Како је Јоаким Вујић пустоловио светом
НЕУСТРАШИВИ ПИСАР ПРОТИВ СТРАШНОГ ГУСАРА
Цео век читаоци су се дивили причама о подвизима оца нашег позоришта, а онда је један историчар књижевности све то озбиљно довео у питање…
Новембра 1801. године у Трсту се обрео двадесетдеветогодишњи учитељ Јоаким Вујић. Било му је то већ друго путовање на те стране, с тим што је сада решио да у Трсту остане дуже. Међутим, сам пут од родне Баје, у којој је обитавао пре одласка на приморје, био је скопчан са разним опасностима, све у духу времена. Поготово део иза Загреба. Тако је успео да заноћи у некој крчми, за коју се убрзо показало да је хајдучко легло. У духу времена, добри Јоаким ступио је у готово отворен окршај са шумском братијом. И некако успео да се објасни, без крви.
У Трст је стигао 14. новембра. На препоруку је био примљен у кућу богатог трговца, Бокеља Антуна Квекића, како би давао часове његовом сину Јовану. У новој средини добри Јоаким лепо се снашао. Квекић и његова млада и лепа жена Анета били су добри према новом учитељу, толико да су му, на његову жељу, омогућили да пропутује добар део Италије, октобра и новембра 1802. године. Међутим, то Јоакиму није било довољно.
Већ следеће године Квекићу је у госте дошао синовац Иван, поморски капетан на једној трговачкој лађи. Вратио се из Португалије и спремао за нови пут, за Смирну. Поморац као поморац, током вечери распричао се о својим доживљајима по далеким морима. Међутим, једна вечера, током које је распредао о лепотама и страхотама поморског живота, на Јоакима је оставила јак утисак, да целе ноћи није могао ока да склопи. Вртео се и преметао, сан никако на очи. Мислио је како би било лепо да и он пође с капетаном Иваном на далеке путе, да види земље о којима је овај тако лепо приповедао.
Пут Палестине
Сутрадан, с подочњацима до колена и сузама у очима, замолио је госпођу Анету и мужа јој да му допусте да и он види мало света. Како да не учине учитељу свог сина који им је постао готово члан породице? Иван Квекић га је драге воље примио на брод, поставио га за „шкривана”, писара, још му дао и плату, сто форинти месечно, и бесплатну храну. У том тренутку тешко да је било срећнијег од Јоакима, што у Трсту, што у широј околини. А оне опасности, буре, гусари и свакаква чуда и покоре? Све то иде у рок службе помораца.
Брод се коначно отиснуо с новим писарем, 15. децембра 1803. године. Крајње одредиште била му је Палестина. Квекић је кренуо на Пулу, Задар, Дубровник, Херцег Нови, Крф, Јонска острва. Убрзо су се Јоакиму указале и све дивоте поморског живота. Прво је код Занте ударила ужасна бура, пуна два дана. Потом, код Крита, нова, само страшнија, пет дана. После десетак недеља и многог нагињања преко палубе и претоварања оне бесплатне хране у море, брод је приспео у Јафу 20. фебруара 1804. године, а четири дана касније кренуо ка Смирни, у коју стиже 14. марта. Ту су се брод и посада подуже бавили, ваљало је утоварити и истоварити робу.
Онда су кренули ка Цариграду, где су на везу боравили све до 5. маја. Сасвим довољно да мучени Јоаким, понешто жут у лицу, прошета градом и види чуда невиђена. Дан пре Ђурђевдана, 6. маја, из Цариграда је брод испловио пут Таганрога, уврх Азовског мора. А када их је већ кренуло да успут, на много мање опасним морима доживљавају страховите буре, шта ли ће тек бити кад уђу у Црно море? Убрзо су се уверили.
Бура је, додуше, трајала свега двадесет и четири сата, али је била страшнија од оних вишедневних, грчких. Или, како је Јоаким писао: „Када нас таласи баце горе, то мислимо да смо одлетели у небо, а када нас опет спусте доле, то онда чини нам се како бисмо у бездну морску пропали. Даске и балвани унутри шкрипе и пуцају.” Лађа готово потонула, а трокраке муње парају небо. Кад се олуја коначно смирила, испоставило се да је брод некако претекао, као и сви путници на њему. Ипак, било је оних који нису били те среће, па су више дана касније Јоаким и сапатници гледали како по мору пливају поломљене катарке и греде потопљених галија, а прође и понеки леш.
