Телефонски спектакл у част генија
Захваљујући Димитрију Ц. Ђорђевићу ,,Политика” је отргла од заборава величанствени подухват србских поштара који су 28. јануара 1895. краљевом телефонском линијом преносили концерти на релацији Београд–Ниш, у част тада 39-годишњег Тесле
Слободан Кљакић,
Политика
Поуздани спољни сарадник „Политике”, изванредан познавалац историје Београда инжењер Димитрије Ц. Ђорђевић (1861–1941), објавио је 28. маја 1936. у нашем листу текст под насловом „Пре 41 годину, наши поштари приредили су у Београду и Нишу велике свечаности у част Николе Тесле”. Ђорђевић је описао подухват који је омогућио да се 28. јануара 1895. телефонском линијом преносе концерти на релацији Београд–Ниш, у част тада 39-годишњег Тесле, његових великих открића и изума. Ову „лепу манифестацију” приредила је Поштанско-телеграфска задруга у Београду, „у време када у Србији још није био уведен међуградски телефонски јавни саобраћај”, у „доба почетка великих успеха и славе Теслине”, пише Ђорђевић.
Задруга је донела одлуку „да на један видан, необичан и оригиналан начин, истакне пред београдску публику последњи успех електротехничке науке у употреби телефона, у исто време да на један свечан начин манифестује велике заслуге Николе Тесле, нашега земљака, коме се био задивио цео свет”. Ондашњи министар народне привреде Лаза Јовановић подупро је идеју, због чега се обратио младом краљу Александру Обреновићу, да он одобри коришћење дворске телефонске линије, коришћене само за везу између дворова у Београду и Нишу. Краљ је уступио везу током вечери 28. јануара 1895, „да се по тој линији одржи један необичан концерт, на начин данас невиђен и нечувен”, концерт који ће се слушати истовремено у Београду, у сали пивнице „Коларац”, и у сали хотела „Европа” у Нишу. Кафана „Коларац” тада се налазила на Позоришном тргу, данашњем Тргу републике у Београду, у паркићу преко пута Народног позоришта, где је сада објекат познат као „Стакленац”.
„Тако штогод у оном времену изгледало је многима невероватно. То је било право чудо својега доба”, сећао се Ђорђевић, који наводи „да се у државном издању” појавила и „нарочита емисија” од 6.000 дописница, уступљена ПТ задрузи у Београду, „под условом” да њихова емисија „траје свега 24 часа, само на дан 28. јануара 1895, за време забаве”.
Ђорђевић нас обавештава да је „на овим поштанским дописницама накнадно у Немачкој утиснута слика Николе Тесле са одговарајућим амблемима његових великих проналазака”, а штампане су и две нарочите „позивнице, једна за Краља и друга за Николу Теслу”.
О техничкој реализацији идеје бринули су Густав Хабер, државни механичар у служби србског телеграфа, и Воја Костић, механичар у Нишу, који су „имали пуне руке посла око инсталације микрофона за телефонски концерт”.
„По свима зидовима сале, и код ’Коларца’ и код ’Европе’, биле су намештене велике трубе, а у средини висили су велики снопови, начичкани мањим трубама у разним правцима, што је све представљало удружене микрофоне ради јачег звука. Велике трубе по зидовима представљале су звучнике”, пише Ђорђевић и потанко описује какав је музички програм изведен те вечери. Пре тога су државни телеграфисти Бранислав Ђ. Бујдић у Београду и Сaва Мијалковић у Нишу говорили „о развићу телеграфије, телефоније и о проналасцима Николе Тесле”, што је истовремено слушала публика у Београду и Нишу.
Десило се, међутим, да умало пропадне ова изузетно замишљена свечаност, пошто је пре почетка тог невиђеног спектакла, кад су сале у Београду и Нишу „већ биле пуне елитне публике”, настао „прекид на линији”.
„Није било лако оправити прекинуту жицу тако брзо, и то ноћу, на тако великом растојању између Београда и Ниша”, сведочи Ђорђевић и пише да је, уз „присуство духа”, Јаша Петровић, председник ПТ задруге, „у име Министра алармирао преко телеграфских апарата све телеграфске штације између Ниша и Београда, са најстрожијим наређењем да се сместа упуте сви чувари телефонских линија на терен ради проналаска прекида, са фењерима и бакљама, и да нађени прекид одмах оправе”.
„Приређивачком одбору”, наводи Ђорђевић, „утолико је била тежа ова несрећа, што је та манифестација науке била намењена Николи Тесли. И онда је настало питање: Ко је могао прекинути жицу? Пуки случај, или неко из какве пакости и злобе? То се ни данас не зна”.
Чувари телефонских линија испитали су трасу и, срећом, пронашли где је веза прекинута. Линија јесте поправљена, али су организатори, због одуговлачења почетка преноса, продужили трајање пратећих акција осмишљених за ову прилику.
У једном углу „Коларца” био је постављен „дугачак поштански експедициони сто, за којим су седеле неколико најлепших поштарки из главне београдске поште”, које су „продавале дописнице са Теслином сликом и поштанске марке, и туцале поштанским жигом писма и дописнице, да их одатле, из сале ’Коларчеве’ пивнице, експедују у свет са Теслиног вечера”.
Били су изложени и телеграфски апарати везани с београдском централом, „за пријем телеграма од посетилаца забаве”, тако да је „Коларац” био те ноћи „у поштанском и телеграфском саобраћају са свима станицама”.
Дежурни телеграфиста био је баш Димитрије Ц. Ђорђевић, „који је имао задатак да одржава телеграфску везу те вечери са целим светом”.
Коначно се пивничком салом „захорило радосно” да се јавио Ниш, да је веза успостављена. Било је тачно 9 часова и 40 минута. „Неком срећом, нађен је прекид дворске телефонске линије за тако кратко време. Прекид је био недалеко од Лапова идући Београду”, наводи Ђорђевић. После урнебесног аплауза, почеле су да се нижу, смењујући се, музичке тачке извођене у Београду и у Нишу, „и све се лепо свршило у реду и миру”.
Телеграм стигао из Њујорка за само два сата
„Још исте ноћи приспео је телеграм за Поштанско-телеграфску задругу, са потписом Михаила Пупина из Њујорка, у коме је речено, да Никола Тесла жали што није могао лично доћи на забаву приређену у његову част, због својих великих послова, и, благодарећи задрузи на тако лепој пажњи, жели јој напредак у њеним пословима.
Пало је у очи да је овај телеграм приспео из Њујорка у Београд за непуна два часа. А то је било чудо својега доба, да за тако кратко време, преко толиких каблова и етапа рејонских, у којима је депеша примана и даље отправљана, стигне у Београд за релативно кратко време.
Та брзина приписала се пажњи америчких и европских телеграфиста, који су одмах даље отправљали телеграм, у чијој је садржини стајало име Николе Тесле, и као да су тиме хтели да одаду почаст овоме великом проналазачу на пољу електротехнике, о коме је тада говорио цео свет”, сведочи Ђорђевић.Антрфиле
Струја која не убија већ само мало продрма
„У четвртом углу био је импровизован водоскок, у чијем су басену лежали многобројни букети свежега цвећа. Само даме имале су права да ваде ове букете из воде.
– Изволите, госпођице, служите се. Узмите колико хоћете. Све је ваше.
Дама са благородношћу и љубазним осмехом пружа ручицу за цвеће, али чим је додирнула воду она је вриснула толико да је чула цела сала! Њу је лако ошинула електрична струја која не убија, већ само мало продрма”, сећао се Димитрије Ц. Ђорђевић.
