Показали што су кадре јуначке горе
Црна Гора слави два века од славних битака против Турака на Мартинићима и Крусима које су задивиле свет. То је била најава слома владавине Турске
Две битке које су златним словима уписане у славну историју Црне Горе, на Мартинићима и Крусима 1796. биле су весник краја Отоманске империје у државици подно Ловћена, али и Балкана. И данас на овим просторима одзвањају речи Петра I Петровића, које је Црногорцима упутио пред ове одлучујуће бојеве:
- На оружје и крваво поље, мили витезови - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!
Због пораза на Мартинићима Махмут-паша Бушатлија је ударио са својом војском на Крусе, где их је чекало три хиљаде Црногораца са владиком Петром I. У бици је погинуо Махмут паша и још 74 његових официра. Богдан Вуков му је одсекао главу, да би је Црногорци набили на копље и донели на Цетиње у Цетињски манастир, који је Махмут паша неколико година раније запалио.
Истакнути историчар проф. др Зоран Лакић, академик Црногорске академије наука и уметности, каже, за "Новости", да су Мартинићи били најава слома владавине Турске на овим балканским просторима, да би Круси означили њен тотални крај.
Историчар Зоран Лакић
- При томе се мора имати у виду и оно што се са Турском на Балкану дешавало десетак година касније. Мислим на величанствен почетак српске револуције, како је познати немачки научник и отац модерне историографије Леополд Ранке назвао Први и Други србски устанак. Тим бунама против средњовековног феудалног турског система најављиван је крај турских зулума на Балкану. Њима треба још додати и познати грчки устанак против истих зулумћара 1821. И тада је делегација грчких устаника дошла на Цетиње да чује мишљење и савет црногорског мудраца - Петра I Петровића, чија се реч поштовала у ондашњој Европи, каже Лакић. - Мартинићи и Круси означили су почетак процеса ослободилачке борбе балканских народа. Црна Гора се почела изграђивати на европски начин: кренула је путем уједињења својих племена и стварања модерне државе, попут оних које су функционисале у Европи. Па и у њеном суседству. Те европске процесе она је могла да прати, између осталог и зато што ју је предводио један изузетан владар - Петар I. Његовом уму дивила се Европа, називајући га црногорским царем, Петром Великим и црногорским императором Лујем XIV - свакако највећим владарима свога времена.
Подсећа наш саговорник да је Петар I видео много боље и даље од свих својих савременика.
- Петар Први Петровић почео је да реформише Црну Гору на начин који и данас изазива поштовање. Није то било лако урадити. Требало је реформисати и свест Црногораца. У првом реду уверење да је Црна Гора њихова држава. И више ничија. Да су народне институције - баш народне. И да више нису ничија прћија. Да се власт ствара за добро народа и да тако функционише. Да је сиромашна Црна Гора довољно богата да њени становници у њој могу живети животом достојним човека.
Станко Црнојевић - Бушатлија
ПОТОМАК БУШАТЛИЈЕ И ЦРНОЈЕВИћА
- Ова напаћена земља доживела је и преживела многа чудеса, али је једно тек данас угледала. Као Махмут Бушатлија, последњи мушки изданак Махмут-паше Бушатлије, онога који је овде изгубио главу, ја представљам породицу која је изгубила ову битку. Али као Станко Црнојевић, последњи мушки изданак Ивана Црнојевића, ја овде данас представљам и народ који је победио у овој славној бици. Та посечена глава, светлећи у рукама нашег митрополита Амфилохија мене је дозвала на Цетиње, где је сваки камен пут ка мојим коренима, ка Ивану Црнојевићу и његовом сину Станку, који је постао Скендер-бег. Можда је то Божје провиђење и знак да је више дошло време да се не делимо, поготово ако те поделе воде новом братоубилаштву - поручио је Станко Црнојевић Бушатлија на овогодишњој прослави битке на Крусима.
ВРАТИО ЧОЈСТВО
Вратио је владика чојство Црногорцима и још много тога другог. Означио је пријатеље, али и вековне душмане Црне Горе. Поносила се Црна Гора са својим пријатељима и никада није заборављала кроз какав је трновит пут пролазила. Па је са Ловћена запевала Вила - Ој Русијо, мајко мила! Говорио је и писао владика Петар I и да је Руска мајка исто што и наша србска мајка.
Велиша Кадић,
Новости