Крокодили на Нилу
Негде између Севастопоља и Одесе, 12. августа, наш писац уснио је један чудан сан, стравичан. Сањао је како је његова добротворка Анета Квекић умрла. Пробудио се у зноју, тако да га је цео брод чуо како урла. А онда је у Негропонту, на острву Еубеји, 20. новембра, примио страшну вест да је Квекићка заиста преминула. То се збило баш сутрадан по оном његовом сну, 13. августа. Вест је чуо од неког капетана Србина, Симе Лечића. Тако уцвељен, морао је да настави пловидбу. Како да не види Египат, славни Мисир?
Три буре касније, брод коначно упловљава у Александрију, баш пред Нову годину. Тамо је имао прилике да види чуда невиђена. Крокодила, па хипопотама. Овог првог видео је баш у тренутку кад су га ухватили, па се тако десило да путник Јоаким и крокодил стоје један поред другог.
Дан по дан, и дошло је време да се наши путници врате кући. Већ више од годину дана су на путу, пошли су крајем 1803, а сад је већ почела 1805. година. Јоаким је видео чуда и покоре, доживео оно што је мало њих. Кренули су натраг 28. јануара 1805. године, решени да нигде не свраћају, него право за Трст. Ваљда их је до тада снашло све што је могло, па ће путешествије макар безбедно да се оконча. Али...
Битка за битком
Ко је видео да се плови по мору а не сретну страшни гусари? Тако је и Јоакимова лађа имала ту несрећу да је пресретне чувени гусар Абдула из Триполија. Док су гледали како им се приближава гусарски брод, Јоаким и сапутници прво су пребледели од страха, а потом решили да се бране, до последње капи крви. Али, није то тако једноставно, њих на броду 29 и једно дете, а гусара више од 250. На све то, Абдула је имао троструко више топова.
Заподене се битка, бију Турци, ал’ бију и Срби... То јест, Србин. Испоставиће се да је Јоаким један од вичнијих ратовању на мору. И поред тога, браниоци су почели да попуштају, и ко зна како би се то удесило, да им у помоћ није притекао један енглески брик који се задесио у близини. Борба се од тада одвијала утроје, да би се завршила потпуним поразом гусара. Код Јоакима четворо мртвих, код Енглеза осамнаест, а гусара педесет и шест. Огорчена, и тешка по губицима, а каква би другојачија била?
Таман што су помислили да су све незгоде за њима, ето опет гусара, овај пут француских. А није прошло ни десет дана од страшног Абдуле. Опет борба, опет сироти писар предводи борце, и тако пуних осам сати. И опет их је спасао неки енглески брод, пошто је општепознато да су „Аустријанци и Англези алирати били (у савезу) онда против Француза”. Напослетку, наши путници стигну сретно у Трст, 4. марта 1805. године. Тамо су Јоакима дочекала два писма, једно од матере, која се све време молила Богу да јој син благополучно заврши своје путовање, а друго од цензора, да је Јоакимова „Француска граматика” већ штампана. Бољег окончања таквог путешествија тешко да је могло да буде.
У то време, по обијању ципела и превозних средстава, са Јоакимом је могао да се мери још само Доситеј Обрадовић. Међутим, ако је потоњи прошпартао целу Европу, то није ништа у поређењу с пустоловинама нашег Јоакима. Где је Доситеју Александрија и Јафа? Нема, брајко, није био. А Јоаким не само што је био, него је стигао и да се рве са гусарима и бурама, и то не једном. Или, како каже сам Вујић: „Тко није видио сраженије (битка) морско, тај није ништа на свету видио.”
Мало овде, више тамо
Како би било гре’ота да се једно такво путовање пуно пустоловина тек тако заборави, то га је Јоаким неколико деценија касније овековечио у свом „Животоописанију”. Одмах по штампању, 1833. године, књига доживљава славу, препричава се на све стране, од бура до бојева с гусарима. И све би то било дивно и красно, храбри Јоаким уживао је међ писменим Србљем славу пустолова, осим оне коју је достигао као „отац” позоришта. Ко зна докле би то трајало да се, по обичају, није нашао један „баксуз”, и то више од века касније. Од оне најгоре сорте, оне која воли да поставља озбиљна питања и укршта чињенице. Притом, тај је био и професор универзитета и историчар књижевности. Павле Поповић.
Тај Павле помно је изучавао Јоакимово књижевно дело. Поготово „Животоописаније”. И у њему нашао многе нелогичности. Прво се запитао како је могуће да такав подвиг није описао нико од савременика? Ни Доситеј да помене, ни Вук, а ни Јернеј Копитар. Како то, када су потоњи у својој преписци забележили мноштво ситница о сваком од наших књижевника? Толике ситне ствари, а такав крупан подвиг да не забележе? Павле је то отписао на љубомору, вазда је тога било, и биће. А можда су се и уротили против мученог Јоакима? И тога је бивало, није да није. Али, ако су они прећутали, ваљда би их, те пустоловине, Јоаким поменуо још гдегод? И крене Павле да истражује.
