Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Подвиг витеза

Подвиг витеза

22-05-2016 12:18:07 | | / vostok.rs |

Александар Којић је у залеђу терориста провео пуна четири дана у Јуничкој шуми и здрав и читав се вратио у јединицу.


Из времена одбране државне границе према Албанији током 1998. године падобранци носе једно крваво сећање на страдање својих сабораца. Током једне акције, погинули су начелник Штаба бригаде потпуковник Горан Остојић, командант борбене групе, затим водник прве класе Срђан Станчетић, резервни водник прве класе Драган Душанић и војник Радош Церовић. Било је то 28. јула 1998. године.

Реч је о догађају који је болно одјекнуо у јавности, јер је Горан Остојић био изузетан човек и сјајан старешина, професионалац високог ауторитета, свестрани спортиста, човек којег су многи познавали. Лансиране су многе приче, колале су разне претпоставке и полуистине.

Заправо, падобранска борбена група је упала у потпуно окружење. Падобранци по својој намени иначе и иду у дубину противничких снага и задатке углавном и извршавају у окружењу. Њихова главна предност над противником је изненађење, које се остварује апсолутном тајношћу рада. Али и најбоље планиране борбене акције и операције, када је реч о извиђачким и противтерористичким дејствима, носе са собом висок ризик и неизвесност.

- Ушли смо превише дубоко у шуму, а бокови су нам били незаштићени. Имали смо само један правац за извлачење. Добили смо информацију да се велика група терориста пребацује иза наших леђа и затвара нам тај једини пут којим можемо да се извучемо, било је касно да било шта предузмемо. Неопходна помоћ била је далеко, а терористи свуда око нас. Кренули смо у пробој из окружења, а на нас су пуцали са неколико метара. Права је срећа да много више људи није погинуло. У том паклу секунде су значиле и живот и смрт - присећа се један старешина који је учествовао у акцији.

Током извлачења чекале су многобројне заседе. Требало се извући из веома тешке ситуације, а већ приликом првог покушаја погинуо је мајор Горан Остојић. Он је постхумно наредбом начелника Генералштаба ванредно унапређен у чин потпуковника. Команду над групом преузео је Змија. Током пробоја из окружења погинула су и остала три припадника јединице, а неколико падобранаца је рањено.

У акцији извлачења из окружења нестао је војник Александар Којић, касније назван Витез Која. Током падобранске обуке сваки војник се обучава да самостално извршава задатке, на земљи и у ваздуху. Витез Која се, избегавајући заседе и патроле терориста који су контролисали шуме на Јуничкој планини, након четири дана сам вратио у базу. Био је научен да преживи дуже време и у најтежим условима. Знао је да осматра, да се сакрије, правилно креће, прехрани... Захваљујући тим умећима, вратио се жив и здрав у матичну базу.

Неки припадници јединице су том приликом чак три пута свесно прошли кроз исте заседе. Нису хтели да оставе своје другове.

- Манча и ја смо добили задатак од Горана да извучемо једну групу људи у базу и да се поново вратимо са још једним возилом. Налетели смо на заседу у шуми. Припуцали су на нас из правца Жар-Колибе, са педесетак метара, а ја сам урадио једино што сам могао, додао гас и пројурио. У бази смо били безбедни, али смо морали да се вратимо и извршимо задатак до краја. Са мном је кренуо и Зли, да ми бар мало обезбеди ватрену подршку. Са два "пинцгауера" свесно смо ишли у исту заседу. Пуним гасом пројурили смо опет истим путем док су пуцали на нас. Када сам стигао до нашег ватреног положаја, чуо сам се са Гораном радио-везом. Он је са једном групом већ кренуо обилазним путем да разбије заседу на правцу нашег извлачења. Убрзо се Горан више није оглашавао, а Ђука се јавио тражећи помоћ, јер су имали рањеног саборца. Страховао сам да је то био Горан. Тешка слутња се обистинила. Сместили смо беживотно Гораново тело у каросерију трећег возила и кренули назад. Терористи су поставили положај одмах изнад пута и сачекали нас. Од њиховог оружја заштитила нас је густа шума. Стиснуо сам гас у очекивању да ме погоди неки метак. Био сам у првом возилу и без обзира на јаку ватру, прошли смо без огреботине, не знам ни сам како - присећа се Јагодинац једног од најболнијих тренутака у свом војевању.

Владица Крстић,
Новости