Ватрогасац на Северном полу
Крај 19. века варош на Дунаву дочекала је с тридесетак хиљада становника и педесет кафана, ресторана и мањих гостионица. У њима је живот имао своја правила
Присталице Светозара Милетића, али и други мислећи људи окупљали су се у кафани Бела лађа у Његошевој улици. За време Баховог апсолутизма (1849–1860) полицијски комесари овде су редовно проверавали гостинске књиге, трагајући за дошљацима из Србије који су се дружили с Милетићевим омладинцима. Стални гости кафане и њихови пријатељи, окупљени за штамтишом (дугачки сто за 10–12 особа), потпаљени алкохолом или с превише кафе у себи, водили су бескрајне расправе о политичкој ситуацији, али и културној сцени србског народа.
Овде су стизали и уметници – Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Ђура Јакшић... Јован Скерлић, чувени србски књижевни критичар и историчар, рекао је једном приликом да у Белу лађу млади писци из Србије долазе „као на хаџилук”.
Овде се пиво увек пило из хладног бурета, док су прехлађени гости своју криглу добијали у загрејаној чинији. Келнери у белим сакоима нудили су говеђу супу и јела спремана у плеханим рернама, тако да се месо печено овде увек разликовало од другог у граду. Држали су се правила куће да се све посуђе држи крај упаљене пећи, да би готово јело, сипано у врућ тањир, потпуно сачувало укус. Гости који су по подне свраћали на вино или пиво, ако су желели, добијали би уз пиће и бесплатно мезе – хлеб умочен у маст од печења. Последњи власник Беле лађе није хтео да дозволи спремање хране на роштиљу, сматрајући да је то срамна издаја уобичајене европске домаће кухиње која се већ повлачила пред законима практичности и свеопште индустријализације.
О вину и рукописима
 |
| Хотел „Оријент“ налазио се на углу данашњих улица Ласла Гала и Гогољеве |
Кафана Код камиле остала је посебно запамћена као боемско место где се окупљао врх српске интелигенције. Овде је већ тридесетих година 19. века представе редовно приређивало Летеће дилетантско позориште. За време бомбардовања Новог Сада 1849. године зграда је уништена, али ју је власник Петар Јовичић, чувени Пера Камила, одмах обновио, и убрзо културни живот града више није могао ни да се замисли без ње. У сали коју је тада млади сликар Ђура Јакшић украсио ликовима србских средњовековних владара и јунака, за такозваним професорским столом окупљали су се Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Јаша Игњатовић, управник позоришта Јован Ђорђевић са глумачким звездама Димитријем Ружићем, Лазом Телечким, и многи други познати интелектуалци и уметници. Професорски астал издавао је и шаљиви, руком писани лист који је излазио једном годишње, о Светом Луки, 31. октобра. На насловној страни једног од сачуваних примерака пише да је адреса чланова редакције Камила, Писаревић, Пуж, Венац, Алмослино, Црни коњ, Јелисавета (познате тадашње кафане) а после десет сахата „има их свуда”. Ту је и мудра напомена: „вино и рукописи не повраћају се”.Књижар Лука Јоцић, стални гост, био је занесен причама о поларним подручјима и исто толико залуђен ватрогасном службом. То је дало повод тобожњој вести у Камили у којој се каже како се Јоцић намерио „да иде на Северни пол и да оснује ватрогасно друштво међу северним медведима, те да буде он на челу тог друштва”.
Лука Јоцић био је занимљива особа и обожавао је да се клади на све и свашта. Једном приликом је, нагло уставши са столице, узвикнуо:
– Хајде да се опкладимо да ће сутра бити кише!
Над Новим Садом тог дана било је ведро, без облачка, и, сем смеха, није добио никакав одговор од осталих гостију у кафани.
– Па добро – кажу да је тад рекао Лука – хајде да се опкладимо да сутра неће бити кише!
Госпо’н Лукине опкладе биле су ситне, обично у боцу вина за цело друштво. Имао је навику да се с једном особом опклади, на пример, да ће пасти киша, а са особом за другим столом да неће!
