Како су цветале "Тикве"
Случај "Кад су цветале тикве" 1969. године био је и прекретница и културно-политички скандал. Овог маја, у Београдском драмском спремају се нове "Тикве". Зашто више не могу да изазову скандал, али и даље привлаче публику? Како их данас читамо?
"Тамо неке казалишне тиквице које не цвате и које је написао онај што је био на мрамору на Голом отоку!" Тако је Јосип Броз Тито описао дјело и писца. Представа "Кад су цветале тикве" скинута је с репертоара, а књига прогнана из библиотека и књижара. Данас, то је једно од најпопуларнијих романа, а представа ће се од овог маја поново играти у Београду.
Да ли су се "Тикве" промијениле, или су пак остале исте а све што нас окружује је другачије?
Година 1968. по много чему била је судбоносна. Узлет стваралачких слобода, критичко мишљење на европском таласу стиже и у СФР Југославију. У години која многе асоцира на велике студентске демонстрације, појављује се кратки роман "Кад су цветале тикве".
"Сама књига донијела је нешто ново, било је то нешто опуштено, а опет динамично - велико једно освјежење послије читавих деценија доста затворене можда и езотеричне прозе", објашњава професор др Владета Јанковић новине које је донио роман.
На свега стотинак страна, трагедија једног времена испричана је сировим и директим језиком главног јунака боксера из београдског насеља Душановац, јер је писац био опчињен фовором душановачких младића, које је слушао лежећи у болници, док се лијечио од туберкулозе.
"Кад су цветале тикве" - роман о одрастању, боксу, политици, емиграцији и, поврх свега, носталгији. И не само о томе. "Тикве" су зашле у забран, јер су проговориле и о теми о којој се скоро двије деценије ћутало.
"У тој књизи је субверзивно то што је једном поретку у лице рекла да је гнусан, репресиван, да је толике људе стрпао у логор без икаквог суђења и осудио без икаквог процеса и нигдје нема ниједне пресуде; у тој књизи је било ријечи о тој пресији над људима који су били без одбране и могућности да се бране и то тај режим није могао да поднесе јер је то била његова основна грешка", каже Вида Огњеновић, која је представу режирала 1984. године.
"О Голом отоку, да се не лажемо, није се говорило уопште, ни на који начин, ни посредно ни у алузијама, то је била табу тема, врло строго забрањена тема и свако је то знао", наглашава проф. Јанковић.
"Како су цветале тикве", а ко је "обрао бостан"
Књига је одушевила и читаоце и критику. Проблем је настао мало касније. На сцени.
Глумац Михаило Јанкетић, који је 1969. Године играо главну улогу, сматра да се представа одавно претворила у мит, иако је гледао мали број гледалаца.
Испоставило се да написана ријеч није имала тако велики одјек као она изговорена на сцени. Истовремено, дошло је и до мале промјене у драматизацији.
"Тако је испало да у роману нисам поменуо Голи оток, само сам поменуо Бакар који је био задња пошта за Голи оток, а Голи оток нисам. Послије сам у драми то споменуо, можда зато што сам већ знао да се у позоришној представи отворено говори о томе", објашњава Драгослав Михаиловић.
"Ту је некако у први план искочио лик старог Перишића, удбаша, директора боксерског клуба, и он је тај који је одједном привукао пажњу, играо га је Љуба Тадић, и ту је та кључна сцена која је довела до забране и свих посљедица: у једном тренутку главни јунак Љуба Врапче каже старом Перишићу пуковниоку Удбе 'гори сте него Нијемци'. И та је реченица одјекнула страшно и то је дошло до Тита и до тадашњег врха КПЈ и државе са посљедицама које сви знамо", објашњава Јанковић.
Ипак, да ли су се посљедице могле претпоставити? Од почетка проба, у лето 1969, знало се да државни врх на "Тикве" не гледа благонаклоно, иако, наизглед, није био узнемирен.
Јанкетић каже да је цијела екипа знала у шта се упушта, само су "изгледа сви били мало наивни и некако од политике скрајнути".
"Ми смо ушли у једну изванредно режирану, написану и одиграну представу, тако да ником није било ни на памет да се бави неким забрањеним темама које су проглашене неподобним и одједном је послије премијере то букнуло из неког неспоразума", каже Јанкетић.
