Одважни србски инвалиди: Бициклом од Републике Српске до Москве

30-08-2016 01:05:29 | | Срђан, Дејан и Петар у „Арт-хотелу” у Пушкину. Илустрација: |

Инвалиди Срђан Јеремић и Дејан Звиздало су путовали на бициклима 22 дана и превалили 2.580 километара од Источног Сарајева до Москве.


Путовање


Испред улаза у „Арт-хотел” у подмосковском граду Пушкину паркира се комби са натписом „Инвалиди“. Из њега излазе три стасита и снажна мушкарца у мајицама са натписом „Република Србска“, затим ваде из комбија бицикле са србским заставама причвршћеним иза седла. Уз смех се поздрављају са возачем и пружају му руку. Управо су се вратили са екскурзије по Москви. Данас су Срђан, Дејан и Петар први пут у животу видели Црвени трг, Кремљ и Храм Христа Спаситеља.

Срђан нема шаку на левој руци – изгубио ју је за време рата у Босни. Дејан је као осмогодишњи дечак нагазио на мину и сада испод колена има протезе ишаране свим дугиним бојама. Пре шест година су ови момци почели да се баве бициклизмом. Затим су на бициклима отишли до Острога, а после тога три пута до Свете Горе, када су ишли у посету Хиландару. На једном од тих путовања дошли су на идеју да на исти начин посете Русију. Зашто баш Русију? Дејан и Срђан сматрају да се одговор на то питање подразумева:

„То је највећа братска православна земља. Ми смо један народ“.

Главни циљ њиховог путовања је да се упознају са представницима организација инвалида у Русији и успоставе сарадњу са њима.

„Ми смо тамо затрпани западноевропским идејама и стандардима“, каже Срђан. „Никад нисмо дошли у додир са Русијом, са начином живота инвалида у Русији. Циљ нам је да из Русије нешто, условно речено, украдемо и да покушамо то применити у Србском Сарајеву“.

Срђан је представник Удружења ампутираца из Источног Сарајева. Он је заједно са Дејаном почео да се припрема за овај пут у јануару 2016. године. Није било лако пронаћи средства и успоставити везу са Русијом, али на њихов позив су се одазвали многи: руска амбасада у Босни и Херцеговини, председник Републике Српске Милорад Додик и фирма „Зарубежнефть“. Део средстава обезбедило је Србско Сарајево, општине Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа и србско Трново. Финансијску и организациону помоћ је пружио и Срђанов и Дејанов пријатељ који живи у Москви.

Петар, Дејан и Срђан у Пушкину након екскурзије по Москви. Илустрација: Алина ЈаблочкинаПетар, Дејан и Срђан у Пушкину након екскурзије по Москви. Илустрација: Алина Јаблочкина

Тако су 30. јула Срђан и Дејан кренули бициклима пут Москве, а пратио их је у минибусу Петар Драгаш. Успут су се састајали са ветеранима рата у Зворнику и Митровици, а у Суботици су преноћили код рођака. Готово целу Мађарску и Словачку су пропутовали одмарајући се у хостелима. У Пољској им је њихов пријатељ, кога они зову „рођак“, нашао смештај. Тамо је одржан сусрет са особама које су ометене у развоју од рођења. Кроз Белорусију су возили споредним путевима, а једну ноћ су преноћили код мештанина, маратонца Валерија.

„Спавали смо у његовој кући и одушевили смо се“, дели са нама своје утиске Срђан. „Стварно нам је указано гостопримство“.

Белорусија се допала бициклистима због гостопримства, али и због добрих путева. Кроз Русију је било далеко теже путовати:

„У Белорусији је зауставна трака шира, а у Русији је баш тесно за бициклисте. Зауставна трака постоји, али није асфалтирана”.

Без преводиоца

Уз помоћ руске амбасаде у Босни бициклисти су успели да се повежу са Московском градском општеруском организацијом „Сверуско друштво инвалида” која им је обезбедила собе у „Арт-хотелу” у Пушкину. Срби су веома задовољни хотелским смештајем. После разгледања Москве они седе за дрвеним столом на тераси и причају ми како је овде све прилагођено потребама инвалида: и лифтови, и тоалети... Додуше, Срђану и Дејану лифт не треба. Обојица са осмехом помињу Ларису Николајеву, заменицу председника Сверуског друштва инвалида, која им је показала Москву:

„Јуче, када смо дошли, Лариса нам је овде све показивала и све време хтела да нас одведе до лифта. Али шта ће нама лифт? Ми можемо и сами да се попнемо на спрат. Наравно, услови су овде изванредни. Јутрос су, на пример, наши ватерполисти освојили злато на олимпијади, па смо се сликали у базену хотела, у знак подршке".

За Сверуско друштво инвалида је сарадња са Србима потпуно ново искуство. Ова организација је досада имала прилику да дочека само инвалиде из Немачке. Због тога нису одмах пронађени преводиоци, па Срђан, Дејан, Петар и Лариса користе и мимику, и гестове, и новинарку која је дошла да их интервјуише, тј. мене. Лариса ме непрестано моли да нешто питам Срђана, и тако сви ми сазнајемо колико инвалида има у Москви, а колико у целој Републици Србској, какве проблеме имају и како се ти проблеми решавају. Лариса је одушевљена србским бициклистима:

„Када сам их први пут видела, морам признати да сам била врло пријатно изненађена и помало зачуђена. Они уопште не размишљају по шаблону „ја сам инвалид, дајте ми ово или оно”, као што многи раде. Њихов мото је: „Ја сам исти као и остали, а можда и бољи, јер сам јачи”. То ме је одушевило. Ја јуче седим у фотељи испред хотела и чекам када ће доћи инвалиди, а онда ми неко рече да су они већ дошли. Они су прошли поред мене, а мени ни на крај памети није пало да су то инвалиди. Како су они снажни, кршни, лепи и млади!