Тако у свом „Земљопису”, који је издао 1825. године, Јоаким често говори о себи, и то уз помоћ вароши у којима је био. Код Баје, помене да се тамо родио. Код Темишвара, да је тамо „једанпут на особити честни начин био примљен и угошчен”. Ако помиње то што је био угошћен у Темишвару, код Александрије или Цариграда ни словца о пустоловинама. Опасно путовање не помиње ни у „Путешествију по Србији”, из 1828. године, где је било прилике. Па ни у „Јестествословију” (Природопис) из 1809. године, ни трага. А ту је могао да се размаше, пошто је својим очима видео крокодила и хипопотама.
Крене Поповић и даље. И наиђе на још чудније ствари. Тако је у драми „Бертолд” из 1807. године наишао на посвету Јевтимију Христићу, трговцу из Земуна. Јоаким ту записује:
„Дражајши брате Јевтимије, лета 1804. јоште у Тријесту када сам био имао сам чест тебе познавати.” Како да га упозна у Трсту, када је ту годину, од првог до последњег дана, провео подалеко? Да није поразио законе физике, и био на два места у исто време? А „Француску граматику” посвећује митрополиту Стратимировићу. Ем што посвећује, ем што смешта „в Тријесте 1. јануарија 1805”. Како, кад је баш тада био у Александрији?
Наш Карл Мај
Напослетку, Поповић је ископао и писма, објављена у „Јавору” 1899. године. Јоаким их је писао Петру Марковићу из Будима, сва у време 1803–1809. године. Шест их је из 1804, баш кад је увелико „био” на далеком путу. Одакле их пише? Из Смирне, Цариграда, Одесе? Не, сва су из Трста. А и неће бити да су писма с пута. Тако у писму писаном 13. маја 1804. године, баш у време кад је, према „Животоописанију”, једва преживео ону страшну буру, ни речи о изломљеним катаркама и лешевима које вода носи, али зато има о неким кошуљама и гаћама које му је мајка послала и које он враћа. Такође, ни речи о другим драматичним догађајима, већ се цела преписка тиче књига које се спремају за печатање.
А онај сан о смрти Анете Квекић, који се потврдио у Негропонту, 20. новембра? Постоји једно писмо од 2. септембра, у коме обавештава да се „моја почитајема госпожа благодателница... преставила с овог света на вечни 13. августа”. А то ће рећи да је баш тада био у њеном дому, а Поповић је тврдио да се ништа не би зачудио и да јој је он говорио посмртно слово. Поред свега тога, преписка се углавном тиче оног штампања. Каква хартија, колико примерака, у којој штампарији. Све оно о чему писац и иначе брине. Само, како, кад се управо тада рве на живот и смрт са страшним Абдулом и другим гусарима из Триполија? И ту је било нелогичности. Поповић по разним историјама поморства и гусара нигде није нашао податак о било каквом Абдули. Тога нема ни код математичара и путописца Михаила Петровића Аласа, у књизи „У царству гусара”. Па ни код неких француских аутора. Ваљда би негде неко поменуо страх и трепет мора, Абдулу?
Зато Павле Поповић у свом чланку из 1935. године долази до јединог могућег закључка. Јоаким Вујић никада у животу није испловио на далека мора. Вероватно ни на она блиска Трсту. Зашто је онда имао потребу да исплете такву пустоловну причу? Опет је упоређивао датуме, а по изнетом може да се закључи да је несуђени пустолов Јоаким био претеча онога што се данас зове маркетинг и реклама. Наиме, толике књиге је написао и штампао, а какав је живот имао? Учитељ, који даје представе и пише књиге. Коме је то занимљиво? Зато боље да он опише буре, крокодиле, гусаре, нешто што од Срба нико нит је видео, нити ће да види, у догледно време. А онда ће да купују и друге његове књиге. Само, како то да нико од непосредних учесника пустоловине није проговорио и разоткрио превару?
Тако што је Јоаким сећања писао када су сви одавно били покојни. Што је сигурно, сигурно је. По свој прилицим све те пустоловине углавном су се збивале за писаћим столом у Трсту, с отвореном мапом, да негде не погреши у маршрути. Нешто слично немачком писцу Карлу Мају, који Америку никада није видео, па му то није сметало да напише епске романе о Винетуу и друштву. И то скоро век касније.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Забавник
