Седам љубавних заноса Лазе Костића

02-01-2017 10:17:23 | | / vostok.rs |


Бурни живот књижевника Лазе Костића захвална је тема за сентиментални роман. Био је необична личност, а „испадање из реда” у животу често се скупо плаћа. Засебан део у том скиталачком, али и делатном животу заузимају и жене које су га га надахњивале.

ЈОВАНКА КИРКОВИЋ

Лаза Костић имао је деветнаест година када се заљубио у Јованку Кирковић, младу и лепу Новосађанку, доцније глумицу. Овај платонски однос оставио је дубљег трага и у Лазиној поезији, на пример, песми „Под прозором”:

На затворен се прозор

на крст наслањаш,

ко канда би на крсту

да грехе отсањаш.

Да имам света вина:

причестио бих те,

ал путир ми је срце,

пун крви несите;

по њему ти је, душо,

сва душа разнета,

а у њој света тајна

љубавног завета.

Разлог растанка наслућује се пак у једној другој песми несрећног љубавника – „Љубавни двори”. Песник пева да је на драганиним уснама зидао „љубавне дворове” чији је темељ био од пољубаца, а стубови од – сласти! Додаје да „не виде се зрачни дворови, ал мати их је вид'ла, и мати разори!...” Несуђена ташта благовремено је показала своју моћ...

МИЛА СТЕФАНОВИЋ


Приближавајући се тридесетим годинама, опет у Новом Саду, Лаза се заљубљује у једну девојку необичне лепоте. Први пут је Милу Стефановић видео на улици. Њен поглед опчинио је песника. Дах му је застао у грлу, срце брже закуцало и – пошао је за Милом, коју су звали „Мила Звонарева”.

После дужег упорног праћења, кад га је девојка приметила, он је смогао снаге да је нешто пита. Није чуо шта је одговорила, али је ишао за њом и даље. Када је девојка ушла у скроман, мали стан у коме је становала са родитељима, „у Николајевској улици, у кућици са изгледом на Житну пијацу“, није се зауставио, као што би се очекивало, пред капијом, на улици, премећући по глави разне могућности поновног сусрета. Не, он је продужио за девојком право у стан! Девојчин отац познавао је Лазу. Љубазно га је примио, понудио му столицу и учтиво га упитао:

– Шта Вас је то, госп'он Лазо, довело к нама?

Лаза одговори као из рукава:

– Лепота Ваше кћери!

Посета се завршила уз обостране осмехе и Лаза је после често посећивао породицу Миле Стефановић, све док из политичких разлога није завршио у пештанског тамници. За време његовог тамновања, лепа Мила се удала. И то у Румунији, за једног трговца Србина.

ЉУБИЦА МЕДАКОВИЋ

Лаза се после озбиљно удварао Љубици Медаковић, која је била врло образована, свирала је клавир и чак се бавила компоновањем. Али овде је песник имао озбиљног супарника – Михаила Полит-Десанчића. Међутим, Љубица Медаковић убрзо се удала у Пешти за Ћиру, племенитог Милекића. Лазини и Десанчићеви пријатељи ово су знали и зато су смислили шалу: обојици су послали депеше (телеграме), неку врсту саучешћа. У Лазиној је стајало: „Лазо, теши Мишу!”, а у Десанчићевој обратно: „Мишо, теши Лазу!”

Заправо, више је требало тешити Лазу. Десанчић се само удварао Љубици Медаковић, док је Лаза ишао и даље. Он је и запросио, али је од њених родитеља добио, како се то онда говорило, „кошар” – био је одбијен. Љубица Медаковић је поштовала песнички дар Лазе Костића, била љубазна према њему, али није осећала ни десети део оног заноса који је он гајио према њој. Своје разочарање изразио је у песми „Невернице”, у којој јадикује за Љубицом:

Невернице, моја невернице,

што се вереш посред вита грања,

зелен-грања мога младог дања,

те кидукаш мирисаво цвеће,

шарен-цвеће заносних ми снова,

те гризукаш родове носеће

од смерова и мушких смелова,

а славују очајнога чуја,

што цветиће песмицама љуља,

скакутом га плашиш немерице,

невернице, моја невернице!

МИЛЕВА КУМАНУДИ

Лаза Костић је и у Београду имао симпатију. Била је то Милева Кумануди, девојка из угледне породице. Наиме, њен отац Андрија „Андра” Кумануди једно време био је банкар, касније државни службеник и најзад трговачки агент у Солуну. И овде се појавио један супарник: Милан Кујунџић-Абердар, песник и доцније министар. Лаза и Милан имали су нерашчишћене рачуне. Лаза је био либерал, а Милан напредњак. У приватним сусретима нису се најљубазније гледали, а преко штампе заплитали су се у жустре расправе.

Једанпут се Костић нашао у позоришту, и то баш у ложи породице Кумануди. Његов идеал, Милева, грицкала је бомбоне па је понудила и песника. Пружајући бомбоне, Милева Кумануди се насмејала и рекла:

– Али морам Вам рећи да су ове бомбоне од господина Кујунџића...