Срђан, Дејан, Лариса и Петар испред минибуса. Срђан, Дејан, Лариса и Петар испред минибуса.

Кршни и лепи момци, међутим, знају да није тако једноставно одупрети се депресији.

„Сада су таква тешка времена кад се буквално свуда у свету одвија нека криза”, каже Срђан. „По слову закона ми, ратни инвалиди, у Републици Србској имамо предност при запошљавању. Али кад реално неко треба да се запосли ми се не третирамо по том закону. Што се тиче рехабилитационих центара, ми немамо никакве”.

Дејан прича о проблемима са прављењем протеза:

„Увек сам правио протезе у другим земљама, не могу да замислим тај квалитет у Републици Србској. Проблем је тај што код нас људи категорије ’инвалид-ампутир
ац’ могу да добију протезе, али активност којом се ти бавиш нема везе. Значи, човек од седамдесет година добије протезу, и ја добијем исту. А ја сам се бавио планинарењем, чак и неке врхове освајао”.

„Код нас је уређен закон, на папиру све је супер”, додаје Срђан. „Али сама реализација тог закона није лака. Ја, рецимо, не носим протезу једноставно због тога што ћу само изгубити време и живце, да бих на крају добио протезу која ми не одговара. Или сад, у последњих пар година, они одређују какву протезу можеш добити. А можда она теби неће одговарати и са њом теби остаје само да дођеш кући и легнеш. Ми се боримо против тога. Нама је, на пример, председник републике много помагао. Он је дао средства и њему хвала. Али ми желимо на тај начин и да њему скренему пажњу да се и даље боримо. Да изађу у сусрет особама са инвалидитетом, мало да скрену пажњу, да се тај систем уреди”.

Добро је

Дејану и Срђану није својствена депресивност, него борба, активност и смех. Они се смеју себи и својим проблемима. Питам их како то постижу, а они кажу: „То је нама сасвим нормално. Ми имамо изванредан смисао за хумор што се тога тиче”. На пример, током овог путовања Срђан је пао са бицикла и угрувао се (још му се види масница на оку). Али они се и тога сећају са смехом: „Он не гледа куд вози!” Срђан је у вожњи успео чак и да снима на камеру мобилног телефона околне пејзаже и да фотографише себе и Дејана.

На Дејанове и Петрове шале Срђан одговара такође шалом, типичном за ово лепо друштванце:

„Ја кажем о Дејану: ’Њега ноге никад не могу заболети док вози бицикл. Зато што нема ноге’”.

Срђан прича о томе како однос околине према инвалиду зависи од самог инвалида. Њих су људи на путовањима дочекивали са радошћу и чуђењем. Понекад нису могли веровати да Дејан нема ноге, па су лупали по протезама да се увере. На фестивалу у Гучи неко га је питао где је радио тетоважу, а Петру је неко рекао: „Где ћеш ти са овим лудацима?”

Петар је „овим лудацима” на путу и кувар, и медицинска сестра (тако га они сами зову), и мајстор за поправку бицикала. Он сам овако описује своје обавезе:

„Мој посао је да скувам супицу, да поправим ланац кад спадне на бициклу, да сушим веш и тако даље”.

Петар је веома скроман. Није много причљив, али без њега ово путовање не би могло да се реализује. Он је у минибусу донео поклоне за московске инвалиде – слике које су насликали инвалиди у Републици Србској. Он је на путовању свако вече склањао бицикле у минибус. На крају је он тим минибусом вратио Срђана и Дејана кући, у Републику Српску, где су их нестрпљиво чекале породице. Укућани у почетку нису хтели да их пусте на тако далек пут, али су их на крају у свему подржали. Срђан ће сада наставити да се бави паркетарским занатом (то му је породични посао већ дуги низ година), а Дејан ловом, алпинизмом и својом баштом. Наравно, обојица ће и даље радити на развоју сарадње са Русијом, јер има још много проблема које треба решити. На пример, у Републици Србској скоро да нема спортских клубова за инвалиде, а од московских другова у том погледу има шта да се научи. Поред тога, треба организовати нове бициклистичке туре и позвати у госте Московску организацију инвалида... Све ће то на крају испасти добро.

Они се смеју себи и својим проблемима. Илустрација: Алина Јаблочкина.Они се смеју себи и својим проблемима. Илустрација: Алина Јаблочкина.

На Срђановојстраницина Фејсбуку може се видети читава хроника путовања у Русију. Скоро у свакој белешци Срђан великим словима пише „ДОБРО ЈЕ”.

„То ја пишем већ пет година, сваки дан. Пре пет година друг ми је настрадао у саобраћајној несрећи. Отишао сам у болницу да га посетим, а он сав у гипсу. Питам га ’Како си?’ Каже ’Добро је’. Након тога другарица падне на плочицама, поломи и руку и ногу. Одем ја код ње у болницу након пар дана, питам ’Како си?’ И она исто каже ’Добро је’. Како је могло бити? То је нешто у нашем народу. Шта год да питаш малтене је све добро. И онда сам једноставно почео тако писати: ’Добро је’”.

То је Срђанов, Дејанов и Петров животни кредо. Вероватно им он помаже да савладавају умор и велика растојања. Они и другим људима помажу да поверују у те једноставне речи, пуне оптимизма.

Алина Јаблочкина,
Руска реч