Ко изводи “обојену револуцију” над Републиком Србском?

05-06-2016 11:08:31 | | / vostok.rs |


Одговор на насловно питање врло је једноставан: Владимир Путин, Сергеј Лавров, Сергеј Шојгу, генерал Леонид Ивашов, академик Александар Дугин… У актуелном руском “игроказу” кључне марионете су Милорад Додик и Младен Босић.

Уколико сам уводом привукао читалачку пажњу – одлично! Немам намјеру никог понаособ убјеђивати у основаност мојих сумњи, но, надам се да ћу успјети бар дио јавности понукати на размишљање, јер у овако комплексној ситуацији озбиљно промишљање чини кључну претпоставку наше будућности и нашег опстанка.

Свака иоле озбиљна анализа почива на квалитетно одабраном полазишту. У овом случају опредијелићу се за један навод који мјесецима доминира у сфери медија, јавног дискурса и спознаје уопште: Република Србска је угрожена „обојеном револуцијом“. Сви ти силни стручњаци какви тврде да је Србска угрожена оваквим обликом превратничког дјеловања (ваљда термином „револуција“ упућују на насилне и радикалне промјене!?) налазе се у проблему неадекватног терминолошког поимања проблема. Уколико доиста желе устврдити да Сједињене Државе, НАТО или други релевантни субјекти Запада настоје Српску дестабилизовати кориштењем специјалних облика дејстава претходно примијењених у Сирији, Украјини, Либији и ино, онда треба да и користе адекватан назив Фореигн Интернал Дефенце или ФИД операције. Значи, примјерени преводи назива били би: „Операције које немају ратни карактер“, „Операције из свих димензија“ или „Операције изван оружаног стања“ - како су Американци преименовали „Стратегије сукоба ниског интензитета“ након 1993. године и то јасно дефинисали кроз Правило Пентагона ФМ 100-5. Зашто наши уважени стручњаци не користе овакве називе? Можда због знања да ФИД операције својим потписом одобрава или налаже лично предсједник Сједињених Држава и недостатка храбрости да прозову Барака Обаму? Или, прије ће бити, своје манипулације или заблуде задржавају на нивоу „локалне употребе“?

Сљедећи навод који доминира нашом инструментализованом свијешћу и функционално треба да нас застрашује, хомогенизује, поларизује и (укупно) дестабилизује јесте: Погледајте шта се дешава у Македонији! При том „стручњаци“ редовно алудирају се на идентичан сценариј, на исте ино финансијере, циљеве, планове и ино. Немају овакви наводи много везе са здравим разумом, али (ето!) пролазе код ионако ксенофобног пука. Дакле, разријешимо дилеме око Македоније.

Прошле године, много прије билокаквих назнака кризе, више пута сам писао о томе како ће македонски политички заокрет према источним партнерима, а посебице због подржавања мега-пројеката Турског гасовода и Пута свиле, резултирати америчком ФИД операцијом озбиљне политичке и безбједносне дестабилизације. Најаву предсједника Иванова да ће се одазвати Путиновом позиву за обиљежавање Дана побједе (војној паради) окарактерисао сам као „окидач“ након ког ће услиједити чак и примјена терористичких аката од стране инструментализовних албанских екстремиста. На моје жаљење и македонску несрећу кумановски терористички напад „у дан“ је потврдио моје сумње.

Касније објављене силне дезинформације о томе како је македонска власт организовала овај напад и слично управо су најбољи показатељ како је овде у питању ФИД операција и то регионалног карактера - изведена истовремено над Македонијом, Турском и Грчком. Морамо знати да су у то вријеме чињени снажни притисци на Турску и Грчку да одустану од Турског тока и све јаче „спреге“ са Путином. На крају је дестабилизацијом Македоније управо Турској и Грчкој упућена јасна порука да овај гасни коридор „завршава“ на њиховим границама, па ма шта они (заједно са Путином) чинили. Како то обично бива – америчке замисли успијевају и убрзо је идеја Турског гасовода „смртно скончала“, заједно са свим политичким, економским и безбједносним процесима повезаним са овом идејом, а какви су могли и требали човјечанство мијењати набоље.