Ресторан у хотелу „Оријент“
Проласком времена, осипало се друштво из чувене кафане на ћошку Милетићеве. Много година касније, 1924, један новосадски лист туговао је над чињеницом да „бохема нестаје”, и да „на њихово место не долазе други”, те да „се култ новосадске бохемије гаси и с тим изумире једна од најлепших и највеличанственијих знаменитости Н. Сада”.
Сета плаветних џепних марама
У гостионици Код три краља (Пашићева 23), чувеној по рибљој чорби и каменичком вину, претежно су се сакупљале занатлије. Овде је било седиште једног од најзанимљивијих новосадских удружења – друштву „Гњаватор”. Друштво је о Врбици, недељу дана пре Ускрса, скупљало добротворне прилоге за сиротињу, а за „показани успех на пољу вештине гњављења” током целе године уручивало дипломе истакнутим члановима. Тако на једној од диплома, испод украшеног узглавља на ком стоји „Гњаважа је духовна масажа”, пише да друштво додељује диплому „своме узорном члану гњаватору (па онда празно место за име господина), неустрашивом поборнику гњаваторских идеја, врлом једномишљенику, скромном трудбенику, дичном гњавидругу”. Печат и потпис стављао је важећи Архигњаватор. Амблем друштва била је помало надреална илустрација господина с исплаженим језиком кога дави други господин.
Стотинак година раније, половином 18. века, када још није било толико гостионица, трговци су се окупљали у Турском хану (данас се на том месту налази Матица србска) а угледни грађани већином у Зеленом венцу (на Тргу слободе, стара зграда је срушена 1892. године због градње Гранд хотела Мајер, и сада је ту Војвођанска банка).
У Венцу се точило пиво, пила кафа, могле су да се читају бечке и пештанске новине или игра билијар. Један од гостију био је и чувени Захарија Орфелин. Овај писац и бакрорезац у кафанском друштву ипак је био цењенији као писац књиге „Искусни подрумар”, која се бавила винарством.
У тексту „Шетња по Новом Саду”, објављеном 1884. године у часопису „Стармали”, Илија Огњановић Абуказем се са сетом сећа града кога већ тада више нема: „Сада су кафане пуне младих људи што се картају, билијаре и о коњима разговарају, и опклађују ко ће више чаша пива попити, а прошла су она времена кад ’Код венца’ у кавани видео сам само старе пензионисане сенаторе, умировљене адвокате и зими беспослене економе, са плаветним џепним марамама и старим цилиндерима...”
Иде Паја Њора
Кафанске туче нису биле честе, али их је, разумљиво, бивало. Тако је почетком октобра 1802. године у кафани Зелени венац дошло до окршаја између дрворезбара Аксентија Марковића и адвоката Јована Камбера. Дрворезбар је пред свима жучно нападао адвоката, помињући у претњи чак и silentiarius (забрану адвокатске праксе). После међусобних оптужби за лажи, Аксентије је треснуо Јована двапут штапом по глави, на шта је овај узвратио истом мером. Један од гостију је успео да Аксентију отме штап, али је дрворезбар зграбио Камбера за косу.
– Је ли право да код вас толиких живот изгубим? – вриснуо је адвокат у паници.
Све је спремно за дочек Нове 1924. године
Међу присутнима који су потрчали да их поново раздвоје био је и Змајев деда, Јован Јовановић Киш. Међутим, ту није био крај. Камбер је бесно изашао из кафане, али није отишао кући. Сакрио се иза оближњег зида и када је Аксентије, ништа не сумњајући, најзад пошао кући, засуо га кишом сакупљених каменица!
Да би било што мање оваквих испада, градске власти одлучиле су да се озбиљније позабаве питањем ноћне полицијске патроле. За то је посебно задужен чувени Паја Њора, крупан и изузетно снажан, и више него пун полета. Најчешће му је било довољно само да мало јаче млатне два-три обесна момка и да се цело друштво примири. О Пајиним подвизима плеле су се многобројне претеране и искићене приче, тако да на крају обично није било потребно више него да неко викне: „Иде Паја Њора!”, па да сви „ухвате маглу”.
