Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Ратне игре у етру

Ратне игре у етру

10-11-2016 05:34:18 | | Аутор: Немања Баћковић, илустратор: Зоран Н. Ђорђевић, Забав |

Кад одмазде над устаницима и њиховим симпатизерима нису дале жељене резултате, врх Специјалне полиције и Управе Града Београда решио је да оснује лажну партизанску радио-станицу...


Почетком јесени 1941. године одржано је велико саветовање Министарства унутрашњих послова владе Милана Недића. Присутни су били министар Милан Аћимовић, његов помоћник Цекан Ђорђевић, начелник Одељења за државну заштиту Александар Јоксић, а ту су у име неизбежне Специјалне полиције и Управе Града Београда седели, главом и цигаретом у углу усана, Драги Јовановић, Илија Паранос и Бошко Бећаревић.

Списак присутних означио је састанак на највишем нивоу, а тема је била како сузбити устанак који се све више распламсавао и претио да се измакне контроли. Закључено је да је одзив народа устанку много већи него што је ико могао, после капитулације војске, и да претпостави. Схватили су да устанак не може да се сузбије само војним и полицијским акцијама на терену. Напротив, одмазде и друге полицијске методе показале су се као супротне сврси, само су повећавале број људи који су се одметали у шуму.

Ако не могу силом, ваљало би да покушају „милом”. То је значило потпуно преуређење пропаганде. Она првобитна дала је више него јадне резултате. Не само што нико није веровао у званичне извештаје и прогласе, већ су се људи и навелико спрдали с тим. Схватили су да је решење да се некако одметну од шаблона немачке пропаганде. Ваљало је установити ону која би попримила „чисто србски унутрашњи карактер”.


Дошаптавања и доушници

Неколико дана касније у Специјалној полицији одржана је нова седница. Председавао је Драги Јовановић. Циљ је био један: да се на основу закључака са оног саветовања одреде практичне мере. Одлучено је да се дневна штампа и пропаганда снабдевају материјалима из истрага припадника покрета отпора, првенствено партизана. Све то ваљало је тако претумбати и сервирати да се устанак против окупатора прикаже као „покушај комунистичке револуције по налогу из Москве и за њен рачун”. А све то је ваљало и „нафиловати” сведочењима да у шуми влада „црвени терор”, глад, страховита оскудица. Ту су се негде провлачиле и назнаке да устаници упражњавају „слободну љубав”, што је нарочито требало да утиче на патријархалне српске домаћине, да на сваки начин спрече децу да иду у шуму. Па ако треба да их везују и пријављују полицији, може и тако.

Јовановић је одлучио да од сада они, полиција, преузимају на себе сву пропагандну делатност по тој линији. Тешко да је негде било бољих стручњака од ових, који су се већ годинама и деценијама рвали са комунистима, и у томе имали онолико успеха. Као и пре рата, чланке ће да пишу Бошко Бећаревић, шеф 4. антикомунистичког одсека Специјалне полиције, и његов заменик Радан Грујичић. Одавно су проверени у томе, а Драги Јовановић чланке ће само да аминује и да код цензуре среди да се објаве.

На крају седнице за реч се јавио и Бећаревић. Сложио се са свим пропагандним методама, само је имао допуну. По начелу „клин се клином избија”, предложио је да се на илегалну делатност устаника удари истоветним противмерама. Све је то лепо, и пропаганда, и новине, али им опет нико неће веровати. Зато, он је још раније разрадио методу дошаптавања.

Доушници и агенти Специјалне полиције су приликом контаката са обичним грађанством „поверљиво” препричавали изјаве разних помилованих партизана, пребеглица, а дешавало се да се новим познаницима и сами представљају таквима. Ето, они су се вратили из шуме, тамо је чудо и покора, а овде не само да им ништа не недостаје, него су на слободи и шетају улицом. Да би све деловало уверљивије, ти жбири су се представљали као противници Немаца, али они који су се на личном примеру уверили да је борба узалудна и да само бесмислено гину, док они из вођства устанка дебљају, а шуму ни видели нису. Наравно, све то се препричавало по кафанама, уз обавезно освртање и погледе преко рамена, да случајно неки доушник не слуша.

Шта слушају слушаоци?

Бећаревић је усавршио још једну технику која је устаницима донела доста мука. Приликом провала и хапшења, неки хапшеници брзо би пропевали. Други су, опет, били неми поред свих мучења. Бећаревић би оне који су издали прикрио на сваки начин, и потурио глас о храбром држању пред полицијом. То је радио ненаметљиво и то тако што би му, као случајно, излетело током испитивања других ухапшеника. Онда би неке ситније рибе пуштали, а они би проносили глас да се одређени издајник заправо добро држао пред полицијом. Нема шта да се сумња, чули су од Бећаревића лично.

