РИСИ: Спојити Потемкинову Новоросију и Гогољеву Малорусију
Украјина нарушила све претпоставке свог јединства и дошла до крајње линије постојања (крај).
Прошлост Новоросије је кратка, али веома бурна историја импресивног развоја, то је цивилизацијски скок од Дивљег поља ка савременом индустријски развијеном друштву за само двеста година.
Стара Русија је шумовито подручје, а Новоросија – степско и зато је она нова. То је огромна линија степа од Дунава до азијских предела. У наше време она обухвата територију неколико држава, али је основна пажња усмерена на њен украјински део.
Новоросија је прошла кроз три етапе насељавања: 1) козачко, 2) рано империјално, када су се насељавали пољопривредно становништво и пристанишни трговци, као и разни грађани нових градова, 3) индустријска (радничка) миграција краја XIX-XX века.
Сва три таласа миграција обезбедила су апсолутну доминацију руске културе и руског језика.
Први пут Новоросију су почели да називају „Украјина” бољшевици, а масовна украјинска самосвест становника Новоросије је наслеђе комунистичке власти и ништа друго.
Историјска Новоросија је органски део Руске империје, односно, оног великог пространства без којег је она и даље незамислива. Империја је у извесном смислу отаџбина Новоруса. Због тога не чуди што украјинизована независна Украјина није могла да „свари” Новоросију и отворено је отима и на културном и на политичком нивоу. Тако се и електорска граница Украјине подудара са границом Новоросије, односно са границом Шуме и Степе.
Украјина одбацује сву прошлост и сву историју Новоросије као туђу. Добар пример за то је – покушај промене назива улица новоросијских градова, на пример, Совјетске улице у Херсону, која се раније називала Племићка, али се нису одлучили да јој врате тај назив.
Кључ за читаву Новоросију је Крим. Тако је одувек било: Новоросија је настајала са припајањем Крима 1783. Тако је и сада.
И у наше време Крим је регион у којем се очувао доминантан руски идентитет. И у савременим околностима он је брзо прешао у Русију. Сада Русији припада кључна област Новоросије, што убудуће мора утицати на њен положај и развој.
Новоросијски идентитет појављује се тек сад, постоје само први покушаји да се он формулише. Без сумње, он мора да постоји – и као такав већ постаје – део општеруске самосвести.
Судбина Новоросије је и – питање савременог козаштва како у Украјини, тако и у Русији. То је питање о томе какво ће оно постати са обе стране границе. И, не треба вештачки одвајати развој украјинске Новоросије од њеног руског дела – историја тих земаља је слична и проблеми су такође у много чему слични.
Сем тога, Новоросија је и – судбина Придњестровља, а у много чему и читаве Бесарабије. Сада веома много зависи од месне интелигенције: каквом она жели да види своју земљу, како ће формирати идеологију њене будућности.
Главна историјска личност Новоросије несумњиво је кнез Григорије Александрович Потемкин. Фактички, он је њен оснивач. Зато и њене идеолошке изворе такође треба тражити у његовој делатности.
Потемкин је припремио и план покоравања Крима и основао црноморску флоту. Он је урадио и огроман посао у освајању нових земаља, позивао и насељавао колонисте, оснивао и изграђивао градове, засађивао шуме и винограде и за свега неколико година организовао квалитетан живот у новом крају.
Потемкин је фактички и аутор историјске концепције Новоросије. Он је налазио два њена начела: прво – у грчко-византијској култури (што се испољило у коришћењу грчке топонимије), и друго – древне руске корене повезане са Владимировим примањем хришћанства. Све то он је поткрепљивао и својом делатношћу и тиме како је организовао путовање царице Јекатарине Велике и какве је предлоге износио њој и њеним пратиоцима.
Мислим да је све то актуелно и у наше време. Он је утемељио и специфично империјални изглед тог краја. Оснивање и изградња Јекатеринослава представљено је као паралела са оснивањем Санкт-Петерсбурга и Петра Првог, а Јекатерина се појављивала као настављач Петровог дела на јужним границама Империје.
Савремени Кијев покушава да створи паралелну реалност и примора дошљаке да у њу поверују. Натписи фирми и рекламни панои на језику на којем готово нико не разговара, као и разне манифестације - њему су идеолошки, чак и естетски страни.
Уместо митских „Потемкинових села” Кијев подиже у Новоросији „Потемкинову Украјину”, некакав привид у који и сам покушава да поверује. Ипак, све то само подстиче на развијање оних националних процеса који неминовно одвајају простор овог региона од осталог дела Украјине.
Модел Малорусије
У последње време у Украјини се све чешће наилази на оне који себе сматрају „Малорусима”. То је углавном својствено представницима интелигенције, који су разочарани у украјински национализам, али траже начин да изразе свој локални патриотизам.