Било је пуно посла и за учитеље играња у старом Новом Саду јер су многи балови и игранке приређивани у кафанама које су имале свечане сале. Као што то често бива, нова мода забрињавала је старије Новосађане. У тексту из 1866. године новинар „Данице”, новосадског листа за забаву и књижевност, пише, између осталог, и ово:
„У свим кућама – биле пуне или празне – аранжирају се и дају кућевна весеља, соареи и друге, можда и другачије крштене вечерње и ноћне забаве, ал’ које све једну и исту тежњу имају. Сви храмови месојеђских весеља стоје отворени. Све кафане, и Зелени венац, и Два кључа, без разлике постају место где се игра и здравље поткопава... Данашње девојке играју без одмора, без даха, понекад и четрдесет игара за сваки бал, а затим одлазе кући са главобољом, уморне, често и веома болесне.”
Месојеђе је време између Божића и великог ускршњег поста и, по обичају, време разних прослава, игранки па и маскенбалова. У „Енциклопедији Новог Сада” остала је сачувана анегдота о чувеном глумцу Живану Милићу који се непосредно после Првог светског рата, о месојеђу, тако вешто преобукао у отмену младу даму да је једва успео да побегне француским војницима из Сенегала који су се с њим задесили у порти Алмашке цркве, и по сваку цену хтели да му „изјаве своје симпатије и љубав”.
Новосадски „антиалкохолисти” приредили су 1924. године трезвењачку приредбу која је изазвала негодовање бирташа и њихових гостију. Врло брзо припремљен је противудар – проглашен је антитрезвењачки дан у Новом Саду! Сазван је одбор за нацрт програма за „тај свети дан”, а Удружење бирташа и гостионичара допремило је двеста буради пива (уз сачуван коментар да ће се „количина исправити”, претпостављамо у ком смеру) и десет хектолитара вина „уз режијску цену”. Позвани су и уважени делегати из највећих пивара (Вајферт, Бајлони, Апатинска, Бечејска и Чебска) и делегати из Удружења виноградара. Због великог занимања гостију и учесника који су долазили у Нови Сад из Србобрана, Мајура, Сремских Карловаца, Суботице, Београда и дугих градова, одбор је упутио молбу министарству да у возовима који су саобраћали на тај дан удвостручи број вагона. Бирташи су обећали да ће „код свију гостионица у Новом Саду бити инсталиране јавне амбуланте са довољном количином соде бикарбоне, киселих паприка и краставаца, а биће стављена на расположење и санитетска кола, за сваки случај”.
Највеселији дани за ноћни провод у Новом Саду били су субота и недеља, и први у месецу, када су службеници и намештеници добијали плате. Најбучније се „терало кера” уз тамбураше, док су мирније вечери протицале уз гитару или цитру, и то углавном у немачким гостионицама. У то време жене ноћу никада нису улазиле у кафане, мада је за пристојну даму било нормално да лети седи у некој башти финије кафане или хотела, уз музику, до фајронта у десет или једанаест сати.
Доста често се дешавало да по повратку из провода неки момак поведе тамбураше и плати им да тихо свирају под прозором изабранице. Код девојака је, наравно, била ствар угледа да јој свирају што више серенада. Тамбураши су имали посебне песме за овакве прилике, попут „Ти већ спаваш, злато моје” или „Тија ноћи, моје сунце спава”. Ако би се ноћни концерт којим случајем завршио песмом „Одби се бисер грана”, то је био знак да се момак спрема да запроси девојку којој се удвара. Било је и случајева да одбијени просац ноћу долази под прозор са опроштајном серенадом, и тада су се певале само тужне песме. Најгора судбина очекивала је претеране избирачице – момци би таквој несрећници на сав глас мјаукали под прозором, довољно гласно да пакленом дерњавом пробуде сав комшилук.
Аутор: Настасја Писарев,
Забавник
