Први србски робот Марко јаше према деци
Хуманоидна роботска машина, комплетно осмишљена и урађена у Србији, први је наш робот, а намењен је помоћи у терапији деце с посебним потребама
Бранкица Јакшић,
Политика
Робот Марко, дечјег лица налик на анимиране ликове популарних Телетабиса и пријатног гласа, монтиран је ових дана у новосадском Техничком факултету чији је петочлани тим, под вођством професора Бранислава Боровца, понајвише заслужан што је први србски робот комплетно осмишљен и конструисан у нашој земљи. На пројекту је радило готово четрдесет стручњака из домаћих научних институција и факултета, а финансира га Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије.
Ускоро ће се Марко тестирати у новосадској Дечјој болници, где ће помагати деци са сметњама у развоју. Марко, јединствен у свету, треба да мотивише децу на терапији да што дуже раде вежбе, неопходне за побољшање њиховог здравља. Ради се о типу друштвених робота, чији је развој веома актуелан у свету. Свакако, Србија сада има свој роботски бренд: Марка.
Пројекат чији резултат је робот Марко кренуо је 2011. Али, овај сапутник оболеле деце и даље ће се у ходу (радом с децом и терапеутима) усавршавати и прилагођавати практичним потребама малих пацијената. Како је настао Марко, који познаваоце роботике подсећа на златно доба српске роботике шездесетих, „Политици” је испричао професор новосадског Техничког факултета Бранислав Боровац, вођа тима за стварање робота.
Робот Марко није у потпуности завршен. Тако, на пример, од коњића на коме Марко у завршној фази треба да седи, постоји само рам, а управо се прави и седло од угљеничних влакана које по изгледу треба да буде у складу с остатком Марковог „оклопа”
– Учинило нам се да бисмо могли да помогнемо тако што ћемо им понудити интересантног партнера за рад с којим би волели да сарађују. Он би им показао вежбу уколико је то потребно и похвалио их када је ураде исправно.
– Као инжењери нисмо имали шта би робот требало да ради и како би требало да изгледа. Зато смо позвали колеге других струка (медицинаре, психологе и уметнике) да нам помогну. Дуго смо радили на дефинисању робота, али када је све договорено кренули смо у остваривање наше визије – испричао је је Боровац.
Истиче да Марко није у потпуности завршен. Тако, на пример, од коњића на коме Марко у завршној фази треба да седи, постоји само рам, а управо се прави и седло од угљеничних влакана које по изгледу треба да буде у складу с остатком Марковог „оклопа”.
– Електронику још треба дорадити... И када завршимо хардверску основу, тек предстоји интересантан и важан посао. У сарадњи с лекарима, кроз тестирање у пракси, требало би да дођемо до финалне реализације софтвера, променити оно што нисмо добро замислили и додати оно што још немамо. Једино ће примена и рад с децом показати да ли смо успели. Посебно сам поносан што на то што се трудимо да, колико год смо у стању, оправдамо реноме који смо стекли у време док је професор Миодраг Вукобратовић (легенда српске роботике шездесетих до осамдесетих, прим. А.) био активан, а то није лако.
– Колико нам је познато, Марко је први хуманоидни србски робот, али други стижу – наводи професор и открива да србски роботичари после Марка неће стати.
– Припремамо робота са женским ликом. Студенти су је назвали Сара (то је акроним од Socially Acceptable Robot Assistant) и требало би да послужи као напредна платформа за истраживања из области уверљивог социјалног понашања робота у човековом окружењу. Боровац закључује да је радом на Марку изнедрена генерација младих стручњака потпуно способних да преузму одговорност даљег развоја наше роботике.
Томовић и Вукобратовић, пионири роботике
Србији је, иначе, за прве покушаје прављења робота заслужан професор Рајко Томовић. Године 1963, градећи такозвану београдску руку, а интензивна истраживања су на Институту „Михајло Пупин” покренута радовима др Миодрага Вукобратовића. Најважнији корак у развоју такозване београдске школе роботике био је рад о такозваној тачки нула момента, који је објављен још 1969. године. То је теоријски модел кретања хуманоидног робота који је развио Вукобратовић и на коме се и данас заснива кретање свих врста андроида.
Шта све може Марко
Наш робот може да разговара с лекаром и дететом, прима и извршава гласовне команде. Руке робота имају антропоморфну структуру и могу да опонашају све покрете човека, а зглобови су функционално изведени, попут људских. Фонд речи може се допуњавати, јер робот има развијен дијалошки систем.
Робот разумева говорне команде различитих синтаксних конструкција, визуално препознаје предмете значајне за терапију, демонстрира одабране вежбе фине и грубе моторике, али и мимиком лица јасно показује емотивна стања: одобравање, (не)задовољство, радост…Марков задатак је да мотивише децу од четири до десетак година да што дуже издрже терапију која им је досадна и напорна.
Бранкица Јакшић,
Политика
