Налазите се на страници > Почетна > Блог > Путин мења тактику

Путин мења тактику

28-06-2014 12:25:03 | | Взгляд/ Двери/ mojenovosti.com |

На украјинском правцу Путин мења тактику, а не стратегију – то је основна порука нових одлука руског председника.

Одустајање Владимира Путина од права да руску армију употреби на територији Украјине је, како је и очекивано, изазвало напад љутње оног дела руског друштва које је дубоко доживљавало све оно што се дешава у овом делу историјске Русије. Кажу, „опет откачили Новоросију“. Уствари, сасвим су други разлози за доношење такве одлуке.

Сусрет између представника Украјине, Русије, ОЕБС-а и представника Доњецке и Луганске републике, одржан у понедељак у Доњецку, завршен је договором о привременом примирју – до 27. јуна. И већ у уторак, ујутру, уочи одласка у Беч, председник Русије се обратио Савету Федерације са молбом да се укине одлука која врховном команданту дозвољава употребу руске војске на територији Украјине. У Кремљу су то објаснили да је таква одлука донета „у циљу нормализовања и регулисања ситуације у источним регионима Украјине, као и због отпочињања тространих преговора по том питању“.

„Моја молба да ми се д таква одлука поднета је у тренутку дешавања око Крима, изјавио је Путин, у уторак увече, на конференцији за штампу у Бечу. Наше оружане формације искористили смо да бисмо обезбедили слободу изјашњавања житеља Крима... И, хвала Богу, на Криму није дошло до борбене употребе“.

Повлачење одобрења за употребу војске, које је важило скоро четири месеца, довело је до нове етапе у борби Русије за Украјину, исто као и покушај да се организују мирни преговори између Кијева и Доњецка. Мировни план Путина може се у сваком тренутку срушити, но то не значи да не треба покушати да се он оствари. У чему је, уствари, његова суштина? У регулисању украјинске кризе како би се САД лишиле могућности да се утврде у Украјини, претворивши је у антируски мостобран. Грађански рат у Украјини је последица фебруарског доласка проамеричких снага на власт, чији је циљ брзи и неповратни раскид Украјине са Русијом и њена анлантизација. Све акције Путина после 22. фебруара, када је свргнут председник Јанукович, биле су усмерене на решавање баш тог задатка. Одобрење за употребу војске добио је 1. марта, неколико дана пре него што је постало јасно да Крим иде у Русију (тј. одобрење је било потребно и за случај да одлазак Крима изазове противљење украјинске армије, што би захтевало и отворено учешће руске војске у сукобу). Присаједињење Крима је било само део борбе за Украјину. Оно је јасно показало Западу да Русија неће ћутке посматрати захват дела руског света, који је само због трагике догађаја из 1991. године остао изван њега.

И ако су САД и Европа у почетку били убеђени да је западни вектор украјинског пута гарантован од стране снага које су дошле на власт у Кијеву, после Крима и дамокловог мача у виду руске армије тај њихов оптимизам је битно смањен. Штавише, Запад је једнодушно признао да са Русијом неће ратовати због Украјине и да јој неће пружити никакву озбиљнију војну помоћ.

Али, Москва и није хтела да ратује са Украјином. За нас је било важно да се курс Кијева промени без војне интервенције, да се англосаксонским политичарима не пружи прилика да се радују рату са Русима који су се нашли на другој страни границе. То се могло урадити само снажним притиском – користећи све његове облике. Војни, економски, политички, информативни. Украјинска политичка елита је морала да се увери да ће распад Украјине бити цена за наставак прозападне политике – и за четири месеца та чињеница.се скоро потврдила.

Устанак у Новоросији је био одговор на захват Кијева од стране прозападних снага и на присаједињење Крима Русији. Притом су размере супротстављања на Истоку Украјине у почетку биле недовољне да би се организовао други, алтернативни центар власти, да би се у ходу створила друга, проруска, Украјина (сви знају да Руси споро реагују). Локалне власти су биле слабе и проолигархијске, репресија из Кијева је била у стању да коначно угуши започето врење. Само је незванична подршка из Русије помогла новонасталом проруском антиолигархијском покрету у Доњецку и Луганску да се учврсти и почне да пружа реални отпор.

Глупо је говорити о мешању Русије или вештачки изазваном устанку. Руски народ је немогуће поделити вештачком границом, пошто је немогуће одбити пружање помоћи браћи пред потенцијалном претњом, чије размере они још не схватају и сами нису у стању да брзо организују одбрану од те претње. Незванична помоћ Русије је расла током последња три месеца и довела је до тога да су устаници и добровољци опстали пред нападима украјинске армије. Потврда тога је немогућност да се устанак физички угуши и те је потребно водити преговоре – то је оно што је Русија тражила од Кијева и Запада током последња два месеца. Право на примену армије је било један од важних аргумената којима су наши захтеви поткрепљени. Чињеница што се Путин није користио тим правом објашњава се следећим:

Прво – успех у јачању отпора на Истоку Украјине. То је онај тег који не пушта Украјину на Запад – после тога једноставно више нема потребе за примену армије. Русија је своју армију фактички увела у Украјину, армију отпора, тачније, увео ју је руски народ и нема никаквог основа правити разлику између Путина и народа.

