Слово о Видовдану (Књижевно - завичајни аспект)
Видовдан је, поред тога што је узор за јуначке подвиге, послужио многим писцима, уметницима и свештеницима да искажу своја осећања поноса и пркоса кроз стихове.
Само неки од њих су: Свети Владика Николај Велимировић Жички, Свети Ава Јустин Поповић Ћелијски, Петар II Петровић Његош, Алекса Шантић, Милош Црњански, Милан Ракић, Жарко Видовић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Рајко Петров Ного, Матија Бећковић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић… Они представљају корпус „србских писаца косовског завета“. То су писци који било директно, било у пренесеном значењу протежу нит Видовог Дана кроз своје стваралаштво.
Један од оних који није набројан је и приморац Симо Матавуљ, аутор приповетке Пилипенда. Управо та приповетка представља голготу и страдалништво наших људи вековима после Газиместана 1389, због вере и достојанства! Пилип Бакљина из села „К“ у Петровом Пољу (вероватно село Кричке у Северној Далмацији) када се налазио пред избором царства овоземаљског (унијаћења зарад лагодног живота) и царства небеског (скромног живота на земљи, али вечног на небу) бира живот вечни! Он наиме одлази до „града“ (Дрниша, у далматинској Загори) на магарцу (Куријелу) да прода кокош (пирга) како би имао да прехрани себе и свој дом. На питање и наговор локалног унијата Јована Кљаке, зашто не пређе у „царску вјеру“ и за узврат добије на поклон жито, одговорио је: „Ја се уздрам у мога србскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“
Познато је да постоји село у Загори Далматинској по имену Кљаци (Кљаке) баш у Дрнишком крају, у садашњој општини Ружић, у којем данас живи католички живаљ. Такође, у православним селима Кричке и Баљци налазе се унијатске цркве! То су докази да је Пилипенда могао бити предак било кога од нас Далматинаца. Али заправо, Пилипенда је предак свих нас, чији су преци у тешким временима одржали веру наших епископа Симеона Кончаревића, Јосифа Рајачића, Стефана Кнежевића, Никодима Милаша, Герасима Зелића…, упркос притисцима и неимаштини. Свим нашим прецима постављено је то исто питање: „ком ћеш се приволети царству?“. Можемо бити поносни на одговор који су наши преци дали! Запитајмо се да ли бисмо и ми исто одговорили да се пред нас данас постави исто питање!?
Није ни чудо зашто наш народ у приморју доживљава „Косовску голготу“, када се управо око манастира Лазарице изграђеног 1889. године, пола миленијума након косовског подвига, налази тзв „Далматинско Косово“. Оно управо везује све области Далмације на којима има србског живља, Загору на југу, Равне Котаре на западу, Книнску Крајину на истоку и Буковицу на северу. У те крајеве Срби су се доселили још сеобама и то баш са простора Старе Србије: Косова, Метохије, Рашке области, Црне Горе, Херцеговине и Полога. Недалеко од самог манастира светог Лазара тече и малена река Косовчица!
На далматинским просторима Срби су и пре сеоба били присутни, изградивши светиње попут Крупе, Крке и Драговића. На тим просторима ускоковали су и сердари попут Мандушића Вука, Јанковића Стојана, Смиљанића Илије и Синобада Јована Витеза. Са таквим светињама и таквим јунацима заиста се оправдао назив Далматинско Косово!
Још једна занимљивост која везује ове две области је и постојање Срба католика. На далматинском Косову то су били Лујо Бакотић, Саво Бјелановић, Антун Фабрис и многи други. Поред тога, Срби католици живели су и у регионима Дубровника, Цавтата и Стона. Срба католичке вере у Далмацији било је око 30.000, у време кад је Срба укупно било око 150 000, а чинили су 25% становништва. На Косову и Метохији живе Јањевци, око места Јањево код Приштине. Као и њихови сународници – католици у Далмацији, већина Јањеваца данас се сматра припадницима хрватског народа, само због чињенице да су католичке вере, не знајући да је читава прва србска династија Војислављевића из Зете примила хришћанство из Рима, и да је Стефан Немањић, „Првовенчани краљ“ крунисан од папе! Јањевци су веру са запада примили још у средњем веку, а познато је да су и читава Зета и Херцеговина биле насељене Србима католицима, до аутокефалности СПЦ 1219., и мисије највећег Србина у историји – Светог Саве, после чега су прихватили православље као народну веру, која је за будуће чинила суштину и окосницу нашег народа!
Дакле народност и вера се требају одвајати као два појма, будући да кроз српску историју нису били синоними! Србски народ јесте већински православан, али је много знаменитих Срба кроз историју било мохамеданске и католичке вероисповести. Данас скоро да и нема Срба који нису православне вере. Жалосна чињеница је да су се током историје, кроз тешке векове под туђинском влашћу, листом однарођавали под притиском папе, Беча и „Стамбола“. Оно што је највећи парадокс, јесте чињеница да су запажени србофоби кроз историју били управо бивши Срби! Велика су и ненадокнадива трагедија за наш народ управо жртве тих бивших Срба, које се данас налазе по многобројним стратиштима! Смањен је корпус србског народа, бар на половину његовог биолошког броја због однарођавања и вишеструког братоубилаштва усмереног са запада ка истоку!
Након „одбрамбено-отаџбинског рата“ у Хрватској, исти ти Јањевци, бивши Срби, бејаху инстументализовани у намери расрбљавања србских области, тиме што су као тобожњи Хрвати, пресељени да живе у крајеве око манастира Крке, најзначајније светиње у Далмацији!
Далматинско Косово је вековима била тврђава хришћанства, православља, српства и слободољубивости! На жалост, ни први, а ни други светски рат нису последња мука Далматинаца. „Видовдан“ Далматинског Косова је заправо 05.08.1995. године, када је голорук и бос народ напустио своја вековна огњишта. По свему судећи, народ данас већином прати дела Јована Кљаке, али док је оних који се окупљају на Косову Далматинском, знам да ни Пилипенда није клекао! Дана 28.06. сваке године је окупљање у манастиру Лазарици у знак сећања на све Видовданске јунаке, тог косовског завета који траје већ вековима, а трајаће у векове векова! „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сусчим во гробјех живот даровав“. Ко верује у васкрсење Христово и живот будућег века, тај зна да ће свећа за Видовдан увек горети, а да ће наш народ опстати само ако се определи и приволи царству небеском и вечном, у коме столују Свети Сава и Свети кнез Лазар!
Aутор: Милан Гушавац
