Храбри ратници, а вешти мајстори
На Солунском фронту у паузама између бојева србски ратници правили фруле, вазе, шољице, порције, пепељаре...
Призори патњи, крви, страдања избијају са страница већине записа о Солунском фронту. Али нађе се, кад дубље закопамо по документима, и покоја несвакидашња прича из тог суровог времена, какве се с ратом обично не повезују. На једну о храбрим србским ратницима и уједно вештим мајсторима наишли смо у издању „Ужичког зборника“ од пре четврт века.
Пише тада у овом зборнику Љубица Мацура да се у Народном музеју у Ужицу чува мала збирка предмета које су усред ратних збивања на Солунском фронту направили војници из ужичког краја. У паузи између битака, довијајући се за алат и материјале, израђивали су разноврсне предмете намењене свакодневној употреби у ратним условима. Чинили су то у периоду од 1916. до 1918. године, спајајући јунаштво у биткама и занатско умеће кад оне утихну.
У ужичком музеју чувају се 22 таква предмета: од прибора за јело (војничка порција, кашика, шољица, чашица, послужавник), шараљке за славски колач и прибора за пушење до оквира за огледало, војних ознака па и музички инструменти (фрула и двојнице). Правили су их од доступног материјала: дрвета, метала (месинга, алуминијума, олова) и коже. При изради служили су се једноставним алатом који су имали код себе: шилом, ножем, чекићем. За украшавање користили су уобичајене мотиве народне уметности из свог краја: цвеће, винову лозу, шљиву, србски грб. Било је ту, наравно, и предмета скромно израђених, али и оних фине занатске израде.
Рецимо, на једној месинганој шољици, уз две цветне гране, стоји урезано да је припадала србском војнику Драгутину Обрадовићу из Богојевића. Чаша од алуминијума пљоснатог облика украшена је записом: „Успомена за дуго сећање, сетите се мили моји, год. 22. 9. 1916. Владимир Ковачевић Ужице“. Ваза од месинга рађена је војничком руком од чауре топовског метка и украшена са два стилизована цвета, а шараљка за славски колач је од дрвета, са дршком у облику крста. Пепељара је месингана, прављена од остатака чауре топовског метка и пушчаних зрна...
Једну украшену фрулу од дрвета, с уметком од метала, направио је на Солунском фронту 1917. као успомену из рата Владимир Миловановић из Маковишта. Дрвене двојнице, украшене државним грбом, дело су Видоја Петровића, војника из Бјелотића, који их је направио 1918. и посветио свом брату Милоју.
О томе шта су у паузама бојева радили србски војници на Солунском фронту, бележио је и Арчибалд Рајс. После ослобођења Кајмакчалана и Битоља крајем 1916. на Солунском фронту се до јесени 1918. води такозвана рововска војна, а Рајс пише да су трајање рата и тешкоће снабдевања животним намирницама приморале српске ратнике на овом фронту да набаве један део своје хране на самом месту. „Па су скоро све јединице, подстакнуте од војних власти, имале велике баште које су у слободним часовима обрађивали србски војници. У баштама су, поред поврћа гајеног за потребе војске, неговали цвеће, стављали га у чауре од граната на столу у ’менажи’ кад командант има угледне госте“.
„Официр или војник поред свог шатора или земунице где живи ствара своју индивидуалну башту. Кад падне вече он одлази у своју башту и седећи на сточићу који је фабриковао од отпадака каквог сандука од муниције свира на фрулу, мислећи на другу башту коју је оставио у Србији“, пише Рајс.
Поред баштованлука, србски војници су у часовима одмора израђивали и поменуте предмете за свакодневну употребу, који су им недостајали, а у ратом изазваној оскудици тешко су их набављали. „Војници долазе и показују официрима своје мале радове које су направили у рововима. Дуго и мучно је бдење у овим ’кртичњацима’ у којима треба провести време, а да човека не ухвати чама“, писао је о тим ратним данима Арчибалд Рајс.
Бранко Пејовић,
Политика
