Косово – „Света земља Србска“
„Два се царства задобити не могу. Два супротна царства. Или небо или земља, или тело или душа. Два се господара не могу служити. Или Христос или Христов супостат – противник. Не може се путовати на два супротна пута. Или низ воду или уз воду. Или тесним путем у небеско царство или широким у пропаст“ – писао нам је Свети Владика Николај док је немоћно и неправедно тамновао молећи се за духовно спасење србског рода, тадашњих и будућих генерација, проричући и ово безнађе у којем својевољно и одлучно тонемо.
Живимо у тешком и брзом времену, потпуно предани материјалним средствима и добрима које нам нуди овоземаљски свет. Изложени хладним ветровима модерног доба, погубљени у „благодатима“ савременог света, сметени на раскршћу путева којим кренути и куда поћи.
И тако нам тај нови начин живота истовремено и даје и одузима много. Много мање пружа, а много више узима. Олако препуштени забораву свега оног што је нашим далеким прецима било свето и важно, а који исписаше странице поносне и славне историје. Сетимо се старог Немање – Св. Симеона, зачетника лозе Немањића, и сина му Саве – „духовног оца српске нације“, Цара Лазара и Косовског боја, Милоша Обилића и других србских витезова, Карађорђа, Његошевог Косовског Завета...
И овог лета Господњег, док славимо име твоје, Свети Великомучениче Лазаре, милостиви Кнеже србски, који си у безнадежној борби и страдању, извојевао вечну славу, показујући и нама „деци овог века“ путању до небеског царства. Уздигао си се у непролазне висине, настанио у рајске баште, победио смрт и таму. Као верни слуга Христа- Бога нашег, придобио славу која траје, и трајаће до свршетка света. Као путовођа смерних и честитих, војсковођа храбрих и оданих, духовник грешних и покајаних, поставитељ камена темељца Завету, којег су следили твоји верни наследници, на којем су се клањали и заклињали. На месту, натопљеном србском крвљу, на којем вера побеђује неверу, где и до данашњих дана расту и цветају црвени божури, на равном и пространом - Косову пољу.
Не, нећемо заборавити, нећемо престати да те волимо и да се молимо за тебе света земљо србска. Косово – то није само реч, именица из школских уџбеника, појам из прочитаних књига, тема давно испеваних песама, парче земље на Балкану... Косово – то је нешто много скупље, јаче, вредније... „Место са којег се Србија пење у небо...“ – дирљиво рече Царица Милица вековима уназад, место страдалника и мученика, највећих светиња, место на којем се налазе врата наше отаџбине, место на којем почиње Србија...
Место на којем борба за „крст часни и слободу златну“ вековима не јењава, којe данас чврсто и пркосно газе, на којем се рађају и подижу туђинова деца, чује се громки смех и весела песма неких страних девојака и момака, одјекују јецаји остарелих србских мајки, звоне звона празних и опустелих манастира...
И јуче, и данас у овом трену, а можда и сутра док немо и непомично стојимо, ћутимо, чекамо нешто и неког, дозволимо мало себи и својој пољуљаној, малаксалој души, да се бар делимично сети наших вршњака, родитеља, деце... Намучених и напаћених Срба расутих по Косову, старих и немоћних, прогнаних и избеглих и свих оних који трпе патње, њихових непроспаваних ноћи и сваког наредног бојажљивог јутра. Да ли ово наступајуће лето може унети и мало топлине у та тугом премрзла тела, да ли ће се чути како старе гусле гуде, како плаче наша нејач, да ли неко зна где, у коме, и под којим небом куца храбро срце Јованово...? И тако у недоглед, у бесконачност, у море питања сметено и стидљиво тонемо, а одговора све мање, ни на видику, ни на помолу.
Тамно и магловито јунско јутро се рађа, рађа још један Видовдан, давно изнедрен и саткан крвљу и страдањем предака, рађа се како би истина и доброта заблистале у нама и око нас. Живећи у србском народу као дан херојске жртве, Видовдан памтимо по Боју на Косову, витешком полагању главе за реч, презирању овеземаљског и поклоњењу небеском царству, духовном и моралном васкрсењу али и помрачењу сопствене слободе кобном неслогом и злом издајом. Неслогом и издајом која нас је кроз дугу историју прождирала, бацала у ништавила, што нас и сад једе и суши, због које робујемо и тамнујемо. Видовдан нам прави и пушта потоке бистре воде како би опрали гордост, сузе и ране са срамног лица свог, окрепљује, надахњује, одржава...
Није лако пловити узбурканим морем, остати непољуљан на снажној олуји, ићи уз брда и стене, ходати по блату и на киши, није лако опредељење за узани пут до небеског царства, није лако бити Србин. Није лако, али је часно и поносно припадати роду православном, љубити и служити једино и само Бога, бити и најмањи делић небеске Србије.
Пођимо путем давних нам предака, друмовима којим су велики хероји и витезови корачали, запловимо дубоким морима с вером у Бога и Светог Саву, чујмо поруке наших светих отаца, погледајмо у јуче, у векове прохујале, да нам лакше буде данас и сутра. Ослушнимо још једном речи Светог нам Николаја где каже: „Бирајте Срби: Живот или смрт, част или срамоту, светлост или таму, Бога или ђавола. Бирајте. Бирајте или Христа или Барабу. Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост. Од тог зависиће и будућност“.
o Видовдану, 2014,
Наташа Л.
Јоханесбург
