko se usudi na tako nešto i spreman je da uči, vežba, greši, pokušava... pre ili kasnije dođe do zadovoljavajućih rezultata, nauči da bolje razume sebe, druge ljude i život, nauči razne veštine koje život čine lepšim i lakšim.
-Postoje mnogi ljudi koji indirektno svoje nedostatke u vidu svog samopouzdanja i ne tako uspešne utakmice sa životom nadomešćuju materijalnim stavarima čiji rok u smislu zadovoljstva i sreće kratko traje. Kako bi ti opisala ovaj momenat i mnogi ljudi ne znaju šta je sreća, i sta bi ti dodala na ovu temu?
Da, postoje ljudi koji unutrašnja nezadovoljstva pokušavaju da nadomeste materijalnim stvarima, ali to je jednostavno nemoguće. Zaraditi veliki novac i kupiti nešto lepo i vredno kratkotrajno daje osećaj sreće i ispunjenosti, ali taj osećaj vrlo brzo izbledi, i javlja se potreba za još novca, još kupovine, još materijalnih stvari. Uživanje u materijalnim stvarima je sasvim u redu, sve dok ne pokušavamo da na taj način pobegnemo od sebe i nezadovoljstva koje duboko u sebi osećamo. U redu je uživati u novim cipelama ili tašni i radovati se kupovini, sve dok ne verujemo da te cipele i tašna određuju koliko vredimo kao ljudsko biće.
Ne postoji univerzalna definicija sreće, svi mi imamo neke svoje kriterijume koje postavljamo sebi i životu, i u zavisnosti od toga koliko ih ispunjavamo, određujemo da li smo srećni ili ne. Mnogi ljudi greše kada kriterijume postave u spoljašnji svet, i kažu sebi „Biću srećan kad: završim fakultet, se zaposlim, budem zarađivao dovoljno novca, sretnem srodnu dušu...“ Kada tako postavimo stvari sami sebe osuđujemo na nedostatak sreće u svakodnevnom životu i procesu postizanja naših ciljeva. Istraživanja i praksa pokazuju da je mnogo jednostavniji put do sreće kada cenimo ono što već imamo, kada realno sagledavamo, volimo i prihvatamo sebe, sa vrlinama i manama.
-Šta ustvari znači biti emotivan, i da li su ponekad emocije naše slabosti? Od čega zavisi stepen otvorenosti pokazivanja emocija?
Biti emotivan znači biti u kontaktu sa svojim osećanjima. Razlikujemo se po tome koliko intenzivno doživljavamo različita osećanja i koliki značaj u životu im pridajemo. Neki ljudi svoju preosetljivost poistovećuju sa emotivnošću, i kažu „Šta ću, emotivna sam pa me sve pogađa.“ Umesto toga, konstruktivnije je zagledati se u sebe i potražiti način da razumemo sebe i svoja osećanja, šta je to što dovodi do preosetljivosti, koje misli i stavovi, i potruditi se da to promenimo kod sebe. Biti emotivan ne znači prepuštati se i povoditi se za svakim osećanjem, biti emotivan znači biti otvoren za svoja osećanja i spreman da ih preispitamo, da preispitamo misli i stavove koji dovode do toga da osećamo neka osećanja.
Stepen otvorenosti pokazivanja emocija zavisi od više faktora. Od temperamenta koji je urođen, od vaspitanja, od naših uverenja o osećanjima i tome da li je dobro ili ne pokazivati ih.
-Može li nekad preterana opšta odgovornost da nam ne bude veliki saradnik u životu?
Ne samo da može nego često to i jeste. Kada na sebe preuzimamo odgovornost za nešto na šta ne možemo da utičemo, osuđujemo se na neuspeh i frustraciju. To može da bude odgovornost za postupke i osećanja drugih ljudi, na koje najčešće ne možemo direktno da utičemo.
-Dosta sam čitala o tome da smo mi odraz u ogledalu naših roditelja, koliko je to istina?
Mnogo toga preuzmemo i nasledimo od svojih roditelja, najviše kroz učenje po modelu. Kada smo mali roditelji su za nas čitav svet, naši bogovi i najbolji mogući koje možemo da zamislimo. Želimo da budemo kao oni i preuzimamo njihove obrasce ponašanja i razmišljanja. Kada malo odrastemo, ne moramo da budemo kopije roditelja, možemo svesno da menjamo kod sebe, da zadržimo sve što je korisno i promenimo nešto što ili nije korisno ni za njih, ili je bilo korisno za njih, a za nas kao drugačija bića nije.
-Mahatma Gandi je rekao (što si i navela u svom blogu) "Ne vredi biti slobodan, ako to ne uključujeslobodu da pogrešimo". Grešiti je ljudski, ali gde je granica te greške, i koliko smemo da dopustimo sebi?
Greške su u redu, normalan deo procesa učenja i razvoja. Važno je samo da ih prepoznamo i da se potrudimo da ih ispravimo ako je to moguće i ne ponovimo. Sebi smemo da dopustimo onoliko grešaka koliko nam je potrebno da nešto razumemo i naučimo. Najveća greška koju mnogi ljudi prave je odustajanje od aktivnosti iz straha od greške. Čekanje da krenemo u nešto kad „budemo spremni“, odnosno kad budemo znali to nešto toliko dobro da ne pogrešimo.
-Rad na sebi u svakom smislu je jako bitan, sta bi po tebi bili osnovni principi početka takvog angažovanja?
Prvi korak je svakako svest o tome da je rad na sebi potreban i poželjan, da će nam doneti nešto dobro i korisno. Ne postoji neki unapred ucrtan plan ličnog razvoja, za različite ljude to mogu da budu različite aktivnosti. Čitanje, posećivanje seminara, pisanje dnevnika, rad sa psihologom, psihoterapeutom ili životnim trenerom, razgovori sa prijateljima...
