Ратник са пушком и кистом
Ратујући и сликајући, студент Живорад Настасијевић је прошао голготу Великог рата, потом довршио студије у Паризу
Многе непознате јунаке Великог рата, страдале и преживеле, „Политика”, суботом, већ трећу годину избавља од заборава. Данас ћемо о једном познатом, благодарећи његовим рукопису „Успомене”, који се чува у Војном музеју у Београду. Реч је о сликару Живораду Настасијевићу, једном од четворице браће најпознатије уметничке породице у Србији.
Живорада је атентат у Сарајеву затекао на ликовним студијама у Минхену. Какве сад студије! Отаџбина је у опасности, и са дванаесторицом других србских студената, возом преко Пољске, упутио се у Русију, одатле у Румунију, па лађом уз Дунав до Неготина. Теретни воз га довезе до Сталаћа, па до Чачка – родни Милановац је већ пред носем. Отац му набавио официрски штоф за униформу и, ускоро се двадесетогодишњи Живорад обрео у другој чети Ђачког батаљона (1.300 каплара) у Скопљу. „Ту са мном буде Станислав Винавер, песник, два брата Борисављевића из Милановца...”, пише у „Успоменама”.
Прво ватрено крштење Живорад је имао код Лазаревца где се, њему и његовим друговима, предало 1.200 Чеха. Касније ће дознати да је „ова битка што смо је добили названа Колубарска битка”. У пролеће 1915, Живорадов пук је код Струмице у борби са бугарским комитама. Ту ће, по заповести команданта батаљона, насликати „Голготу” која ће бити постављена у капелу изгинулим Србима код Струмице.
Али, Макензенова офанзива је приморала главнину српске војске да, са много народа, крене у повлачење преко Космета и Црне Горе ка Албанији. Притисак Бугара је и Живорадове саборце из Ђачког батаљона усмерио ка Албанији. Са њима је била и чувена Енглескиња Флора Сандес, тешко рањена у бици код Битоља. Како-тако Живорад се обрео у Драчу и ево првих утисака:
„Дођем с Флором у Драч. Она оде да потражи Енглезе, а ја у ресторан Адриатик да ручам. Пуно света и много цивила Срба, људи и жена. За једним столом глумац Гинић и Душко Саватијевић, ђак наредник из моје чете. Таман смо почели да ручамо, чујемо бомбе из авиона, падају по пијаци где врви од света, све наша војска и Срби избеглице... Изађемо нас тројица на пијац и видимо много мртвих људи, жена и војника, све Срби.”
Следи Крф па Солун. Живорад ту црта кулисе за војничко позориште, игра се Веселиновићев и Брзаков „Ђидо”, играју професионални србски глумци. Описи боравка у Солуну су прилично идилични, али ваља ићи на фронт.
„Наши трубачи почеше да свирају знак за јуриш, а десно од нас музика свира Марсељезу, значи и Французи врше напад. Помислим ја у овој грмљавини да ће ово бити други Ватерло”, сећа се Живорад. „Одједном једна велика граната из хаубице удари испред самог мог вода, и експлозија ме одбаци далеко натраг; треснем о земљу и онесвестим се.” Живораду су одузете ноге, лекар каже да ту не може ништа, мораће у Солун па у Француску. Отпремљен је у Алжир са другим тешким рањеницима, и то подморницом.
Врло занимљиве сусрете је имао у Алжиру. Срео се ту и са чувеним композитором Камијем Сен-Сансом, слушао његово свирање на клавиру, одлазили су заједно у оперу. Дивно, али кратко, ваљало је у Бизерту на брод који ће га, излеченог, вратити на Солунски фронт. Било је то крајем лета 1917. године. Живорада распореде у топографско одељење Врховне команде – у сликарску секцију. Тамо су већ били сликари Милош Голубовић и Михаило Миловановић. Потом ће доћи Вељко Стојановић и Жика Лукић. Сви су они били ратни сликари. Уметност се ни у рату није бацала на маргину. Живорад ће у „Успоменама” забележити да је у Солуну свирао симфонијски оркестар са диригентом Станиславом Биничким, да је певао познати тенор Мијат Мијатовић. Сликари су портретисали и сликали призоре из рата. Поменимо Живорадов туш на папиру „Детаљ једног француског логора”, угаљ на папиру „Опело погинулим војницима”, „Наступање”, уље на платну „Солун”, најзад и фреску „Четири вола краља Петра” у Соколском дому (по сећању сликана 1941).
А кад је закључено примирје, „позове ме генерал Бошковић и саопшти да ћу ја да спроведен наше секције, целог топографског одељења ствари, лађом до Дубровника”. Одатле ће, са свим товаром, возом до Београда.
Бошко Ломовић,
Политика
