Вепси – народ сувише отпоран да би нестао
Потомци легендарног народа Вес из руских летописа још увек постоје у Карелији. Национални идентитет овог малог, али тврдоглавог народа испољава се у крајње неочекиваним ситуацијама.
ПриредиоСергеј Хорошавин,Руска реч
Идол, грубим потезима истесан од дрвета, стоји на лепо покошеној зеленој ливади. Иза њега је дрвена кућа на спрат, подигнута у традиционалном северном стилу, са изрезбареним прозорским оквирима и балконима. Тако данас изгледа центар прастарог села Шелтозеро у руској републици Карелији, удаљеног око 100 километара од Петрозаводска, престонице региона (1.030 км од Москве, 430 км од Санкт Петербурга).
Додуше, и за Шелтозеро незванично кажу да је то престоница, јер је ово село својеврсни културноисторијски центар Вепса, малог угрофинског народа, а такође административни центар Вепске националне општине Приоњешког рејона Карелије.
Вепси су данас мали народ. Некада је то било моћно племе, које је контролисало готово цео северозапад данашње Русије и живело је на територији већој од појединих европских држава. Историја Русије је тесно повезана са Вепсима. У Несторовој хроници, најстаријем руском летопису познатом под називом „Повест о древним временима” (рус. „Повесть временных лет”) пише да су одлуку о позивању Рјурикових Варјага из Скандинавије донела четири племена: „Чуд, Словени [новгородски], Кривићи и Вес”. Вепси сматрају да су потомци легендарног племена Вес. Средњевековним Арапима оно је било познато под називом „Вису”, док га је остроготски историчар назвао „Вас”. Већина река и језера у том делу Русије носи вепска имена.
Међутим, сва поменута легендарна племена су остала у прошлости. Племе Вес из летописа временом се асимиловало са окружењем – један део са сродним народима Карелима и Вепсима, а други са Русима. Пре неколико година је естонски писац Јак Прозес објавио књигу под интригантним називом „Да ли је Путин по националности Вепс?” („Kas Putin on vepslane?”). Аутор је изнео претпоставку да родослов руског председника може вући корене из Карелије или Лењинградске области, где живе потомци народа Вес. Научници у својим истраживањима нису пронашли доказе ове претпоставке, али нису ни потпуно искључили такву могућност.
Тврдоглавост као црта националног карактера
Данас је остало веома мало Вепса. Према попису из 1926. године у Русији их је било 32.000, док је попис из 2010. године забележио само 6.000 људи који су се изјаснили као припадници овог народа.
Рјурик Лоњин, становник Шелтозера, Вепс.
Највише Вепса живи у Петрозаводску, али се старо село Шелтозеро третира као центар Вепске националне општине. Ту се увек могу срести аутентични представници овог народа. Већина, додуше, слабо зна матерњи језик. Сада власти Русије пружају подршку вепском језику. Он се предаје у школама и на Петрозаводском државном универзитету. На вепском језику се објављују новине и часописи, и емитују се емисије на републичком радију. У свакодневном животу, међутим, тај језик скоро и да се не користи, и зато се постепено заборавља.
На пример, у недавним изборима руководилац администрације Шелтозера Ирина Сафонова је удаљена из изборне трке због тога што је предала непотпуну документацију. Житељи села су то доживели као напад на њихову самосталност, и због тога су на изборима гласали „против свих” кандидата. Избори су поновљени и тада је Ирина Сафонова је победила.
Поново је модерно бити Вепс
Тврдоглавост и свест о сопственом националном идентитету улива наду да легендарно племе Вес неће нестати и стопити се са околином.
„У совјетско време многи су се стидели да се изјасне као Вепси. Тада се сматрало да то није модерно, и да није престижно”, каже за „Руску реч” Марија Кошељева, наставница вепског језика. „Ако је неко по националности био Вепс, онда је то значило да је из неке ’селендре’, да није савремен. Сада је ситуација обрнута. У условима глобализације људи почињу да траже свој идентитет и да се враћају коренима. Ја видим како расте интересовање за вепски језик и вепску културу. Омладина активно учествује у свим националним манифестацијама и сви се недвосмислено изјашњавају као Вепси. То постаје модерно”.
Школа Вепса
Како је у једном интервјуу рекао познати вепски песник Николај Абрамов, чије књиге су објављиване по целој Европи од Естоније до Француске, „пре сто година је један фински научник написао да ће Вепси нестати кроз две-три деценије. Међутим, прошло је читаво столеће, а ми још увек покрећемо то питање”.
Северна Карелија, рај за љубитеље воденог туризма
Сергеј Хорошавин,
Руска реч
