На весто о смрти Она Каваре
У Њујорку је недавно умро Он Кавара, слкар јапанскпог ппорекла ( рођен 2. јула 1933. у Јапану) . мало је рећи да је у његовом стваралаштву као и у животу све било померено.Тако му сене зна ни тачан датум смери , иако се десила недавно:неки извори наводе неодређено:крајем јуина, док има протала који пресизирају да је Он Кавара преминуо 10. јула 2014.
И онај датум његовог рођења гтреба узети са резервом: украјњем случају, ако је веровати биографима и каталозима, у којима се уместо узраста наводи број дана који је проживео до момента одржавања изложбе , а број година се добија кад се подаци из кршетнице поделе са десет.
Иронија судбиине: грешке у тачности датума,сав животно-уметнички пројекат који је саставио у одбројавању времена,светско-историјског и личног, скоро свакодневним обелодањивањем свету о свом постојању-сликама и датумима,телеграмима :“Ја сам још жив „ и разгледницама „Пробудио сам се, бар толико“,не зна се тачно ни кад се родио, ни кад је умро.Вероватно је и то део прјекта.
Нажалост, да је умро ,је факат и све шале у евсзи с тим би биле неумесне.Све пародије у жанру „Он Каwара Упдате од којих су најсупешније оне у којима се интернет -артисти измислили слог слог да би заменили сликареву писаћу машину на којој се ... скоро није ни користио, а сваку цифру извдио ручно –ће се заборавти.А Он Кавра ће соатти оанкав какав је хрео да остане.
Тешкo је наћи фотографију за његoв некролог
За његов некролог је тешко наћи фотографију .Он Кав ара није давао интертбјуе, није се појављивао на изложбама, на снимцима којих скоро и нема,а ако се понеки и појави, он се иди само с леђа.
Али је зато је на његовим некролозима на интернету толико реклама швајцарских сатова !
Опет иронија судбине:он уопште није био тако скуп сликар. Рекорд постављен пролетос на Цхристие'с у Њујорку са неких 4,2 милиона доалра за „класичну „ слику с датумом, у садашњим временим , а узимајући у обзир харизматички статус и „минули рад „ сликара – три „Докумнета „од којих један на Венецијанском бијеналу,те ретроспкетиве у МоМа и „Помпидуру „ , испада доста смешан „рејорд“.
Из некролога обављеног на интернету публика је изненађењем сазнала да се Кавара као сликар прославио још у раној младости, пре пдласка из Токија. Дудећи по писаним сведчанствима тога времена Кавара је стекао славу гротескним цртежима рашчереченог тела у духу Франсиса Бекона . Већ тада се одушевљавао западним сликарством и западном философијом, егзистенцијализмом и психоанализом. Није требало бити перокупиран психоанализом да би се повезали ти токијски цртежи с атомским бмбама којим су бомбардоване Хирошима и Нагасаки, које је био најснажнији догађај његове младости .
Прелазак у Мексико
Године 1950.његва породица се пресељава у Мексико, а сликар много шпутује по земљи, три године студира сликарство у месној ликвоној академији, путује у Њујорк, затим у Европу,у Париз.
Године 1964. Поново се враћа у Њујорк да би у њему остао до краја живота.
Судећи по записима, вратио се с апстаркцијама у које је укључио и обрисе речи преобраћене у геометријске структуре.
Описи су били све што је остало од арног Каваре: уништио је сва своја неканонска дела.Све што је било урађено до триптиха 1965.г.: три црвене слике с белим натписима по средини –на левој „Оне тхинг „, на десној –„Вие-Тнам“, а у центру „ 1965.“
Он никад није објаснио, али није тешко претпоставити да је у његовом тадашњем пацифизму било јапаских ниајнси, јапанскг схаватања америчке спољне политике.
Било како било, али је псове сигурно да од вијетнамског триптиха почиње канонски њујоршки Он Кавара.Онај исти чије ће сликарство кроз пола године бити представљено на дугоочекиваној ретроспективи“Он Кавара-тишина , „разуме се у њујоршком Музеју Гугехајм:лета госодњег 1965.
