Најлепши цитати Моме Капора

30-04-2014 08:29:19 | | Моја Херцеговина/ mojenovosti.com |

Момо Капор је један од најчитанијих писаца српске књижевности. Приповедач урбане меланхолије, сликар, новинар и боем, осветлио је ствари поред којих често пролазимо а да се не окренемо. Његов стил је једноставан, али не искључује домишљатост, речитост и филозофију. Свака његова прича подсећа на ону блиску и тако људску причу из комшилука. Јунаци његових дела смо често ми сами. Сматрао је да су кајмак и инат једини србски бренд, а да је задатак писаца да сачувају лепоту. И после смрти наставио је да живи у својим делима, улицама Београда и у свакој нашој првој љубави. Уживајте у неким од његових најлепших цитата.
“Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав?”
“Сва су годишња доба пролазна – само је лето најпролазније! Једино је зима коначна, баш као и смрт.”
“Звезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде.”
“Осмехнеш ли се деци, она узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они се питају: “Зашто се овај смеје?”
“Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика, обично му саветујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем речи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају.”
“Кућа вам је увек тамо где после вечере имате да са неким попијете чашу вина.”
“Има ту и нерашчишћених рачуна, пријатељства која су се кидала забуном, неких дана и догађаја којих не желим да се сећам, погрешно протумачених поступака и гестова; те рибе пуштам да прођу кроз рупе моје искидане мреже, а задржавам само нека драга лица, неке године, неко време.”
“На данашњим девојкама примећујете њихов витки, високи раст, дуге ноге, уске кукове и широка рамена, слободни спортски корак, а последња ствар коју ћете на њима запазити су њихове очи, поглед и оно иза погледа.”
“Занимљиво је да љубавна писма чувају најчешће и најдуже жене којима живот није испунио оно што су очекивале. Писма измешана са фотографијама, на којима су све старије и све неутешније (фотографисани калеидоскоп пораза), последњи су доказ да су некада биле вољене и тражене, да су их вредни људи преклињали за мало милостиње у облику љубави.”
“Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима.”
“А шта је то љубав? Кад гледаш у звезде без разлога и кад поделиш жваку и кад поклониш цвет и уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Кад ономе кога волиш даш један гриз и кад поделиш са њим гуму за брисање на двоје и кад му даш један лиз! Кад нацрташ срце и унутра упишеш ваша два имена. Ако то није љубав, ја онда стварно не знам шта је!”
“Живети у Београду значи гледати са филозофским миром како преко ноћи обогаћене, бивше певачице из друмских крчми, купују сењачке виле пропалих аристократских породица.”
“Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којима ће да ћути.”