Овим долазимо до данашњих дешавања у Македонији. Како сам много пута писао инструментализоване кризе или „Операције из свих димензија“, баш као и свака друга друштвена криза, увијек садрже укључивање различитих домаћих и иностраних субјеката (политичких, обавјештајних, манипулативних и ино), те каналисање кризе у правцима интереса укључених актера. Деактивирањем пројекта Турског гасовода Сједињене Државе, бар на нивоу политичког врха, престале су бити заинтересоване за даљу дестабилизацију Македоније, а посебно због посвећивања новим и много тежим изазовима. Но, тиме криза није окончана, него је настављена од стране различитих „играча“ који у свему томе траже неку шансу, корист или интерес. Немају актуелна македонска дешавања апсолутно никакве везе са Републиком Србском, а понајмање на начин какав се манипулативно сугерише јавности.

АМЕРИЧКА ФИД ОПЕРАЦИЈА НАД БОСНОМ И ХЕРЦЕГОВИНОМ

Да би схватили есенцију данашњих догађања морамо се вратити неколико година уназад – конкретно на 2013. годину и на тада актуелни пројекат Јужни ток (уобзиривши и многе друге руске и кинеске пројекте). Суштински, над Бугарском су Сједињене Државе примијениле идентичан образац какав сам претходно описао. У оквиру притисака на бугарске власти започета је дестабилизација ширег западнобалканског простора, а почетком сљедеће године посебно фокусирана на БиХ. Јасно је предочено гдје Јужни ток „завршава“ и Бугари су сасвим логично одустали од овог пројекта – извора крвопролића. Инструментализована дестабилизација фокусирана је на БиХ из врло прагматичних разлога: дестабилизација БиХ увијек значи регионалну дестабилизацију, ова земља је настала на кризи и криза је овде „природно стање“, постојања врло развијене америчке логистике, нефункционалног система безбједности и ино.

Но, за схватање данашње ситуације кључно је знати да ФИД операције започињу примјеном политичких, финансијских, обавјештајних, медијских и иних инструмената, али и да планови операција увијек садрже директно оружано укључивање као коначну мјеру реализације зацртаних циљева. Уколико Американци жељене циљеве успију остварити неоружаним дејствима тим боље по њих и по земљу коју нападају, но све њихове доктрине засноване су на примјени оружане силе, а њихова моћ почива на чињеници да су у реализацији својих наума увијек спремни на „бомбардовање“. Па било то и у форми „милосрђа“, мировних мисија или како год. Одавно није важно шта Американци доиста чине, него како то глобалној јавности презентују.

У фебруару 2014. године израдио сам заиста свеобухватну анализу угрожености Републике Српске тадашњом ескалацијом протеста, уз апострофирање како је у питању реализација америчке ФИД Операције на плану заустављања руско-кинеских пројеката и интегративних процеса какви произилазе из истих. Упозорио сам како даља радикализација кризе може бити злоупотребљена на начин да двојица чланова предсјеништа (прегласавањем трећег) упуте апел за помоћ НАТО снагама зарад „стабилизације“ прилика. При том сам појаснио како се треба прибојавати да је такав исход „кризе“ унапријед договорен, да је за реализацију интервенције потребно врло кратко вријеме и релативно мале снаге јер су сви генератори кризе под директном америчком контролом и ино. Поновном окупацијом БиХ управо се Србија (као сљедећа и кључна тачка Јужног тока) доводи у крајње неповољну ситуацију избора између дестабилизације јужне покрајине (шиптарским екстремизмом) или повиновања америчким захтјевима. И ова ФИД Операција је оновременски успјела, само данас видимо њене крајње неочекиване рефлексије у виду руског одговора.