Углађени Лаза благо се наклонио и узвратио:

– Ништа не мари: што кроз Ваше руке прође, то је дезинфицирано!

Милева се касније удала за генералног конзула Милутина Марковића.

ПАВА СТАНКОВИЋ

Случај са кћерком Јосифа Станковића из Будима био је озбиљнији. Пава Станковић није била нарочито лепа жена. Очевици тврде да је лице имала „интересантно”, затим „велике црне очи” и да је била „мало разрока”. Али залудела је Лазу Костића, који је долазио у дом њеног оца као и многи други Срби, житељи Пеште. Кад се упознао с Павом, Костић је већ уживао озбиљан песнички углед. Пава је показивала занимање за његову поезију, а посебно за његову личност лежерног дендија који је изазивао велику пажњу.

Вечери провођене у кући Станковића биле су, чинило се, испуњене часовима среће за обоје. Али, значајно по Лазу, који је свакој симпатији увек (искрено или не) нудио брак, овде то није учинио, без обзира на то што јој је кроз стихове у песми „Ој, ти веруј веру мени!” поручивао:

Ој, та веруј веру мени!

Зар се нисам достао клео?

Мој пупољче прерумени,

зар ти нисам доста вео?

Пава Станковић постала је жена адвоката Мише Рогулића. Сујета младића од двадесет и три године била је љуто погођена: „Та зар би могла, земљо худа ти, могла се зар за другог удати?... Тек сад се кајем...”

ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ

„Стари момак и славни књижевник” већ је прелазио педесету. После службовања, дипломатског и новинарског, у Србији и Црној Гори, поново лута, пише – и очекује катедру права на једном домаћем универзитету. Од свег његовог позамашног богатства, наслеђених бачких салаша, није остало ништа. Све је ишчезло у бурном романтичарском, распусном животу.

Када је проћердао цело имање, Лаза Костић морао је превођењем правничких текстова да зарађује за хлеб, а извесно време живео је, као гост, у кући угледне војвођанске породице Дунђерских.

У овом гостољубивом дому чувених велепоседника Лаза Костић доживео је највећу платонску љубав. Почела је једном сентименталном песмом „Госпођици Л. Д. у споменицу”. Она је већ открила име вољене: млада Ленка Дунђерски из породице код које је Лаза сада повремено живео.

Ленка Дунђерски, 29 година млађа од њега, лепа али сетна, болешљива девојка из угледне породице, очарала је Лазу Костића. Проводио је с њом часове у дугим разговорима о књижевности, животу, љубави...

Крхка Ленка умрла је изненада, 1895. године у Бечу. Имала је 25 година. Костић је био поражен њеном смрћу. Из ове поновне усамљености, из очите скрханости, настаје бисер Костићеве поезије, једна од најлепших љубавних песама написаних на србском језику, величанствена исповест „Santa Maria deлla Salute”:

Опрости мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма'...

ЈУЛКА ПАЛАНАЧКИ

Најзад, напунивши педесет и четири године, велики песник стао је пред олтар! Наравно, као што цео његов живот није ишао уобичајеним током, тако ни овај брак није био без необичности. Костићева изабраница, госпођица Јулка Паланачка невестински венац ставила је на главу у четрдесет и шестој години. Чекала је Костића целих двадесет пенелопских година. Ево шта о томе пише један Лазин блиски пријатељ:

„Лазина невеста, најбогатија девојка у Сомбору, госпођица Јулка Паланачки, истрајала је у девичанској преданости пуних двадесет година напрама противљења матере јој да своју јединицу уда за – песника. И њена чврста, карактерна оданост дочекала је напослетку жељени успех: могла је, иако већ старија девојка, пружити руку човеку чијим се генијалним спевовима с пуним жаром млађаног девојачког срца заносила.”

Међутим, иако је брак био склопљен, Костићева ташта доследно је загорчавала живот зету, на чију књижевну славу није готово ништа полагала. Увек би налазила начина да му стави до знања како је један обичан простак који покушава да се „оплемени” великим богатством њене кћери.

У Лази се буде гордост и понос. Оставља породично гнездо и наставља неуредан живот ван Сомбора. Оскудевао је, али кући није хтео да се врати. Све је било лакше подносити од тираније злобне таште која никад није могла да му заборави што је, још као вереник, једном играо карте у кафани и задоцнио на вечеру код веренице, па кад је погледао на сат – наставио картање до јутра!

Тек после таштине смрти, Костић се вратио супрузи. Али брак „творца наше мисаоне поезије” није имао дуг век. После свега неколико година – остаје удовац! Јулка Паланачки умрла је 1909. године, исте оне када је Лаза Костић постао редовни члан Српске краљевске академије.

Писац „Максима Црнојевића” и „Пере Сегединца” дотрајавао своје последње дане у самоћи која га је тако морила и у младим годинама и од које изгледа није лако могао да нађе прибежишта. „У потпуном разочарању у своје доба, свој народ и људе”, ослабљеног срца, Лаза Костић умире у Бечу 1910. године. Сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору

Аутор: Дејан Томић
Илустратор: Драган Максимовић
Забавник