Одговор Москве и Техерана Америци

06-05-2014 12:49:44 | | Фонд Стратешке Културе/ mojenovosti.com |

Иако немају појма шта све може да се догоди, америчке стратеге одржава идеја хладног рата са Кремљом. Тежња Беле куће да Русију прикаже као кривца за оно што се дешава у Украјини у међународној заједници не наилази на подршку. Вашингтону држе страну само његови сателити, јер чак ни земље које су чланице НАТО-а не могу да постигну сагласност на националном нивоу. То, што се Американци позивају на антируске одлуке Европске комисије не мора уопште да се рачуна, јер услове у њој диктира тридесетак комесара које поставља сама Европска комисија, на чије мишљење главне земље Старог Света не обраћају много пажње. Политика коју Сједињене Државе воде у Украјини има мало заједничког са интересима великог броја држава, међу којима је и једна од водећих на Блиском Истоку – Иран.

Пре неколико дана је ирански верски званичник, ајатолах Ахмад Хатами на традиционалној молитви петком на Техеранском универзитету америчко мешање назвао „акт агресије“. „Уплитање САД у догађаје у Украјини ту је државу довело на саму ивицу рата“ – изјавио је ајатолах Хатами. Његова оцена одражава позицију иранског руководства, мада Сједињене Државе не прекидају покушаје да Иран представе као земљу која тежи да противуречности између ње и Русије искористи за сопствене интересе. Шире се измишљотине да је Техеран спреман да нагло спусти цене нафте како би нашкодио интересима Русије, те да у Европи руски гас замени својим. Вашингтон је у ствари заплашен могућношћу мера које Кремљ може да направи као одговор на све то и зато покушава да онемогући одлучно усмеравање Москве према Техерану. Многи мисле да је то баш оно, што може да постане најефикаснији одговор на покушаје САД да на Блиском Истоку спроводи диктат. Стратешка алијанса Русије и Ирана може да натера Вашингтон да јако далеко од Источне Европе на себи осети последице своје украјинске авантуре. То не би била некаква „геополитичка освета“ Американцима, већ је сасвим умесно да рећи да се ради о руској консеквентној заштити својих националних интереса у заједници са државом која осећа потребу да се ослободи диктата Сједињених Држава.

А прво што би у том правцу могла да учини Москва, највероватније је да Белој кући одузме полуге њеног притиска на Техеран, односно да сруши америчку конструкцију антииранских санкција. Јер Русија се потписала само под санкцијама Савета безбедности Уједињених Нација, и једнострана ограничења која доносе Сједињене Државе и Европска Унија она сматра за незаконите. Сада је Кремљ својим кораком, учињеним у сусрет Техерану, потврдио да нема намеру да мења своје ставове. Русија и Иран су успешно завршили преговоре о испоруци руских роба у размену за иранску нафту. Укупна вредност уговора може да досегне 20 милијарди долара. Ради се о плановима за куповину 500 хиљада барела иранске нафте дневно. При том, тај посао између Русије и Ирана не крши међународне санкције које су уведене Ирану, а то је одмах у Вашингтону изазвало реакцију сличну хистерији.

Пошто се појавило саопштење о договореном послу, секретар за штампу председника САД Џеј Карни је изјавио да Бела кућа намерава да, уколико уговор заиста буде остварен, уведе санкције и Техерану и Москви. „Нама је потпуно, безгранично јасно, да сваки сличан уговор може да доспе под санкције јер представља ризик који ће „шесторки“ компликовати постизање потпуног споразума (у вези са иранским нуклеарним програмом), уколико га можда и сасвим не растури“ – сматра Стејт дипартмент САД. У ствари – све је потпуно другачије. Русија и Иран преговарају о послу са нафтом, потпуно засебно од позиције САД, како би компликовали покушај Обамине администрације да донесе нове санкције против Техерана које њихов Конгрес већ припрема. Кремљ одбацује позиве САД да не потписује тај уговор са Техераном. Заменик министра иностраних послова Русије Сергеј Рјабков је изјавио да ширење руско-иранске трговине представља „природан процес и да он у себи не садржи ни један елемент који би за било кога представљао политички и економски изазов“. Он је прилаз САД окарактерисао као стварање „вештачких препрека“ за развој руско-иранске сарадње.