На другој страни, већ прве назнаке насилног заустављања Јужног тока код руског државног и војног врха буде свијест о мањкавостима сопственог система безбједности, геополитичког (ре)позиционирања, некоординисаности између економских и безбједносних субјеката и ино. Нови министар одбране Сергеј Шојгу већ 2013. године у оквиру Главне обавјештајне управе (поново!) формира Снаге за специјалне операције, пандан америчким снагама. Управо формирање оваквих јединица указивало је на битно другачији руски приступ глобалним изазовима, уз напомену да је Совјетска армија некада имала чак 11 бригада за специјалне операције од каквих је зазирао цио свијет. Свјесни своје слабости у домену информационог ратовања Русија започиње са развијањем капацитета потребних за овакав вид дјеловања (на већ глобално препознатљиви РТ формира се и агенција Спутник). Ниво руске заинтересованост за Балкан можда понајбоље осликава управо „поплава“ проруских медија на нашим просторима. Овим (напокон!) долазимо до суштине актуелних дешавања и разлога емитовња овог текста.

РУСКА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА БАЛКАНА

Да не живим у Републици Србској и да не страхујем за будућност поново бих Владимиру Путину честитао за маестрално одиграним геополитичким и геостратешким потезима. За врло кратко вријеме (задњих двије године) на плану информационог ратовања остварио је завидне резултате и то у изнимно неповољним условима. На буквално сваку америчку или западњачку медијску „бомбу“ он данас одговара кориштењем сопствених, па чак и противничких, ресурса. У контексту сиријске интервенције демонстрирао је изванредну координацију политичких, војних и масмедијалних капацитета – како предње рекох за такву намјену припремљених. Ма шта његови противници говорили и ма како покушавали манипулисати једно је непобитно – Путина на глобалном плану перципирају као хероја, као најмоћнијег појединца данашњице. Истовремено, више нико не негира да је Русија свјетска сила. Свијет је постао биполаран!

На оном најважнијем локалитету позиционирања великих сила, на црноморском региону, анексијом Крима Владимир Владимировић је додатно ојачао руску позицију. На подручју Медитерана сиријском интервенцијом сачувао је руске базе и чак их додатно ојачао (правдајући то интервенцијом). Можемо набрајати и друге примјере геостратешког дјеловања, но фокусирајмо се на Западни Балкан и на Путинов одговор према ранијим/описаним америчким дејствима. Уколико актуелне потезе желимо посматрати кроз стручно-безбједносну призму, онда недвосмислено можемо рећи да су у питању одличне реакције на изнуђену ситуацију.

Шта се овде тачно догађа? Врло вјештим политичким, медијским, обавјештајним и другим средствима Русија се „накачила“ на предње поменуту америчку дестабилизацију Балкана. Сад произведену кризу каналише у правцу сопствених интереса и геостратешких замисли, а све се суштински своди на стварање претпоставки за евентуалну руску интервенцију на Балкану. Русија ствара претпоставке за властито војно позиционирање у „срцу“ Балкана, баш по идентичној матрици какву су Американци припремали и то (врхунски!) користећи туђе претходно дестабилизационо дјеловање за маскирање својих дејстава. Иначе, такво дјеловање у безбједносној терминологији познато је као примјена „лажних застава“. Управо на том плану показала се оправданост формирања низа проруских медија каквима свједочимо у посљедње вријеме.

Значи, раније америчке пројекције да дестабилизују ексјугославенски простор и то искористе за евентуалну (у случају потребе) интервенцију и војно позиционирање, данас Путин користи за идентичну сврху. Због чега то ради? Просто, да Сједињеним Државама демонстрира да нису одабрали добар начин спречавања његових енергетских и економских пројеката. Овим показује да и он може дестабилизовати Балкан до нивоа упућивања „апела за помоћ“. Чијег? Па Републике Српске и њеног предсједника Милорада Додика! Како ће се све ово рефлектовати на Сјеверни ток 2, на реактивирање идеје Јужног тока, па на још увијек актуелне кинеске пројекте Пут свиле и Кина + 16, те на друге међусобно повезане и преплетене мега-пројекте остаје да се види, но, једно је „зацементирано“ – Американци више немају „ексклузивитет“ на дестабилизацију Балкана.

