Нобелова награда које није било
Показало се да „Политика” није била у праву кад је у октобру 1911. године објавила вест пристиглу из Копенхагена да је Тесла кандидован за чувено научно признање
"Из Копенхагена добијамо вест, да је за Нобелову награду за физику предложен чувени електротехничар Србин Никола Тесла.”
Наведену вест, под насловом „Нобелова награда Србину”, „Политика” је објавила 7/20. октобра 1911. на трећој страни, што је послужило као повод да читаоце на сажет начин упозна с најважнијим моментима из Теслиног живота, пошто његова слава „има за нас, сасвим појамно, нарочитог интереса, јер он је чистокрвни Србин, можда једини, који србском имену чини тако огромну част у туђем свету”.
„Никола Тесла рођен је 1856. године у Смиљану код Госпића као син србскога проте Милутина Тесле. Пошто је свршио тамошњу гимназију, дошао је 1873. на техничку школу у Грацу, где је наскоро свима пао у очи његов велики таленат.” Када је „апсолвирао своје студије, Тесла је отишао у Америку, где је дуже време радио заједно са Едисоном, с којим га је везивало и лично пријатељство”, писала је „Политика”.
Теслини огледи и испитивања су изазвали „велику сензацију у стручним круговима”, а „један од његових најважнијих проналазака” јесте „ротирајућа магнетска котурача”, пошто је „привлачну снагу магнета претворио у обртну снагу и тако произвео неку врсту магнетске струје”, наведено је у том тексту.
Као што се види, за касније одомаћен назив Теслиног открића обртног магнетног поља из 1882. употребљени је чудан израз „магнетски котурач”, што сведочи и о логичним лутањима кроз која је у србском језику развијан и обликован појмовни апарат који ће ваљано покрити продоре у свету физике.
Поменута је у „Политици” и Теслина „електрична лампа”, захваљујући којој је „електрично осветљење данас тако распрострањено”, а онда и чињеница да је „доказао да електрична снага, доведена на највећу потенцију, није убиствена”. Аутор мисли на Теслино откриће високофреквентних струја које „производе милионе треперења у једној секунди”, коју је наш јунак „пустио да му кроз тело пролази”, тврдећи да „апсолутно ништа није осећао”.
Двадесет дана касније, 27. октобра/8. новембра, такође на трећој страни, „Политика” је објавила вест од седам редова под насловом „Нобелове награде”.
„Штокхолм, 27. октобра. Академија наука решила је, да овогодишњу Нобелову награду досуди бечком професору физике Виљему, а награда за хемију даће се госпођи Кири из Париза. Ове године свака награда износи 194.330 динара.”
Лауреати су постали славна француско-пољска научница, иначе двострука добитница ове награде Марија Кири, за откриће хемијских елемената радијума и полонијума, и аустријски физичар Вилхелм Вин, за откриће закона који управљају топлотним зрачењем.
Теслино име се, као што видимо, загубило, а „Политика” се није упустила у истраживање разлога који су навели Нобелов комитет да га заобиђе приликом одлучивања. И иначе би то било тешко, пошто је с те адресе и данас тешко добити информацију о разлозима којима се његови чланови руководе када доносе, често спорне, одлуке.
Радоје Јанковић, југословенски конзул у САД (Фотодокументација „Политике“)
Тесла је то осетио на сопственој кожи, пошто су Нобелову награду добијали и научници којима су приписивана његова открића, што се догодило и први пут кад је ово одличје додељено, 1901. године. Награђен је немачки физичар Вилхелм Конрад Рендген, за откриће чувених зрака који су по њему и названи. Потом су 1909. награђени италијански проналазач Гуљелмо Маркони и немачки физичар Карл Фердинанд Браун, за допринос у развоју бежичне телеграфије, упркос несумњивом Теслином првенству на том пољу.
Не треба сумњати да би се „Политика” у новембру 1915. године поново огласила на тему Теслине кандидатуре за ово престижно признање, али наш лист тада, због окупације Србије у Првом светском рату, више није излазио.
О кандидатури је 6. новембра 1915. писао „Њујорк тајмс”, уз позивање на Ројтерс, пласирајући причу на првој страни. Тесла и Томас Едисон су, наводно, већ виђени као лауреати Нобелове награде, али је наредног дана Тесла изјавио да из Стокхолма није добио никакво званично обавештење о томе. Изнео је претпоставку да би то могло бити због његовог открића бежичног преношења енергије. Едисон је такође порекао да је примио било какво обавештење из Шведске. Вест која је заокупила пажњу штампе и научних кругова Тесла ће у изјави за „Њујорк тајмс” прокоментарисати на себи својствен начин, јасно стављајући до знања како се односи према награди.
„Ја немам мање од четири туцета сопствених проналазака са својим именом у техничкој литератури. Ово су истинске и трајне почасти које додељује не неколицина која је склона грешкама, већ цео свет који ретко када греши, и дао бих за било коју од њих све Нобелове награде током следећих хиљаду година”.
Двадесет година касније, кад је обележаван Теслин 80. рођендан, бечки професор Феликс Еренхарт је у мају 1936. огласио да ће га кандидовати за Нобелову награду за физику, за откриће високофреквентних струја и обртног магнетног поља. Иницијатива није прихваћена, пошто је Нобелов комитет објаснио да су ти изуми, мада генијални, остварени четрдесетак година раније.
Аутор чувене Теслине биографије Џон О’Нил, у књизи објављеној 1944. године, написао је да је неколико Нобелових награда подељено другима, за открића до којих је дошао Тесла. Шест деценија касније, хрватски академик физичар Владимир Паар објавиће научни закључак да је бар десет тих награда отишло у друге руке. На Пааровој листи налази се Теслино откриће електрона, рендгенских зрака, радија, космичких зрака, акцелератора честица, индуковане радиоактивности, радара, ласера...
Приче да ће и Тесла бити лауреат испредане су у више наврата током његовог живота, писала је о томе и „Политика”, али Нобелова награда Тесли никад није додељена.
Одбио прво одличје
Видосава Јанковић, професорка Београдског универзитета у пензији, у тексту „Тесла и Пупин према породичним сећањима”, објављеном у часопису „Теслиана” 1994, наводи и детаљ из бележнице свог оца Радоја Јанковића, југословенског конзула у Чикагу и Њујорку од средине двадесетих до средине тридесетих година 20. века.
„Неко ми је међу америчким професорима једном нагласио да би г. Пупин желео да добије Нобелову награду. То се није догодило... Тесла ми је рекао да му је нуђена прва Нобелова награда, тек пошто је установљена, али да ју је он одбио. Г. Тесла ми је такође рекао да је добио три позива (први 1905. године) од немачког цара и царице да дође на двор у Берлин, али да је то одбио. Рекао ми је исто тако да му је нуђена, пре много година, једна награда Карнегијевог Института, од 65.000 долара, коју је такође одбио. Не знам да ли је дословце тачно што г. Тесла вели али знам поуздано да би г. Пупин сматрао највећом чашћу оно што је г. Тесла одбијао”, написао је Радоје Јанковић.
Ако се има у виду Теслина тврдња да му је „нуђена” већ прва Нобелова награда, коју је он одбио, можда постаје јасније зашто је заобилажен и у свим каснијим одлучивањима о том престижном признању.
Слободан Кљакић,
Политика