А ако би се неко заиста добро држао, за њим је стизао глас да је провалио Партију, да је издао. Ако би таквог пустили, његови би га одбацили, а он би се сам вратио полицији и пристао да исприча све што зна. Све је било срачунато да унесе раздор међу редове припадника покрета отпора.

Сви ти Бећаревићеви изуми врло су добро радили. А онда је предложио да Специјална полиција оснује партизанску радио-станицу!




Образложење је било једноставно. Јесте да је углавном забрањено или строго контролисано држање и слушање радио-апарата, али се већина становништва некако довија, па слуша Радио Лондон. Значи, слушаоце имају, само ваља да јој сервирају оно што они хоће. За тај подухват потребна је једна тајна и јака емисиона станица која ће сваког дана емитовати емисије на „комунистичком језику”. Прво би ваљало сручити читав низ увреда и грдњи на Немце и домаће издајнике, па онда мало зачињено вестима са фронтова, па извештаји о партизанским борбама, оним стварним. Ипак, ваља их приказати као Пирове победе, а између редова убацити нешто што ће деморалисати борце и слушаоце.

Генерал је пресудио

Наравно, план је прихваћен са одушевљењем. Нешто ново у борби, до сада се ове методе нико у Европи није сетио, а вероватно ни на свету. Само, замисао је једно, а извођење нешто сасвим друго. Полиција је имала своју предратну станицу, у згради на Обилићевом венцу, али она технички то није могла да изнесе. Да би се употребила београдска радио-станица, ваљало је добити сагласност Немаца. Ту на сцену ступа Драги Јовановић. Он је знао коме треба да се обрати.

Др Георг Кисел био је заменик шефа окупационе управе, надлежан и за контролу полиције. Раније је био шеф личног Хитлеровог обезбеђења, док је овај био у Нирнбергу. Најважније од свега, човек вазда оран за нове полицијске методе. Једном полицајац, увек полицајац. Баш као и Драги Јовановић.

Приликом једне приватне посете Драги је сачекао да се атмосфера мало открави. Неколико чашица касније, усред неког небитног разговора, поменуо је да полиција планира да направи илегалну „комунистичку” радио-станицу. Кисел само што се није шлогирао. Загрцнуо се, запитавши се за кога ли све ради Драги Јовановић. Ипак, саслушао је до краја. За пристанак није било двоумљења.

Кисел је похитао код свог шефа др Харалда Турнера и изнео план. И овај се одушевио, схватио је да ће на тај начин лако продубити јаз између партизана и присталица Драже Михаиловића, који су у то време како-тако сарађивали. Сукоб између њих већ је тињао, они ће само да распире ватру. Турнер је овластио Кисела да с предлогом изађе пред војног заповедника Србије, генерала Бемеа. То је већ било незгодно.

Генерал Франц Беме био је од почетка окупације већ четврти војни заповедник у Србији. На дужност је ступио средином септембра, и испрва није знао шта га је снашло. Онда је добио наређење да најоштријим мерама угуши устанак, како год уме. Професионални војник то је схватио као казнену експедицију, и тако се и понашао. Сад је њему Кисел морао да некако објасни предности илегалног рада над масовним стрељањима.

Толико се упињао објасни замисао о радио-станици да је то било дирљиво. Генерал се у почетку нећкао, али је попустио, када му је Кисел лукаво предочио да ће то унети раздор међу устанике, обесхрабрити их и знатно олакшати офанзиву коју је Беме спремао. И генерал се сагласио.

Најважније је било да пристане на то да се немачка пропаганда не меша у рад станице. Немци не би били у стању да погоде одговарајућу линију и терминологију Народноослободилачког покрета, не би могли да прилагоде вести домаћем менталитету, и врло брзо би их прозрели. Опет би служили за спрдњу по целој Србији, а пропаганди партизана дали би оружје руке. Овако, ако то раде „домаћи стручњаци”, успех је, веровали су, неизбежан.
Зачињене истине

За руководиоца станице одређен је поручник Рајнтген. Кисел му је предочио да је тајност најважнија и да ће он само да се бави техничким делом. Све остало није његова брига. Једино је важно да подаци не процуре, и да се нигде не чује да постоји нека радио-станица.

Поручник је одмах смислио како ће и шта ће. Да би што мање лица било упућено у целу ствар, емисија ће бити емитована преко краткоталасне радио-станице у Земуну, назване „Радио-станица партизанских одреда Југославије”. Толико се загрејао за Киселов план, да је још исте вечери на таласној дужини 25,5 одјекнуло: „Пролетери свих земаља, уједините се!”

Фреквенција је тако изабрана да буде нешто мања од оне Радио Београда. Време почетка емисија поклапало се са завршетком редовних вечерњих вести легалне станице. Још у првој емисији слушаоци су позвани да прате емисије партизанске станице која ће их обавештавати о најновијим догађајима и која ће им једина преносити истините вести.