Елем, морамо идеју руске интервенције на Балкану посматрати и кроз тренутне НАТО активности јачања снага на европским границама Русије. Сјеверноатланска алијанса тренутно дјелује на сјеверном правцу (балтичко-пољском или источноевропском), те на јужном – црноморском. Оба правца носе своје опасности и тешкоће, но, мање-више сви су сагласни да је сјеверни правац за руске противактивности много једноставнији. Ту сви актери страхују од руске широке ваздушно-копнене офанзиве каква ће „збрисати све пред собом“. Проблем је размјештање ракетних система у Румунији и како уопште одговорити на овом правцу напада(?), а у питању је црноморски регион као полазиште свих великих/историјских оружаних похода. Запитајмо се: колико би некакав руски „коњичев скок“ на територију Републике Српске из темеља промијенио актуелне замисли и дешавања? У ком правцу би онда биле усмјерене ракете из румунских база?

Одлично сам свјестан да је са милион објашњења могуће побијати овакву идеју руског позиционирања. Међутим, слиједи и сасвим логично питање: ко ће и како отјерати руске снаге са заузетог подручја? Можда НАТО? Американци? Овде ће неки вјероватно помислити како би један овакав руски потез проузроковао гомилање натовских снага и на Балкану и на руским границама. Но, да ли је тако? Уколико Русија изведе један овакав потез то аутоматизмом значи да је спремна на сукоб глобалних размјера. Треба се са тим суочити, а у свијету је мало оних спремних на тако нешто. При том, ако је неко заборавио, оваква руска интервенција услиједила би након дестабилизације и угрожавања Републике Српске, те након апела за помоћ њеног предсједника Додика. О томе шта „у ширем контексту“ значи једна оваква војна акција расправљало би се у Савјету безбједности УН (гле чуда, гдје Руси имају право вета), разматрале би се санкције умјесто војне реакције (као послије Крима), те медијски у недоглед „препуцавало“ (гдје и Путин има своје ресурсе). Лично мислим да би се са стране Запада „тресла гора, а родио миш“.

Дакле, нисам видовит и није ми познато шта ће се догодити, али сматрам да руску интервенцију на Балкану никако не би требало искључити као Путинов наредни потез. У даљем ћу се фокусирати ту фамозну „обојену револуцију“ каква угрожава Српску и, како рекох, Путину доноси „легитимитет“ за сличне сценарије.

РЕВОЛУЦИЈА БЕЗ РЕВОЛУЦИОНАРА

Фасцинантно је како Путин учи од својих противника. Писао сам о томе како је украјинска криза темпирана у вријеме одржавања Олимпијских игара у Шочију, дакле кад су актери били потпуно сигурни да Русија неће оружано, па чак ни „тврдо“, одговорити. Сад имамо руски одговор у вријеме америчких предсједничких избора као врло неугодан тренутак за противника. Како се избори буду примицали, и у Србској и у Америци, тако ће се ситуација на Балкану радикализовати – у то сам сасвим убијеђен.

Елем, проанализирајмо како смо уопште дошли до јавне расправе о реализацији америчке „обојене револуције“ над Србском. Просто, унутар србских и посебно унутар сијасета тих „проруских“ медија још од 2013. године постоји континуирано разобличавање кризе какву Американци објективно јесу проузроковали. Каснијим македонским и регионалним догађањима само су подгријаване ове теме. Кад к томе додамо да су Сједињене Државе над србским народом од 1990. године до данас извеле чак 10-ак ФИД операција и ко зна колико ад хок напада, онда за овакве теме добијамо „море доказа“. Значи, у питању је једна увијек присутна тема. Обзиром да западнобалканским простором и даље доминирају нарцизми и анимозитети „малих разлика“ тиме овакве теме увијек имају регионални карактер, а врло су занимљиве европској и свјетској јавности. Нормално, јачање руских информационих капацитета је додатно „глобализовало“ проблеме.

