Сећање на крај страдања
Једанаестог сата, једанестог дана, једанаестог месеца 1918. године Немачка је потписала примирје са силама Антанте у француском штапском вагону у Компијењу. Тиме је формално завршен Велики рат, први који се истовремено водио на свим меридијанима, на незабележено промишљен и окрутан начин.
Потписивање примирја 11. новембра 1918. свет је дочекао сиромашнији за више од 15 милиона мртвих војника и цивила, а рат је иза себе оставио 22 милиона рањених. Мала Србија је поднела ненадокнадив губитак од 1,2 милиона жртава, око 550.000 војника и 650.000 цивила. Сваки други радно способни србски мушкарац био је мртав. Зреле девојке удавале су се за старце и дечаке само да би оставиле потомство. Било је око 300.000 тешких инвалида и пола милиона ратне сирочади.
Србија је у време потписивања примирја васкрсла захваљујући својим војницима који су у силовитом јуришу са Солунског фронта бацили Бугарску на колена, сломили Аустроугарску и протерали немачку војну силу са своје земље и простора будуће Југославије.
- Највеће признање нашој војсци одали су непријатељи. Немачки кајзер Вилхелм је бесно поручио својим официрима да су допустили да 60.000 србских војника одлучи судбину рата. Велике офанзиве на западном фронту наступиле су тек после пробоја Солунског фронта јер су тада, војнички гледајући, Централне силе већ биле поражене. Ослобођењем Ниша фактички је решен Први светски рат. Зато је међу заставама сила победница код вагона у Компијењу стајала и србска - каже др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.
Он наглашава да је неумесно рећи да Србија прославља Дан примирја, јер су жртве које је поднела и последице рата такве да нема разлога за славље.
- На Дан примирја ми обележавамо важан датум из националне историје. Оно о чему треба данас да говоримао и чега треба да се сећамо јесте да је сваки србски човек оног времена био велики. Те генерације су поштовале и волеле своју земљу и слободу и биле су спремне да је бране, од највиших државника и команданата, до сељака. То је оно што данас обележавамо, чега треба да се сећамо и да поштујемо. Велики рат је део српске националне свести и као такав мора да буде на прави начин интерпретиран, а све велике датуме рата и страдања србског народа треба обележавати. Друштво које жели напредак и да буде зрело мора да поштује оне који су га створили - говори др Бјелајац.
Хладни рат у коме су се некадашњи непријатељи из светских ратова нашли на истој страни у НАТО и формирање Европске уније око Француске и Немачке, променили су и реторику о Великом рату.
- Постојала је спремност да се некако релативизује немачка кривица за Први светски рат - каже др Бјелајац.
- Чак су државе подстицале своје историчаре да излазе с таквим изјавама и декларацијама. Француски председник Франсоа Митеран поводом облежавања Верденске битке је својевремено изјавио да су "француски и немачки војници желели исто, да се што пре врате кући". То су гестови политичке добре воље за превладавање прошлости, али мора да постоји свест о томе како се и зашто десио рат и ко је агресор. Ако то испустимо из вида онда ћемо то поновити у нашем времену.
Он подсећа да је Дан примирја између два светска рата био државни празник, али су га у другој Југославији заменили неки други празници и вредности. Парадоксално, иако Дан примирја није обележаван као празник унутар СФРЈ, социјалистичка Југославија је поштована у иностранству, баштинећи славу србских ратника.
- У сложеној држави каква је била Југославија увек се политички размишљало како ће једна традиција или датум из уже националне прошлости бити дочекани на целом југословенском простору. То је један од разлога због чега Дан примирја, који је био везан за Србе, није био државни празник. С друге стране, у доба обележавања Дана примирја увек је била присутна југословенска делегација у Паризу, а на значајније годишњице обавезно је долазио и одред ЈНА - каже др Бјелајац.
Датум који се на Западу од 1919. обележава као Дан сећања, Србија од 2012. поново слави као државни празник Дан примирја. Међутим, показало се да после седамдесетогодишње паузе Срби најчешће и не знају шта се десило 11. новембра 1918. Из истог разлога нису разумели ни 2009. значај враћања српске заставе на јарбол крај вагона где је 1918. потписано примирје. Наиме, савезници никад нису дозволили да се ту вијори застава Краљевине СХС, ни Југославије, јер она није учествовала у Великом рату. Једини савезник за њих била је Србија. Да би понизио Француску, Хитлер је 1941. натерао да потпише капитулацију у истом железничком вагону у Компијењу. После Другог светског рата србска застава није враћена, као ни друге ознаке да смо били савезници и победници у Великом рату.
- Наш тадашњи амбасадор у Паризу проф др Предраг Симић улагао је изузетне напоре да врати српске ознаке на све меморијале Првог светског рата. Најважнијим је сматрао поновно стављање српске заставе на јарбол крај вагона у коме је потписано примирје. Генерал који је био задужен за традиције рекао је да ту могу да стоје само заставе савезника који су ратовали на Западном фронту - каже др Бјелајац.
Управо се њему обратио професор Симић за помоћ, кад су Французи у 21. веку поставили услов за враћање заставе ратног савезника из Великог рата.
- Као што је неправедно умањен значај пробоја Солунског фронта, било је заборављено да су на Западу ратовале читаве јединице србских добровољаца под француском командом. Послали смо њихове фотографије и спискове амбасадору Симићу, а овај их је проследио генералу који се запањио и одмах наредио свечано враћање српске заставе међу савезничке. То вам је доказ да се политика увек и најдиректније мешала у политику историјског сећања - каже др Бјелајац.
Фото М. Анђела
ПОЧАСНА ПАЉБА НА КАЛЕМЕГДАНУ
ПОВОДОМ обележавања Дана примирја у Првом светском рату, припадници Гарде Војске Србије испалили су почасне плотуне на Савској тераси на Калемегдану. После интонирање химне Србије и подизања заставе, тачно у 16 часова Калемегдан се затресао од десет плотуна из шест артиљеријских оруђа.
Дан примирја у Првом светском рату као државни празник у Србији обележава се од 2012. године и нерадни је дан. А. В.
КРЕАТИВНО УБИЈАЊЕ
Сва достигнућа људске цивилизације су од 1914. до 1918. била упрегнута у проналажење што ефикаснијег начина убијања што већег броја људи. За Србе су смишљени први конц-логори у историји ратовања, први пут примењена су средства масовног уништења, бојни отрови, а смрт је почела да стиже и с неба, из авиона, док су тлом завладале покретне тврђаве, тенкови.
Потписници примирја испред француског штабног вагона у Компијењу
.jpg)
СРПСКИ РАТ ЈЕ БИО ДУЖИ
Док су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, србски ратници су се још борили с мађарским трупама за Бачку и Барању, али и против хрватских, до јуче аустрогарских, домобрана који су их дочекали мецима. За многе српске војнике, који су морали да се боре с бугарским комитама и албанским разбојницима у Јужној и Старој Србији, рат је потрајао још две године.
Борис Субашић,
Новости