Морао је то бити огроман неспоразум, јер Југословенско драмско позориште било је од прворазредног државног значаја, основано указом Јосипа Броза. Зато и не чуди што се свака ријеч изговорена на тој сцени - далеко чује.
Већ на премијери, високи партијски и државни функционери сигнализирали су Титу да се у ЈДП-у игра "нешто скаредно" и "непријатељска драма".
"Тито је непосредно послије премијере добио информацију Градског комитета Савеза комуниста Београда у којој се детаљно анализра ситуација која се доживљава као велики скандал у култури Београда. Каже се да је изведена премијера, драматизован роман Драгослава Михаиловића, да су критике врло позитивне и цитирају се неке критике и романа и представе, али се онда прави рез и каже 'неколико политичких радника који су гледали једнодушни су у мишљењу да је аутор судбину једне породице, а посебно главног јунака, узео као повод да пласира неприхватљиве политичке ставове који доводе у сумњу цјелину политике Савеза комуниста и Југославије, ни мање ни више'", објашњава ситуацију новинар и публициста Перо Симић, који је увидом у Титов архив пронашао и документе о представи.
"Сад можете мислити колико је то било опасно бавити се том темом кад су сви критичари просто били одушевљени до те мере да се то није могло ни читати: како је та представа добра, како су глумци савршени, како је режија, како је текст... Који су, после неколико дана, са једним часним изузетком, сви написали другу критику - потпуно обрнуто, где су се сад бавили не оним што је била њихова дужност, него политичким коментарисањем онога што се у тој причи дешава, да би остали у редакцијама својих листова", присећа се Михаило Јанкетић.
Написи у штампи заиста су деловали шизофрено. Најпре текстови о великом успеху представе, у којима није било ни речи о оном о чему је Београд већ почео да шапуће. А онда, преко ноћи, појављују се наговештаји у "Студенту" и "Експресу" у виду препорука "погледајте тикве док није пукла тиква", спекулише се о "болешљивости глумаца", а 18. октобра "Новости" објављују карикатуру Бојана Ступице на којиј пише: "Ја садио тикве, а обрао бостан"! Порука је јасна!
Све што се догађало тих дана било је део уобичајене методологије сламања и притисака, да се људи поколебају, застраше. И као да то већ само по себи није било довољно, уследило је и обраћање с највишег нивоа. 25. октобра, говорећи о пољопривреди у Зрењанину, Тито је говорио и о "Тиквама". То је било други пут у животу да маршал јавно критикује књижевно дело.
Представа више није извођена, а нису прошли без последица ни они који су у њој учествовали.
Михаило Јанкетић остао је без ордена рада, који му је већ био додељен и неколико година није радио у позоришту. Писац Драгослав Михаиловић, иначе оптерећен и голооточким искуством, годинама је био под присмотром ДБ-а и добио је свој досије у Архиву Јосипа Броза.
"После представе, књига је такорећи била забрањена, иако она није била правно, полицијски, судски забрањена, она је избачена, чак и моја прва књига - обе су биле избачене из библиотека и књижара. И кад су полицајци улазили у неку кућу, неким другим послом, због нечег другог и неке друге кривице која је негде постојала, ако би приметили моју књигу они би је запленили и записали да су запленили забрањену књигу", присећа се Драгослав Михаиловић.
Редитељ Боро Драшковић скоро три деценије није радио у позоришту, а и данас не жели да говори о тој 1969-ој. О представи која му је "изменила и радну биографију и лични живот", све што је имао да каже написао је у књизи "Равнотежа".
"Тај догађај у вези са забраном 'Тикава' била једна од преломних тачака у историји наше културе 20. вијека, српске културе, јер тада је кренуо један отпор према забранама, према идеолошким притисцима, према диктату Комунистичке партије", објашњава професор Јанковић.
Заиста, убрзо почињу да се нижу трибине о социјализму и култури, о јавној речи... На једној од тих трибина, Михиз је рекао да је чак и у обреновићевској Србији било више слободе него у Титовој Југославији и да је Радоје Домановић живио већу слободу него што је у то вријеме има неки наш писац.
Почетком 70-их услиједио је "црни талас" са свим посљедицама, забранама, хапшењима и осудама на робију.
"Постојала је и та унутрашња цензура где се читао текст на више нивоа - до директора драме па савјета једног, другог, а мислим да су многе текстове носили и даље у неке установе које су надгледале наш рад", каже Вида Огњеновић.