У Белој кући, мислећи о чланству Украјине у НАТО-у, сматра се да председник Путин хоће да направи „нови светски поредак“ који би негирао принцип према коме „земље имају слободу да саме бирају алијансе“. Враћајући се на време хладног рата, Вашингтон захтева од земаља из НАТО-а да повећају трошкове за одбрану и да се трансформишу у чвршћи војни савез који ће бити јасно усмерен против Русије. Амерички сценарио је већ написан: у НАТО примити Украјину, Молдавију, Грузију и Азербејџан, јединице и авијацију САД распоредити у Пољској и балтичким земљама. Војно блокирајући Русију, правећи нова сабиралишта уз границе са Русијом, Вашингтон се бори за своју „слободу да бира алијансу“, а Москви указује да војно-техничка сарадња са Ираном не сме да постоји. Већ само то је апсолутно довољан и ваљан разлог да се Русија врати на потпуну војно-техничку сарадњу са Ираном. За почетак би могао да се обнови уговор о испорукама комплета С-300.

Јер и уколико би то остварила, баш као и са уговором о куповини иранске нафте у размену за различиту робу, Русија не би прекршила услове Резолуције 1929 од 9.06 2010, коју је донео Савет безбедности УН, а која је постала повод за привремено обустављање извршења руских обавеза према Ирану које се односе на „ЗРК С-300“, тј. на противавионске ракетне комплете С-300. Али, ограничења из те Резолуције се не односе на С-300 јер ти ЗРК спадају у одбрамбене, те њихова продаја Ирану није у супротности ни са каквим међународним споразумом. У своје време Вашингтон је одао признање Русији због њене „уздржаности“ у вези са реализацијом тог уговора. Представник Стејт дипартмента Филип Кроули констатује да „резолуција коју је донео Савет безбедности управо позива све земље да буду пажљиве и покажу уздржаност у продаји било које врсте наоружања“. При том се сложио да резолуција Савета безбедности није забранила продају С-300. Произилази да је Москва раскинула своју војну сарадњу са Техераном како би од Вашингтона добила признање за „уздржаност“!

Очигледно је дошло време да се „грешке исправе“ и у односу на сарадњу са Сједињеним Државама у вези са Авганистаном. У Техерану се сматра да продужавање војног присуства САД и НАТО-а у Авганистану може да има негативне последице и за ту земљу, и за регион уопште. Тешко је не прихватити аргументе Иранаца који сматрају да Авганистан може да постане она полуга помоћу које би САД почеле да регулишу, водећи рачуна да то буде корисно само за себе, ниво претњи државама које се граниче са Авганистаном. Тим пре, што Авганистанци не желе да потпишу колонијални споразум са Американцима чији је циљ да се још дуго задрже у тој земљи. Сада, када је блок НАТО-а објавио да привремено обуставља војну сарадњу са Русијом, има смисла и да Русија одбије даљу сарадњу са чланицама НАТО-а у односу на Авганистан, јер је та сарадња и тако потпуно небитна за њу. Алијанса не жури да прекине сарадњу која се односи на коришћење транзитног чвора НАТО-а у Уљановску, преко кога се врши пребацивање људи и роба у Авганистан, али Москва би могла да у било ком тренутку који би јој одговарао донесе са своје стране такву одлуку…

Да подсетимо да ни отопљавање односа између Вашингтона и Техерана, ни уступци које на преговорима о иранском нуклеарном програму чини нова иранска дипломатија, нису изменили позицију САД, које одбијају да дозволе учествовање Ирана у мирењу Сиријаца. По нивоу свог утицаја на кризу у Сирији Иран је међу првима. Без обзира на то, остајући у запећку у вези са сиријским догађајима, Техеран је одгурнут у страну од међународних напора за регулисање сиријског конфликта. На тај начин Вашингтон провоцира Иран и истовремено хоће да изнервира Москву. У новим условима и у сиријском правцу алијанса Русије и Ирана мирно може да постане конкуренција Сједињеним Државама које се ослањају на сарадњу са терористичком интернационалом.

За ову годину се припрема званична посета В.Путина Ирану. Осим настављања развоја регионалног партнерства очекује се да Русија и Иран могу да дођу до Уговора о пријатељству и сарадњи у оквиру нове сигнализације билатералних односа. Иранска страна је заинтересована за настављање сарадње са Русијом у области атомске енергетике. Усмеравање ка вишим нивоима је потребно и за Конвенцију о правном статусу Каспијске регије. Постоји обострани интерес за заједничко пројектовање у нафтној грани Ирана, у освајању космоса, у развоју путне инфраструктуре. Али у овом тренутку је најважније да се не погледа у Вашингтон при одређивању дубине и величине билатералне сарадње. Баш како се каже у персијској пословици: „Пас лаје, ветар носи, а караван наставља пут“.

Аутор: Николај Бобкин