Жртвеник – љубавни поклон
Несвакидашње путешествије камена посвећеног врховном римском богу Јупитеру дуго скоро 1.800 година недавно је окончано...
Београд почетком деведесетих година. У граду влада прилично чудна атмосфера. Ратује се на неколико стотина километара удаљености, милиција шета градом у маскирним униформама, честе демонстрације, најосновније ствари се тешко или уопште не набављају. Царује „дојче” марка и препродавци исте. А да све буде још луђе, ноћни живот цвета. Тешко да је постојало време кад се више излазило. Клубови су се отварали на све стране, при том, не само они које су посећивали примерци људског рода са тренеркама упасаним до грла. И те како је било и оних других и другачијих, па се створила нека граница.
Била су то два света која се нису мешала. А ти другачији трудили су се да их некако мимоиђу војни позивари, док се ноћу ишло с концерта на концерт, са журке на журку. И све пуно. Сваке вечери. Једно од тада посећенијих места је била и „Барутана”, у простору Великог барутног магацина у Доњем граду Београдске тврђаве. Људи су се спуштали у камену салу, што на концерте, што на журке. А ти концерти и журке деловали су надреално у окружењу старих камених споменика.
Отприлике у то време, на неком концерту, нашао се и млади пар. И то на првом изласку. Дечко је помислио да му се коначно насмешила срећа кад је девојка пристала да оде са њим у „Барутану”. Боље место тешко да је постојало. Ем Калемегдан, ем клуб на тврђави. Све пуца од романтике. Међутим, дечко је очигледно сматрао да то није довољно. Погледавао је по клубу у покушају да нађе нешто чиме би могао да је фасцинира. И угледао је то нешто. У глави му се одмах избистрио план. Концерт се завршио, отпратио је девојку, па се негде пред зору вратио на Калемегдан. У „Барутани” нигде никога. Пришао је једном од споменика, мањем, који се прилично клатио у лежишту. Мало цимања и разглављивања и – споменик је био спреман за пребацивање. Девојка ће се сигурно врло изненадити кад ујутру на кућном прагу затекне нешто што би могло да се опише као надгробни споменик, са све машницом и ружом. Воли историју, свакако, а и лепо ће изгледати у њеној соби.
И споменик је послужио сврси, баш онако како се младић и надао. Даље је све ишло по протоколу, забављање, изласци, па на крају и брак и деца. Честе селидбе, а споменик све време са њима. Лепо изгледа у стану, а може да послужи и као држач за саксије. Свакако више него занимљив комад за неког ко воли антиквитете.
Београд, март ове године. Чудном игром случаја, нижепотписани сазнаје да негде на Новом Београду постоји тај споменик и да некадашњи момак и девојка из „Барутане” хоће да га се растосиљају. Мало распитивања, све да би се сазнало да су схватили да је таквом примерку ипак место у музеју. Али, ако би икако могло без дизања прашине. Распитивали су се около, чак су хтели да га оставе поред контејнера, уз дојаву неком од надлежних где се налази и да могу да га преузму. Од тога није било ништа.
Један пријатељски телефонски разговор са Оливером Вучковић из „Београдске тврђаве”, под чијом је надлежношћу Велики барутни магацин, неколико прослеђених фотографија, и ствар је готово решена. Она је фотографије показала Веселинки Лини Нинковић, саветнику у Народном музеју, која је одмах схватила о чему се ради. Никакав надгробни споменик, никаква стела, ради се о жртвенику Александра Севера, римског цара из трећег века. И мора хитно да се поново нађе у власништву Народног музеја.
Спасилачки тим је организован колико за сутрадан, у саставу Оливера Вучковић и Ненад Ђорђевић из „Београдске тврђаве”, Лина Нинковић, овај новинар и још један снажан момак. Све приватним аутомобилом, чије су споне, амортизери и осовине, сем петоро путника, имали да издрже и повелики камен у пртљажнику. Па докле стигнемо. Успут, Лина је показивала картицу из каталога музеја са фотографијом и описом дотичног жртвеника. То је тај, нема грешке.