-Šta je zaljubljenost i može li preću u opsesiju?
Zaljubljenost je osećanje koje se javlja kada projektujemo neku našu sliku idealnog partnera na osobu koju ne poznajemo dovoljno. Tada nismo u kontaktu sa realnom osobom nego sa našom slikom o njoj. Može da pređe u opsesiju kada ljubav i ljubavni odnos definišemo kao smisao života, nešto bez čega ne vredi živeti, kada verujemo da se „samo jednom ljubi“, da je neko drugi odgovoran za to kako ćemo se osećati i koliko srećni ćemo biti.
-Zašto je nekim ljudima teško da izgovore volim te iako to osećaju?
Najčešće zato što veruju da će izgovaranje tih reći dovesti do promene na gore, da će to dati preveliku moć drugoj strani, da reči „pokvare sve“.
-Da li je zabluda da se bez emotivne ljubavi može živeti?
Bez ljubavnog odnosa se može živeti, ali je život naravno mnogo lepši i ispunjeniji kada pored sebe imamo nekog koga volimo i ko voli nas, nekog s kim smo bliski, ko nas poznaje i podržava. I to zavisi od naših uverenja. Verovanje da se „bez ljubavi ne može živeti“ je često uzrok samoubistava ili pokušaja samoubistva nakon prekida ljubavne veze. Zato je važno partnersku ljubav postaviti kao važan ali ne i jedini deo živo
-Koliko je teško raditi sa ljudima, i koliko smo verni po pitanju učiniti sebe kvalitetnojom osobom zbog sebe a time i nagraditi i svoju okolinu?
Zavisi sa kojim ljudima i na kojim temama se radi. Teško je raditi sa ljudima koji ne žele da rade na sebi, koji očekuju da neko drugi reši probleme umesto njih. Ja imam tu sreću i zadovoljstvo da radim sa ljudima koji su motivisani za rad na sebi, spremni da uče i da se razvijaju. Najčešće mi se za podršku obraćaju čitaoci mog bloga, koji su kroz čitanje tekstova već na neki način pripremljeni i imaju predstavu o tome šta i kako radim. To su ljudi koji su svesni da su sami odgovorni za sebe i svoj život, da su oni ti koji mogu da učine nešto da do pozitivne promene dođe, a da sam ja ili neki drugi stručnjak, tu kao podrška, izvor informacija, inspiracije i motivacije.
-Na čemu treba da radimo da bismo bili srećniji?
Pre svega na promeni definicije sreće, od toga najviše zavisi koliko ćemo biti srećni svakog dana. Važno je da postanemo svesni da mnogo toga zavisi od nas i da se usmerimo na te aspekte života, umesto da čekamo da se spolja nešto promeni ili da dođe neko i usreći nas.
15. Koliko sam ja shvatila, emotivno inteligentan znači, znati kako da odreaguješ i koliko dobro čuješ sebe i svoje osećaje, koliko je bitno da znamo da oslušnemo sebe i kako se to radi?
Biti emocionalno inteligentan pre svega znači biti otvoren za svoja i osećanja drugih ljudi, spreman da se osete i dožive, spreman da se preispita i zapita „šta je u ovom trenutku najbolje“. To ne znači da uvek imamo sve odgovore i pravilne načine ponašanja, nego da smo spremni da se svesno zagledamo u situaciju u kojoj se nalazimo, da se zapitamo i preispitamo, i na osnovu toga procenimo da li i kako ćemo reagovati.
Kako osluškivati sebe? Osnovno je da obraćamo pažnju na sebe, svakog dana. Da izdvajamo neko vreme samo za sebe i susret sa tom divnom osobom koju većina ljudi ne poznaje baš najbolje. Kao i kada želimo da bolje upoznamo neku osobu- izdvajamo vreme za nju, obraćamo pažnju, pitamo, slušamo, pokušavamo da razumemo. Postoje različite radionice i treninzi namenjeni učenju upravo toga- kako upoznati i sresti sebe. Ja sam na osnovu dugogodišnjeg rada kreirala online program „Tri koraka do ljubavi prema sebi“ koji se pokazao kao veoma efikasan način za upoznavanje sebe i razvijanje ljubavi prema sebi (http://www.jelenapantic.com/category/usluge/tri-koraka-do-ljubavi-prema-sebi/ )
-Zašto se plašimo neuspeha?
Najčešće zato što uspeh i neuspeh postavljamo kao kriterijume naše lične vrednosti. Ako uspem vredim, ako ne uspem ne vredim. Istina je da naša vrednost ne zavisi od toga koliko smo uspešni ili neuspešni u određenim aktivnostima i životnim oblastima. Ne postoji niko ko je u nečemu uspeo, a da iza sebe nema i neuspehe i „pogrešne korake“, samo što mi često to ne vidimo, pa verujemo da je neko ko je uspešan uspešan uvek i u svemu. Kada porazgovaramo sa nekim ko je uspešan u nečemu i kada ga malo bolje upoznamo, shvatamo da je taj neko uspešan upravo zato što se ne obazire mnogo na neuspehe, ne boji ih se i ne stidi nego ih prihvata kao sastavni deo života i uči iz njih.
-Tvoj recept za uspeh je?
Istrajnost, strpljenje, posvećenost, pravilno definisanje uspeha i autentična želja da se neki cilj postigne.
-Tvoj životni moto?
„Smisao života je život sam“
Draga Jelena veliko hvala na ovom razgovoru želim ti sve najbolje u daljem radu.