Повратак малоруском идентитету потпуно је оправдан, јер је присутан и у украјинској идеологији као негативна самосвест: Украјинац се упоређује са Малорусом као национално свестан човек са империјалним провинцијалцем.
Одрицање од рускости утемељене у украјинству претпоставља процес који се описује управо као прелазак од Малоруса ка Украјинцу. Заправо, у свест се уноси и супротан модел: у случају свесног одрицања од украјинског „идентитета” природно је препознати себе као Малоруса, али већ у позитивном смислу.
Малоруски идентитет толико је значајан за описивање савремених идеолошких неслагања у украјинском друштву да је чак бивши председник Украјине Виктор Јушченко у говору од 9. децембра 2009. прогласио Малорусе за своје „противнике”.
Може се рећи да се у украјинском дискурсу под малоруским најчешће подразумева све оно што изражава специфичан скуп комплекса који су својствени носиоцима украјинског идентитета.
Појам „Мала Русија” познат је из грчких црквених преписа још од XIV века. Ипак, малоруски (малоросијски) идентитет почео је да се формира тек крајем XVI и почетком XVII века.
Разликовање „Мале” и „Велике” Русије често се помиње у текстовима које су написали водећи православни аутори тог времена – Јован Вишенски и Захарије Копистенски. Тај идентитет се постепено ширио, али је увек био својство само виших слојева друштва и није био у нескладу са опшеруском самосвешћу.
Што се тиче XVIII века, може се говорити о замашном ширењу малоруског идентитета у највишим слојевима Хетманштине.
Борба локалних племића, углавном потомака козачког старешинства, за успостављање својих аутономних сталешких права после ликвидације Хетмнштне, учинила је тај самоназив још актуелнијим. На тој основи почео је да настаје украјинофилски покрет, чији су лидери говорили о својој малорускости.
До почетка ХХ века реч „малорус” постала је самоназив за русофилски расположене делове друштва, а то је посебно било актуелно за Галицију.
„Малоруси” су опонирали „Украјинцима”, а за то време такво разликовање између истоветних пројеката било је слично партијском. Тада се у Руској империји појавио млади руски национализам и то у првом реду управо на земљама данашње Украјине.
Приметно је да су тамо руски националисти себе схватали истовремено и као Малорусе. Постоје све основе за то да се може сматрати да је из украјнофилског покрета израсло не толико чак ни украјинство, колико локални руски национализам. Главни носилац таквих погледа био је Кијевски клуб руских националиста.
Носиоци малоруског идентитета били су физички истребљени у годинама Првог светског рата и Грађанског рата и касније од стране бољшевика. Током совјетског периода изражавање атрибута „Малоруса” било је забрањено.
Већ у првом савезном попису становништва 1926., сви који су себе назвали Малорусима” били су записани од стране власти као Украјинци. Ипак, тај идентитет опет постаје актуелан.
У мом већ поменутом чланку из 2004. предлагао сам да се у Украјини развија управо малоруски пројекат који може да преломи поделу електорског поља на две отприлике једнаке половине и такође да Југоистоку привуче и Центар.
Међутим, по мом мишљењу, сада се може сасвим одређено рећи да у старим границама Украјине није формирана идентитарна већина. Центар све више тежи Западу, а Југоисток све мање постаје украјински и постепено улази у веома перспективан пројекат формирања Новоросије. Ипак, чини се да и малоруски пројекат има своју будућност.
Штавише, он само постаје актуелнији у новим условима слома државности која је изграђена на учвршћивању украјинства.
У случају одвајања Југоистока значајан део друштва Централне Украјине може се окренути од „западњаштва” као од идеологије која је крива за распад земље. Сем тога, малорускост може постати привлачна за велики део друштва новоруских области, који је раније био увучен у украјински национални пројекат и не поистовећује се са Новоросијом.
Такође, значајно место треба да има наслеђе козачке прошлости.
Најважнија одлика малоруске самосвести треба да постане прихватање руског језика као националног упоредо са украјинским.
Чак и политички украјинизовани Кијев остаје превасходно рускојезични град. Књижевна норма руског језика умногоме је стварана управо овде, у Кијеву.
Начело националног карактера руског језика, односно, да Малоруси имају на њега једнака права као и Великоруси – треба да буде једна од основа читавог пројекта. Сходно томе Н. В. Гогољ као хармоничан тумач малорускости може да има централно место у пантеону „својих великих”.
Коришћење заједничког језика са суседима није ново, на пример, на томе је заснован аустријски национални пројекат. Такође, било би корисно да се образује норма украјинског језика и очисти од полонизама и специфичних галицијских речи.
Оба национална пројекта – новоруски и малоруски – имају као заједнички именилац руски идентитет. При том, за новоруски пројекат он може да буде приоритетан, за малоруски – „основа”.
Аутор: Олег Неменски, водећи научни сарадник Руског института за стратешка истраживања