Све те истините вести и директиве потицале су право из Бећаревићеве кухиње. А одакле би друго? Помагао му је и полицајац Стеван Стерић, који је изабран и за спикера. Пре него што би састављали вести, помно су проучавали заплењени партизански материјал, летке, прогласе, чак и предратне партијске и синдикалне листове. Све то им је омогућило да усвоје речник и начин обраћања уврежен међу партизанима.

На почетку су обично даване вести. Мањим делом с Источног фронта, а већим о борбама партизана у Југославији. Све су састављане на основу правих извештаја добијених од војних и полицијских команди у току дана. Навођени су стварни успеси партизана, али „зачињени” вестима о победама партизана у крајевима где уопште није било борби. Ове потоње су посебно величане како би се слушаоци из тих крајева уверили како партизани измишљају сукобе, па и победе.

Давана су упутства групама одсеченим у тим борбама, позиви изгубљеним партизанима, а посебно су истицани спискови погинулих. Све строго заверенички, навођени су само иницијали. Осуђивани су дезертери, прозивани сељаци који нису помагали борцима, лекари који седе у градовима, док партизански рањеници „умиру уцрвљалих рана”.

Најбоља илустрација је сачуван транскрипт емисије од 1. новембра, који је објавио Бранислав Божовић. У јеку офанзиве јавља се да су сељаци затварани и страховито мучени. Лондон јавља да је ситуација у Русији врло озбиљна, Немци су близу Москве, али сви верују у победу совјетског оружја. То је онај Бећаревићев говор између редова. Даље у емисији јављају о страховитим одмаздама због саботажа. И зато саботаже морају да се обуставе. Па мало повика на снаге Драже Михаиловића, чије снаге прелазе на немачку страну. Онда, на крају, културна рубрика. Осуђује се антикомунистичка изложба у Београду, која је плод „подјармљивачког буржоаског друштва”. Речник је био одговарајући, нема шта. И на самом крају: „Истребите издајнике, смрт фашизму, слобода народу!”

И Немци поверовали

Идила је трајала готово месец дана. Стизале су вести да поједине јединице под утиском од емисија дезертирају. Бећаревић је од неког ухапшеног омладинца сазнао да је његова група слушала баш то. А стручњаци из „партизанске” радио-станице нису мировали. Кисел је дошао на замисао да направе радио-драму како би све слушаоце уверили да је на тој фреквенцији права партизанска радио-станица.

Онда је једне вечери спикер био врло нервозан. Док је изјављивао да партизани немају намеру да напусте ни педаљ ослобођене територије, глас му је задрхтао. Слушаоци су одједном зачули пуцњаву која се помешала са гласом спикера. Још неколико експлозија, и емисија је нагло прекинута. Уследила су два дана тишине. Треће ноћи, поново се зачуо глас спикера, који је објаснио да претходних ноћи није било емисија зато што је станица из „техничких разлога” морала да промени положај.

Бећаревић је убрзо схватио да, ако хоће да му се верује, окупатори морају да се часте сочним надимцима. Домаћи издајници још више. Тако су Турнер и Кисел постали крвници и крволоци, Јовановић и сам Бећаревић подрепаши. Једино се Беме неко време двоумио, није му било баш мило да га псују преко властитог радија. Али пристао је, па се убрзо претворио у злотвора.

Оснивачи станице били су одушевљени постигнутим. Агенти су ишли по граду и клели се да малтене иза сваких врата чују емисије. Ипак, убрзо је дошло до невоља, није се знало шта је истина, а шта лаж.

Војни извештаји почели су да се пуне подацима пласираним преко ове радио-станице. Тако је неколико немачких акција пропало, пошто њихови обавештајци нису знали да се ради о фризираним подацима.

Дешавало се да, пратећи емитоване извештаје, потере шаљу у крајеве у којима партизана није било ни од корова. Необавештени доушници су Специјалној полицији свако мало јављали о људима који слушају „забрањени” радио. На крају, пријаве су толико узеле маха, да је станица почела да гуши полицију.

Онда се огласио и Врховни штаб НОП. У ужичкој „Борби”, која је почела да излази на слободној територији, излазили су текстови о лажној радио-станици. Средином новембра зачуо се и глас праве партизанске радио-станице. „Слободна Југославија” емитовала је програм из СССР, а једна од првих вести је била упозорење на лажну београдску станицу. И то се настављало сваког дана, у свакој емисији. Убрзо је и Кисел отишао код новог заповедника Србије, генерала Бадера, који је почетком децембра укинуо „партизанску” станицу.

После шест месеци, Немцима је опет пао на памет сличан подухват. Кисел их је одбио, пошто су за пропаганду били задужени искључиво људи Вермахта.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић,
Забавник