У наставку вијетнамског тритиха насликана је прва слика с датумом: 4. јануар 1968.Премда и после „Једне и три столице „ Џозефа Кошута , али пре „Параграфа „ Сола Левита где је термин „концептуално сликарство „први пут прозвучао.Он Кавара је муњевито био препознат као концептуалиста у групи Романа Опалке, Хане Дарбовен, и свих који су неким занцима обзанинили да служе за помирење не времена, него вечности И бесконачности,макер колико тај циљ био апсурдан.И ко би све вио спреамн да зарад тог безнадежног ангажовња оставља гтрагове свог присутва на земљи.
Са своје старне од краја 1960.- их па све до 1979. године Кавара је своје присутво обележавао телеграмима с фразом “Још сам жив “, разгледниацама на којима је написано: “Ја сам се одједном пробудио “, са навођењем тачних места И времена , под насловом “Срео сам “ са навођењем писаћом машином исписанх спискова свих имена кога је тога дана срео, затим аталаси “Пошао сам “-црно –беле слике на кпојима је црвеном линијом обележена његова дневна маршрута.
Три последње серије су изадне као књиге , свака у 12 томова : “Пробудио сам се “ са укупно 4.160 страна;”Срео сам “са 4.790; ”Пошао сам “-4.740 страница.
Историчари ументости тврде да је то био његов одговор на теорију релативитета : случајни сусрет са тим именима И путања случајно пређена као лични метод мерења времена –с човеје тачке гледишта увек је искључиво лично.
Општем времену је посвећен рад “Милион година настао 1969. У години Вудстока и спушатња на Месец “Апола 11 “ и настављена 1993.г. кад је Кавара имао изложбу у Диа центру.
“Милиони година” су издати у виду двотомника.
У првом тому”Прошлост –свима ко је живео и умро “ буквално је књиговодственим редом по ступцима набројено миллион гподина –од 998031 пре нове ере до 1969.
У другом тому - “Будућност-послдњем “ садржан је аналогни летопси од 1993. па све до 100 199.
“Миулион година “ је презентован још помоћу аудиоинсталација И живих перформанса када сатисти док не падну с ногу читају”имена “ година.
И премда се може учинити да Он Кавара ипак даје свету неку шансу до 100 1992., оптимизам његове уметности није убедљив,што се најбоље показује у сликама са датумима.
Слике са датумима: серија “Данас “
Слике са датумима , познате kао серија “Данас “ вие од свега подсећају на надгробне плоче.Датум,месец И година – сваки оут су написани на језику по граматичким правилима оне земље у којој је слиакр боравио у време док је ту слику радио, а уколико земља не користи латиницу као писмо, онда је “исписвао “слику на есперанту .Варирале су димензије, боја слова, чак и слог,а неизмење је остао само процесс наношења белих акрилних цифара исова на овршину платна И то ручно, без икаквих помагала.
Уколико платно не би било завршено до поноћи, било је уништено, а ако је завршено , одноше је посебну одају.Затим су завршене слика слагане у специујалне корпе обложене тадашњем дневним новинама те земље у којој су излазиле, -корпе с новинама су сматарне саствим делом слике, али су слике ретко кад излагане заједно с њима . И то због рога што он није желео да гледаоцу “потказује “и да га упућује како треба да разуме сику, јер је то остављао слободу сваком од њих да с ттим датумом повеже своје лилчне, итимне везе .
Нису нађени наговештаји који би упућиавли на то какавим кодом је успостављана веза с таквим сликарством у целини.
Моћемо ли тражити у томе утицаје Сартра и Камија,Кејџа и “Флуксуса”, Хирошиме и Нагасакија? Да ли то да схватимо као јапанску приврженост к ритуалу или њујоршку оданст минимализму?Смемо ли даље с поузданошћу говороти као о балансу између макро и микроисторије , о животу који се претвара у хепининг са унапред познатим крајем, о традицији мементо мори у уметности,о неним локалним и унверзалним рецензијма?
Или, на крају , о томе што само у контексту такве уметности швајцарски сатови из рекалме која прати некрологе Ону Кавари на глобалној мрежи изокрећу смисао биографског симбола ?
Бранко Ракочевић