На све то Милорад Додик, зарад политичких поена, а понајвише зарад скретања пажње јавности са све тежих социјалних проблема, политичке опоненте оптужује за саучествовање у „обојеној револуцији“. Данас је чак ирелевантно да ли је ова идеја произашла из његове главе или је пласирана од стране „аналитичара“, но чињеница је да је ова мантра постала „сензација“ чак глобалног нивоа. Нормално, свака акција производи реакцију, па и Младен Босић и „компанија“ радикализују нападе на Додика, шта Српску уводи у својеврсно „врзино коло“ у ком главну ријеч воде – медији! Данас више нисмо у стању разликовати илузије од стварности. Прегледавањем „србских“ медија стиче се утисак да је свјетски рат одавно започео, међутим, кад билокоју од медијски пласираних „теорија“ покушамо провјерити на терену непобитно утврђујемо да су у питању тек лоше изрежирани и ничим утемељени спинови. Зато појединци у терминологији све чешће користе појам „хибридни рат“. Значи, у безбједносној терминилогији ти „хибриди“ и „револуционарно шаренило“ немају аман никаквог утемељења и просто служе као средства манипулације.

Овде морам изнијети и један пластичан примјер манипулације. Све те тврдње како „револуцију“ финансира или организује Џорџ Сорош и његово Отворено друштво врло су провјерљиве обзиром да су у питању субјекти какви на нашем простору дјелују преко двије деценије. Довољно је ући у њихове финансијске извјештаје и утврдити како су настале поједине политичке опције, како поједини „независно-алтернативни“ медији, кад и у какве сврхе су донације интензивиране, а кад су и након којих ФИД операција драстично кресане. Уз то, зашто нити један „стручњак“ не помене ко је „ексклузивни директор“ Отвореног друштва? У питању је несуђени члан Предсједништва БиХ – Јакоб Финци, иначе особа каква је Србској нанијела бројне тешке ударце. Финци је и предсједник босанско-херцеговачког огранка организације „Мост Исток-Запад“ (ЕWБ), дакле балканске компоненте Трилатералне комисије. Инсинуира се како Сорош, као експонент Трилатерале, руши Додика и Вучића, а кад уђете на сајт ЕWБ-а видите све саме предсједничке кумове, савјетнике, министре, државне секретаре и друге миљенике. Одавно истичем проблем превеликог утицаја Трилатерале на Додика и Вучића, а сад бих требао да повјерујем у некакве дијаметрално супротне спинове. Могуће је оваквих примјера навести небројено, но, поента је увијек иста – код неупућене масе пролазе свакојаке мантре.

Само, наш (Републике Српске) кључни проблем лежи у чињеници да су спорне илузије одавно превазишле регионалне оквире и постале „свјетско питање“. Дан пред заказане протесте у Бањолуци пласирана је вијест према којој Владимир Путин лично, главом и брадом, тврди да ће протести ескалирати насиљем, након чега ће започети „балкански рат“ против Српске, Македоније и Србије. Тврди се како је руска обавјештајна служба доставила Србској конкретне податке о актерима и модалитетима произвођења хаоса, те да ће дестабилизација резултирати америчким војним позиционирањем на Балкану. Није проблем што су догађаји демантовали Путинове наводе, него што он одлично зна да су амерички планови деактивирани након разваљивања руско-турске коалиције и Турског тока(у односу на БиХ чак годину раније стопирањем Јужног тока). Уосталом, да је Американцима рушење Додика био циљ, па зар би он опстао оволике године? Додик располаже „силом“ од нешто преко шест хиљада полицајаца просјечне старости 43 године, наоружаних пиштољима и са стотињак пушака. Изгледа да је Додикова галама „убојитије оружје“ од Садамових, Гадафијевих или Асадових трупа!?

Елем, изјаве руских званичника ипак садрже одређене „задршке“ уобичајене за дипломатско дјеловање. Тад наступају свјетски познати и признати аналитичари, од којих и одређен број западних, са ничим ограниченим опсервацијама. Кад један од најпознатијих геополитичара данашњице, професор са Ломоносова Александар Дугин пише: „...Република Србска у време Милорада Додика није ишла путем саме Србије која последњих година све више (макар и принудно) игра како Запад свира. Управо је у Републици Србској сачувано критично етносоцијално језгро правих Срба, несломљених, неклонулих, који нису издали своју веру, себе саме... И можда је Милорад Додик данас главна фигура у противофанзиви словенског православног света?“ требало би да се озбиљно забринемо. Зашто? Па професор или не познаје Додика, или намјерно манипулише јавношчу.