Споменик је затечен у ходнику зграде, на свеопште одушевљење. Комад историје, и то важан, у београдском солитеру. При том добро очуван, без икаквих оштећења. Опет надреализам у пракси! Сада ваља спустити камен до приземља и убацити га у аутомобил. На сву срећу, лифт ради. Ко би пешке теглио стену од осамдесетак килограма низ степенице? А жртвеник, увијен у папир, како се не би оштетио, наставља своје путешествије.
На самом улазу нова невоља. Готово. Док је убациван у пртљажник аутомобила, на двадесет метара пролази возило интервентне бригаде полиције. Полако, мили пет на сат, а они изнутра гледају чудноват призор. У сред бела дана, сунце сија, а неки убацују у аутомобил нешто увијено у хартију. Као сцена из филма, само што је ово некако мало за леш или слично непочинство. Биће да ипак нисмо били довољно сумњиви, а и Оливера и Лина су давале на озбиљности, па су полицајци продужили. Жртвеник је коначно био на путу за Велики барутни магацин, где му је и место. Налегао је тачно у лежиште, из ког је ишчупан пре више од двадесет година. И дводеценијски чувари жртвеника коначно су могли да одахну. Операција спасавања успешно окончана, сви срећни, сви задовољни. А и они амортизери су издржали.
Београд, 1927. године. Град се ужурбано гради после рушења у Првом светском рату. Поготово на Горњем и Доњем Дорћолу, све од данашње улице Васе Чарапића, скоро до Дунава. Радници крче оно што је заостало од рушевина, руше старе чатрље, на чијем простору ничу нове куће и зграде, све лепша од лепше. Тако су копали и на углу улица Кнегиње Љубице и Симине. Успут наилазе на неке делове керамике, разне друге ситније предмете, што и није чудно кад се зна понешто о историји града и народима који су се смењивали на овом тлу. Још дубље копање, и пијук удара о неки камен.
На први поглед, обична каменчина. Таман кад су хтели да га разбију, увидели су да нешто није сасвим у реду. Биће ипак да није баш од оних уобичајених, деловао је некако обрађено. Људи су наставили да откопавају и убрзо им је пред очима нашао некакав споменик. Опет, ништа необично, наилазили су на то и раније, пошто је то ипак време када је и откривен највећи број камених споменика испод Београда. Ипак, овај је био готово потпуно очуван, а на себи је имао и некаква слова. После кратког већања, реше се да позову неког из Народног музеја јер, ако неко зна шта је то и откуд то ту, то су они.
То је био одличан потез, пошто се тада и многи антиквар и трговац старинама мотао по градилиштима. Откупљивали су све што су могли, на лицу места, право од копача, кад нико не гледа. Тим стварима би се касније потпуно изгубио траг и бог зна где је то све завршавало.
Они из музеја нису губили време, брже боље су се стуштили ка налазишту и преузели споменик. Слова су одмах растумачена: и дан данас пише да је војник Легије 4. Флавија тај жртвеник посветио Јупитеру, врховном римском богу, а на помен цара Александра Севера. Тако је жртвеник и смештен у прву половину 3. века, с обзиром на то да је дотични цар владао од 222. до 235. године, као последњи владар из династије Севера. Жртвеник је од кречњака, натпис је настао клесањем, а димензија 60 х 28 х 23 центиметра. Заведен је у инвентар музеја као део Збирке античких и средњевековних епиграфских и анепиграфских споменика, под инвентарним бројем 112. Обрађен је и припремљен за излагање.
Тридесетих година жртвеник је пребачен у лапидаријум Музеја кнеза Павла, постављен у парку између Новог и Старог двора, па су пролазници и посетиоци могли да виде камене споменике пронађене углавном на територији Београда. Не зна се тачно где је био касније, током и после Другог светског рата. Вероватно у музејским депоима. Излаган је и на неким отвореним просторима, да би се на крају смирио у Сали 1 Великог барутног магацина у Доњем граду Београдске тврђаве. Све до оних деведесетих.
Двадесет први мај 2016. године. Жртвеник, сређен и умивен, моћи ће да се погледа у Ноћи музеја. Све у много пута поменутој „Барутани”. Баш онде где му је и место. Смирио се после скоро 1.800 година. И надамо се да је ту крај његовим путешествијима.
Фотографије из архива ЈП 'Београдска тврђава'
Аутор: Немања Баћковић