Друго – увођење регуларне војске онемогућило би покушаје Русије да поцепа западни фронт, који су против нас изградиле САД. Демонстрирајући жељу да се о будућности Украјине договори путем преговора, Русија јача оне снаге у Европи, које свих тих месеци коче притисак англосаксонаца који захтевају појачавање санкција и фактички прекид веза са Русијом. Повратак Украјине у нашу орбиту мора се десити без кидања веза са Европом – штавише, он може постати инструмент који ће нам омогућити да ослабимо везивање ЕУ за САД што одговара нашим националним интересима у целини.

Треће – и најважније – увођење војске на територију Доњецке и Луганске републике у овом тренутку не решава најважније питање за Русију: шта радити са осталом Украјином. Ако би се радило само о присаједињењу Русији ДНР и ЛНР (или о њиховој квазинезависности), војска би већ одавно била на граници са Дњепропетровском облашћу: Путину такође није лако да гледа бомбардовање Славјанска. Али, то би значило фактичку поделу Украјине и губљење шанси за њено преформатирање и преоријентацију. Америчка војска не би ушла у Кијев, али, одвојивши Новоросију, ми бисмо се лишили могућности да непосредно утичемо на унутарукрајинску кризу. У мери у којој се економска ситуација (већ најесен почеће да делују норме евроинтеграције, потписивање коначног споразума назначено је на 27. јун - увођење тих норми Сергеј Глазјев је назвао економским самоубиством Украјине) буде погоршавала и јачала унутарполитичка борба, тај утицај ће само расти..

У случају очувања формално јединствене Украјине и преговора о њеном будућем уређењу (фактички конфедеративном) на фону кризе и пада животног стандарда све више региона југа и истока почеће да се креће у правцу Новорусије. Упочетку идеолошки, затим и политички и тада ће захтев за неутралном и федеративном Украјином од стране већине становника „незалежне“ бити прихваћен као сасвим разумљив.

Наравно, главна борба за Украјину одвијаће се на геополитичком нивоу – али много ће зависити од брзине и квалитета унутарукрајинских процеса. Окренути Украјину на страну Русије помоћу наше армије је, авај, далеко сложеније него помоћу најгорчијег, али правог лека – глади. Глад, на коју Украјину осуђује распад њене државности и економије, изазвани антируском политиком њених владалаца.

Спој ова три фактора је и узрок зашто Путин није искористио одлуку Савета Федерације од 1. марта. То је постало историјски чин – од чега је и почело „руско пролеће“, почело је сабирање руског света и отворени отпор англосаксонском глобализму на свим фронтовима. Тај отпор поприма најразличитије облике, користе се најразличитији методи. Сада су на реду дипломатске игре око принуде на преговарање.

За притисак на Кијев Путин ће користити сва три вида средстава која су му доступна– економска (гас плус трговина), политичка (укључујући и заинтересованост Европе да се у Украјини, у најмању руку, престане са пуцањавом) и, најважније, војна. Порошенко схвата да ће Новорусија, сада у положају оног ко се брани, у случају наставка војне операције од стране Кијева, јачати знатно брже од кијевских снага. И пре или касније прећи ће у напад...

Наравно, Кијев за сада није спреман да Доњецк призна као страну у преговорима – али у томе је сада и главни међузадатак Путина. И нема сумње да ће га он остварити. Највероватније не из првог покушаја – исувише је велика вероватноћа прекида примирја, Кијев се још увек није уверио у бесперспективност решавања силом, а и САД се не могу одмах смирити са неуспехом у покушају да униште устанички Исток. Али, чим Порошенко седне за сто преговора са лидерима ДНР и ЛНР – настаће нова етапа битке за Украјину. Независно од тога да ли се она води војним или политичким средствима, она ће се наставити, независно од тога колико ће то трајати – Путин се никада неће одрећи од права Русије на Украјину. Јуче у Бечу председник је то сасвим отворено и потврдио:

„Укидање ове одлуке о одобрењу за примену силе уопште не значи да ми немамо намеру да пратимо то што се тамо дешава. Наравно, ми ћемо увек штитити и етничке русе у Украјини и онај део украјинског становништва, украјинског народа који осећа своју нераскидиву, не само етничку, културну и језичку везу са Русијом, који осећа себе делом широког руског света. И ми ћемо, не само пажљиво пратити, већ и на одговарајући начин реаговати. Надам се да оружане снаге за то неће бити потребне“.

Аутор: Пјотр Акопов