Истовремено, реномирани геостратег генерал Леонид Ивашов у ауторском тексту тврди: „Република Србска у Босни и Херцеговини се подвргава покушајима државног удара и удаљавања са политичке арене популарног председника Милорада Додика.“. Само по себи такав навод и не би био „страшан“ да текст не носи наслов „НАТО се спрема за рат са Русијом током 2017. године“. Увијек идентична матрица – НАТО дестабилизује Балкан са циљем стварања претпоставки за војно интервенисање. Вјеројатно ће Барак Обама у задњим мјесецима мандата наложити или одобрити такву операцију!? Мало вјеројатно! Међутим, морамо примијетити да се Република Србска поистовјећује са Милорадом Додиком, односно да се напади на Додика тумаче као „свесрбско, свеславенско и свеправославно“ угрожавање. Ствара се перцепција да Додиков „апел за помоћ“ добија чак глобалну тежину и значај. При том, морам апострофирати како Додика посредно инструментализују за упућивање једног таквог „позива“, умјесто да му Путин тако нешто предложи директно. Значи, оставља Путин себи и те какав простор за премишљање око Додикових вапаја и процјену ситуације.

Овде се морам вратити на генерала Ивашова. Нисам сигуран колико је јавности познато да су Американци, након спознаје да агресија на СРЈ не иде жељеном динамиком, а да ће копнена офанзива резултирати фијаском, у Бону организовали тајне преговоре да руском делегацијом. Руси су о окончању рата преговарали са злочинцима без знања Слободана Милошевића и државног врха СРЈ. Након постигнутог договора услиједио је онај фамозни састанак кад је Марти Атисари запријетио Милошевићу да ће му „Београд бити раван као тај сто“, показујући на сто око ког су сједили. Вођа руске делегације Виталиј Черномирдин је потврдио ову пријетњу и Милошевића навео на преговоре. Леонид Ивашов био је на челу војног дијела руске делегације и касније је тврдио како је са америчким генералима постигао по Русију и Србију изванредан договор, а какав је Черномирдин у дилу са Ал Гором одбио и реализовао „велеиздају“ каквој се нико није надао. Можда су генералови наводи и истинити, само нема доказа и свједока који би то поткријепили. У коначници, управо генерал Ивашов је реализовао онај фамозни „десант“ на приштински аеродром. Значи, Руси су већ изводили изненадно војно позиционирање на Балкану, и то на за њих крајње неповољном простору и у тренуцима много мање војне моћи од ове данашње. Слична интервенција на простору Републике Српске у садашњим околностима засигурно је много једноставнија и оперативно реалинија од оне из 1999. године.

Оваква руска реакција можда никада неће бити реализована, али наглашавам како је будалаштина искључити је као „немогућу мисију“. Понављам, Република Србска тавори са проблемима и опасностима на какве је већ свикла, но, унутар србског живља једноставно нема ни воље, а још мање наивности, за билочим сличним оном шта се дешава у Македонији, или шта се десило у Украјини. У контексту спинова о постојању дубоког унутарсрбског раздора (на новоу народа), као изворишта кризе и „обојене револуције“, истичем како је у питању „револуција без револуционара“. Због чега братска Русија на глобалном плану шири ничим или танано утемељене спинове (?) остаје да се види, али је недвојбено да Путин методом „лажних застава“ врло вјешто користи ранија, а данас недвојбено деактивирана, америчка дејства зарад реализације сопствених циљева.

НАПОМЕНА: Током завршавања овог текста кратко претраживање по НЕТ-у производи ми озбиљну језу. Примјећујем вијест да је Путин наложио распоређивање додатних снага (неколико дивизија) на европској граници, те да са војним врхом разматра могућност копнених дејстава у Сирији. Значи, размишља о дислоцирању одређених снага изван Русије. Не би ме зачудило да се пробудим и у дворишту затекнем какве „баћушке“. Шта радити у таквим приликама? Ваљда ћемо се прво братски изљубити!?

Борислав Радовановић